putovanje

Iz Srbije sam zapalila na Tenerife da bih tamo živela u pećini i jela iz kontejnera

Malo je poznato da je najveće kanarsko ostrvo Tenerife, popularno odmaralište za bogataše, u stvari raj za hipike i ljude u potrazi za jednostavnim i jeftinim životom.
06 Februar 2020, 11:40am
slike na stenama Tenerife

Zamislite prelepe peščane plaže, večno leto, Atlantski okean, i život bez i jednog potrošenog dinara. Ako se ne plašite da žrtvujete udobnost, i nije vam problem da uđete u kontejner, možete sebi priuštiti besplatan odmor na jednom od najlepših ostrva Kanarskog arhipelaga, nedaleko od severozapadne obale Afrike.

Za ovu specifičnost Tenerifa saznala sam od svojih prijatelja, koji već godinama provode zime na ovom ostrvu. Iako su me ubeđivali da mi ne treba novac da dođem tamo, nisam im verovala, te je moralo da prođe par godina da srpska plata prestane da mi bude izgovor, i osmelim se da pođem u obećanu zemlju nove generacije hipika.

Naravno, ne možete potpuno besplatno otići do Tenerifa, osim ako niste baš toliko dokoni da ste spremni na par nedelja stopiranja po kopnu i moru, ali ne ukidam tu mogućnost. Međutim, otkrila sam da postoje vrlo jeftini letovi u zimskoj sezoni iz Budimpešte do Tenerife South aerodroma, što je možda razlog zbog čega veliki broj mojih prijatelja iz Mađarske posećuje ovo ostrvo.

Korisno je spakovati što manje stvari, jer vas čeka iskorak iz udobnosti, ukoliko želite da iskusite život bez novca. Dakle, zaboravite na hotele, taksije, pristupačnost svega što poželite, i spremite se za duge šetnje, pentranje po stenama, nošenje balona vode i rovarenje po kontejneru.

Kontejner možda zvuči strašno, ali zapravo je izvor hrane kakvu ne jedem ni kod kuće kad mi stigne plata. Naime, supermarketi i pekare bacaju velike količine odlične hrane u određeno doba dana, a sa tim su upoznati iskusni hipici, žitelji ovog ostrva. Iako vam i dalje ne zvuči primamljivo, pokušaću da vas razuverim. Sadržaj prosečne „reciklaže“, naziv koji su dumpster diving-u pripisali moji domaćini, bio bi sledeći: komplet salate u plastičnom pakovanju, banane, avokado, jabuke, šargarepa, krompir, konzerve sočiva, sir (uglavnom ostaci od sečenja na mašini zapakovani u papir), bageti u papirnim kesama, razne vrste slatkog i slanog peciva.

Sve što treba za nutricionistički izbalansiran obrok

Međutim, da je moguće gotovo sve naći prilikom reciklaže, uverila me je ostava sa policama punim svakojakih prozvoda, od žitarica, namaza, džemova, tegli maslina, do čokolade i začina. Jedino što smo ponekad morali da kupimo su bili ulje i kafa, jer se nalaze retko a koriste često. Takođe, ako ste pušač, duvan nećete naći u kontejneru. Nije lako navići se na reciklažu, ali sam od početnog vađenja proizvoda iz kontejnera sa dva prsta, došla do toga da uđem cela u kontejner da bi dohvatila par jabuka koje su mi izgledale baš sveže. U trenutku kada sam stojala u kontejneru, shvatila sam gde se nalazim i rekla sebi „Vau, sada si pravi prljavi hipik!“

Da bi se izbegle bolesti izazvane prljavštinom, svo povrće se dobro pere i kuva, a meso se nikad ne uzima, sir ili pečurke se dobro proveravaju, a voće se ljušti. Ako se pametno odnosiš prema higijeni, i ne misliš da su bakterije laž farmaceutske industrije i zlih kapitalista, veoma su velike šanse da nikada ne dobiješ ni dijareju. Međutim, moj drugar je jednom zaradio dizenteriju, pogrešno procenivši bezbednost čipsa koji se nalazio u istom kontejneru sa iskorišćenim pelenama. Grešku je platio dvonedeljnim mukama, ali tog dana je ipak zasitio stomak.

Smeštaj sam našla u pećinskoj komuni mog prijatelja, koji već deset godina većinu vremena provodi tamo. E sad, ovo nisu obične pećine. To su u stvari prostorije četvrtastog oblika, isklesane u stenama, a napravili su ih, u davna vremena, starosedeoca Tenerifa Guanči, koje su istrebili španski osvajači. Hipici su pećine očistili, proširili, i ispunili nameštajem pronađenim pored kontejnera. Vrata su nepotrebna, jer temperatura na Tenerifima retko pada ispod 20 stepeni, tako da je dovoljno staviti zavesu na ulaz.

Pećinsko selo u kom sam živela broji desetak pećina, a najveća je uređena kao „komunalna pećina“, iliti dnevna soba. Ispred ove pećine nalazi se kuhinja na otvorenom, sa dve peći isklesane u kamenu, u kojima se uz pomoć suvog drveta koje je moguće naći nedaleko odatle, pali vatra i kuvaju obroci. Pranje sudova se odvija u sudoperi, iako nema tekuće vode, služimo se flašama koje punimo u dvorištu obližnje crkve.

Na isti način se i tuširamo, u improvizovanoj tuš kabini, a ako se uželimo tople vode, dovoljno je ostaviti flašu na suncu sat vremena. Uvedena je i struja, koju proizvode dva solarna panela, konstruisana rukama mog prijatelja, tako da je moguće napuniti telefon, i osvetliti kuhinju i dnevnu sobu u večernjim satima. Nedavno je konstruisana i muzička oprema, zvučnici i kontroler, napravljeni gotovo isključivo od recikliranih materijala, savršeni za male žurke koje se ponekad organizuju u pećinskom selu. Skromno je reći da je moj prijatelj inženjerski genije.

