piracy pic
Foto: Getty Images
Internet

Kako je industrija zabave rešila problem piraterije, a onda je ponovo učinila popularnom

Striming servisi počinju da liče na kablovske pakete.
01 Maj 2020, 4:45pm

U proteklih deset godina, izgubili smo nadu u američku politiku, shvatili smo da nas posmatraju na internetu, i konačno raskrstili sa time da su polovi binarni (na neki način). Toliko mnogo verovanja za koja smo na početku decenije mislili da su istinita, od tada su se pokazala kao netačna – ili barem mnogo složenija nego što su nekada izgledala. Decenija razbijanja iluzija je serijal koji prati put kako smo, dođavola, stigli do ovde.

Industrija zabave se već decenijama muči da shvati da je najbolji način da se piraterija zaustavi taj da se korisnicima ponude bolji, jeftiniji proizvodi. Umesto toga, ova industrija je veći deo prvih godina druge decenije dvehiljaditih provela tužeći i sramoteći potencijalne mušterije, ili lobirajući za zakone o autorskim pravima kao što je DMCA, koji je doneo još više problema nego koristi.

Tek u poslednjih deset godina je način razmišljanja ove industrije konačno počeo da evoluira. Umesto da potencijalne mušterije tretiraju kao sramotne zločince, kompanije su počele da uzimaju u obzir podatke koji pokazuju da – bilo to fer ili ne – ova industrija mora na pirate da gleda kao na konkurenciju. Ukratko, konačno je shvatila da je najbolji način da se piraterija zaustavi taj da se slušaju potrošači i da počne da im se daje ono što žele.

Ta lekcija se i dalje uči. Iako je video striming u protekloj deceniji napravio pravi bum, more skupih servisa – koji kriju ekskluzivan sadržaj iza pretplata – rizikuju da iznerviraju mušterije i oteraju ih nazad u pirateriju.

Jul 2011: Spotifaj konačno daje mušterijama u SAD ono što žele

Veći deo kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih, korisnici interneta su rutinski gravitirali ka Napsteru, BitTorentu ili drugim servisima od korisnika za korisnike (P2P), da bi skidali digitalni muzički sadržaj koji nisu mogli da nađu onlajn. Reakcija industrije nije bila suptilna; krenuli su u sveopštu kampanju da tuže svakoga, od studentarije do bakuta, u nadi da će zaustaviti tu praksu.

Nije upalilo: iako su početkom dvehiljaditih spiskali više od 17 miliona dolara na tužbe protiv potencijalnih mušterija, u ovoj industriji su videli manje od 400 hiljada dolara odštete. A tužbe nisu ni zaustavile pirateriju.

Tu na scenu stupa Spotifaj, čije je pokretanje 2011. konačno donelo popularan servis koji je lak za korišćenje, koji ima ogromnu fonoteku pesama, ne košta boga oca, i koji je postao preko potrebna konkurencija Eplovoj dominaciji digitalnim prostorom. Mnogi bivši pirati su brzo pristupili ovom servisu, podržavajući studije koje su pokazale da su najbolji načini da se pobedi piraterija inovacije i bolji servisi, a ne tužbe.

18. januar 2012: protesti protiv SOPA i PIPA blokiraju internet

Najkontroverzniji pokušaj industrije zabave da zaustavi pirateriju u protekloj deceniji bio je u formi Zakona za zaustavljanje onlajn piraterije (SOPA) i Zakona za zaštitu IP-a (PIPA). Zakoni su bili toliko loše napisani, da su predstavljali rizik od nametanja novih i sveobuhvatnih sistema cenzure na internetu. A negativna reakcija na njih je bila toliko žestoka, da je internet početkom 2012. praktično bio ugašen u znak protesta.

„Odbijanje SOPA/PIPA je bilo monumentalno, u smislu da je pokazalo da Holivud ne može tek tako da vikne ’piraterija’ i natera Kongres da učini šta god on želi da bi uvećao svoju moć i kontrolisao zakone o autorskim pravima“, kaže za Motherboard stručnjak za autorska prava Majk Masnik.

Masnik primećuje da je tokom tri decenije pre donošenje SOPA Kongres doneo 15 zasebnih „anti-piratskih“ takona, od kojih nijedan nije zaista zaustavio pirateriju, ali koji su svi producentskim i diskografskim kućama doneli još više moći i kontrole.