Naša kuhinja, bolja od svake u koju sam ušla ranije

U komuni postoji samo jedno pravilo - da se izabere dnevni zadatak: reciklaža, odlazak po vodu, odlazak po drva, iznošenje smeća i reciklaža istog (u pravom smislu te reči) ili pak kuvanje obroka za sve koji u tom trenutku obitavaju u komuni. Na žalost, često se dešava da sav posao spada na nekolicinu ljudi, jer nisu svi posetioci komune svesni osnovnih principa zajedničkog života. Zbog toga komuna ne može biti otvorena baš za sve i svakog.

Najšokantnija priča koju sam čula je slučaj kada je došla grupa ljudi sa najpoznatije hipi plaže La Caleta, mesto sakupljanja i života raznolikog hipi sveta. Naime, na ovoj plaži, usled besprekorne higijene njenih žitelja i korišćenja obale kao javnog toaleta, vrlo je raširena bakterija stafilokoka, koja izaziva otvorene rane po telu, koje se šire ukoliko se ne tretiraju antibioticima. Međutim, hipici kao hipici, odbijaju konvencionalnu medicinu i farmaceutsku mafiju, te se leče meditacijom, suncem i kristalima. Jednom je jedna takva grupa, sa sve nezvanim gostom stafilokokom, došla do pećinskog sela. Naravno, bili su naglavačke izbačeni od strane mog, ipak racionalnog, prijatelja.

Najteži zadatak organizacije komune ovog tipa je održavati minimalni red i disciplinu, a zadržati slobodarski hipi duh i anti-autoritarnu ideologiju. Međutim, često je nemoguće promeniti mamine i tatine sinove sa dredovima od milion dolara, te se komuna svodi na jezgro od desetak ljudi koji su tu tokom skoro cele godine, i povremene posetioce kojima se može oprostiti određena doza lenjosti, ukoliko se tu zadrže određeno kratko vreme.

Ključno pitanje: da li je na Tenerifima moguće živeti potpuno bez para?

Ne potpuno, rekla bih. Može se desiti da vam je potreban neki lek ili medicinska pomoć, te je uvek korisno imati nešto za crne dane, ako mislite da nije pametno lečiti se suncem i kristalima. Međutim, moguće je doći do novca, ukoliko imate neki talenat, poput sviranja istrumenta, žongliranja, crtanja, pravljenja nakita, masaže... Tenerifi su prepuni turista, i dovoljno je da skoknete do plaže na par sati, zaradićete pristojan džeparac. Pri svojoj prvoj poseti Tenerifima ponela sam violinu, i svirala na šetalištu. Doduše, postoji mogućnost da će vas policija oterati, ali ako dođete posle 7 uveče, nećete imati nikakvih problema.

Ukoliko vam zatreba neki komad odeće, naći ćete najskuplje markirane stvari pored hotelskog kontejnera, a možete naleteti i na neki kofer, mobilni telefon, knjigu, sat, bocu alkohola, drogu, pa čak i pare. Takođe, moguće su i robne zamene sa drugim hipicima, jer smo ipak, deo istog plemena.

Da ne zaboravim jednu od možda najprimamljivijih stvari u vezi sa životom na Tenerifima, marihuana je široko rasprostranjena, jeftina, gotovo legalna, a klima je pogodna i za gajenje, ukoliko se zadržavate duže vreme na ostrvu. O kvalitetu da ne pričam.

U slučaju da se uželite zabave, često se dešavaju tajne žurke u uvalama. Takođe, plaža La Caleta uvek vrvi od života, tako da ako želite da se socijalizujete i upoznate prestižan hipi svet, uživate u klasičnim new age momentima poput zvuka bongo bubnja, nudizma, šarenim rukotvorinama i prelepoj peščanoj plaži na kojoj je uvek toplo, uvek možete otići na izlet. La Caleta je udaljena svega 10 minuta autobusom od pećinskog sela, a ukoliko ste dosledni svojim anti-konzumerističkim idealima, stopiranje po ostrvu je uobičajeno i lako.

Predpećinski štekić

Tenerife su sami po sebi prelepo ostrvo, iako mi ponekad zasmeta količina turista, bahatost hipika, ili paranoja da će vulkan Teide, koji je neaktivan preko 100 godina, ipak nekako da eruptira u toku moje posete. Najlepši deo je priroda, topao i pustinjski jug, severna džungla, i najviši vrh Španije u sredini- vulkan Teide. Međutim, ono što sam shvatila prilikom prvog dolaska na Tenerife, jeste da ne želim tu da živim.

Ne zbog Tenerifa, već zbog činjenice da život u izolaciji od društva i sistema, iako privlačan, i jedan od snova koje sam mislila da želim da živim, ipak nije moja misija na planeti. Shvatila sam da, koliko god da je sistem truo i težak za preživljavanje, ipak ne mogu odustati od pokušaja da ga promenim. To mogu uraditi ako se uključim u zajednicu u kojoj sam rođena, i iskoristim svest i pamet koja mi je data da koliko god je u mojoj moći utičem na pozitivne promene.

Jeste korisno nekad otići i živeti slobodan život i jesti iz kontejnera, ali nakon toga, napunjenih baterija, valja se vratiti se u veliki kontejner zvani Srbija, u potrazi za jabukama na dnu. Iako ću zbog njih morati da uđem celim telom u kontejner, usmrdim odeću i rizikujem dizenteriju, verujem da su te jabuke ipak vredne toga.