„Odbacivanje zakona SOPA/PIPA pokazalo je da javnost više nije voljna da prihvata nejasne osude ’piraterije’ kao izgovor da se odrekne još više kontrole i da se ograniči internet“, kaže Masnik.

Februar 2013: uspon (i pad) „Šest opomena“

Još jedna velika prekretnica u ratu industrije zabave protiv piraterije je bio naširoko hvaljen Sistem za uzbunu zbog kršenja autorskih prava (CAS). Pokrenut u februaru 2013, ovaj projekat je bio zajednički poduhvat industrije zabave i pružaoca internet usluga (ISP-ova), čija je namera bila da se potencijalni pirati zastraše sve većom serijom upozorenja i kazni.

Takođe nazvan i „šest opomena“, sistem kažnjavanja onih koji su optuženi za pirateriju imao je raspon od drastičnog usporavanja brzine interneta do gašenja internet konekcije, sve dok ne potvrde da su proučili „obrazovne“ materijale o autorskim pravima koje je obezbeđivala industrija zabave. Malo je učinjeno na tome da se nezavisno potvrde optužbe industrije za pirateriju, i korisnici su morali da plate kaznu od 35 dolara, samo da bi bili u mogućnosti da se izjasne kao nevini.

Korisnici koji su dobijali takve opomene su lako mogli da sakriju svoje transfere na BitTorentu iza VPN-ova i proksija, da bi izbegli razotkrivanje. Uprkos bezbrojnim tvrdnjama da je ovaj projekat dramatično smanjio pirateriju, ova inicijativa je na kraju ukinuta 2017, bez ikakvih dokaza da je postigla išta korisno.

2018: zabrinuti zbog sopstvene odgovornosti, ISP-ovi izbacuju korisnike sa interneta

Iako inicijativa šest opomena više ne postoji, ISP-ovi su od tada prinuđeni da zauzmu još oštriji stav protiv piraterije. Nakon što je ISP-ove kao što je Cox muzička industrija tužila zbog toga što navodno ne čine dovoljno na suzbijanju piraterije, mnogi ISP-ovi kao što je AT&T su zbog piraterije počeli da izbacuju neke korisnike sa interneta.

Kao i kod šest opomena, ima malo ili nimalo dokaza da ovo zaista pomaže u smanjenju stope piraterije. Grupe kao što su Fondacija za elektronske granice su iznosile tvrdnje da je ukidanje pristupa tako esencijalnom servisu zbog kršenja autorskih prava apsurdna i drakonska preterana reakcija.

2019: uspon video striminga (i prezasićenost napornim ekskluzivnim sadržajima)

Uprkos najgorim nagonima, tokom ove decenije smo prisustvovali usponu beskonačnog niza sevisa alternativnih video striminga, što je mušterijama omogućilo da konačno preseku pupčanu TV vrpcu. Iako je ovaj sektor trebalo vući za noge da ponudi bolje alternative nabubrelim kablovskim paketima, konačni rezultat je more jeftinijih servisa sa korisničkom službom zbog koje se Komkast crveni od stida.

Ali ima problema u Raju. Kako je svaki medijski servis sa celom svojom svitom pohitao da zauzme prostor, mušterije bivaju zasipane zbunjujućim propisima korišćenja i ekskluzivnim sadržajima, što ih primorava da lutaju po servisima tražeći TV serije i filmove koji su bili dostupni na centralizovanijim stovarištima kao što je Netfliks.

Studije su pokazale da postoji realan rizik da će se zbunjene mušterije možda jednostavno vratiti pirateriji, i ima nekih ranih anegdotalnih dokaza da se to možda već događa.

Ako može da se izvuče neka pouka iz poslednje decenije piraterije, to je da ona ne može da se „pobedi“, već da samo može da se smanji njen uticaj. Podaci pokazuju da piraterija služi kao neka vrste nevidljive konkurencije i merila nezadovoljstva korisnika. Ona se ne može zaustaviti tako što ćeš da tužiš babe ili kupuješ problematične zakone, već tako što ćeš osluškivati mušterije i obezbeđivati bolje, jeftinije i jednostavnije usluge.

To je i dalje u velikoj meri lekcija koja se i dalje uči, i ima nekih dokaza da će se, ako industrija zabave ne bude pažljiva, istorija samo nastaviti da se ponavlja.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

Tagged:piraterija