Reklame
Terapija

Šta sam naučio pošto sam promenio pet psihoterapeuta za deset godina

Kako znati da li osoba koja vam secira detinjstvo uopšte može da vam pomogne?

pisao Niccolò Carradori
03 Maj 2017, 10:13am

Sa sedamnaest godina, počeli su da me muče teški napadi panike. Ruke bi mi utrnule, prolazili bi me žmarci, osetio bih da sve oko mene usporava, da mi se mozak topi, i da ću zauvek ostati izolovan u tom stanju. Lekar opšte prakse preporučio je psihoterapeuta. To je bio početak moje terapijske odiseje koja traje i danas, deceniju kasnije. Tokom tih deset godina toliko je psihijatara pokušalo da me izleči primenom toliko različitih metoda da mogu da se pohvalim bogatim iskustvom u disciplini poveravanja strancima. Jedan je bio relacioni terapeut, jedan je bio jungovski psiholog, jedan koristio kognitivno-bihejvioralnu terapiju, a jedan mi nudio Roršahov test (što nije prošlo baš sjajno). Na kraju sam uspeo da pronađem pravu osobu. Bar mi se čini.

Česte promene psihoterapeuta iskusilo je mnogo ljudi koji prolaze kroz ovu vrstu lečenja. Čak i oni koji nikad nisu bili na terapiji mogu da shvate koliko je teško ustanoviti da li osoba pred kojom iznosiš svoje najcrnje, najružnije misli sposobna da pruži kakav-takav mir i spokoj. Pre svega, psihološke dijagnoze nisu isto što i fiziološke – ne postoji analiza krvi kojom se utvrđuju traume iz detinjstva. Ali takođe je teško zato što smo obično manje svesni onog što nam se dešava u telu nego u glavama. Upravo ta svest otežava proces prepuštanja bilo kom stručnjaku – čak i sasvim kompetentnom.

Kako odrediti da li može da vam pomogne osoba kojoj pričate o batinama detinjstva ili snovima o devojci u krevetu sa nekim drugim? Koji pristup je ispravan, da li možda sve zavisi od poverenja u terapeuta? Ako nema poverenja, da li je to znak da terapeut ne zna šta radi ili da pacijent odbija da se suoči sa svojim problemima? Nema jasnog odgovora na ovu vrstu pitanja, ali mislim da sam za ovih deset godina uspeo da utvrdim one osnovne stvari. Sve se ovo zasniva isključivo na ličnom iskustvu – da ne bude zabune, ne tvrdim da sam bilo kakav stručnjak.

Naravno, ne tvrdim ni da li mogu da vam pomognem da se odlučite za ili protiv terapije, to je vaša stvar. Ali za sebe sam to prelomio prvom posetom prvom psihijatru, što je bio veliki korak unapred. Ako sad pogledam unazad, shvatam da me je samo jedna stvar sprečavala da se izlečim – moj ego.

Moj prvi terapeut bio je zanimljiv i harizmatičan; nosio je samo crnu odeću, gestikulirao dok iznosi svoje teorije. Proputovao je pola sveta, imao bezbroj anegdota, pročitao knjige koje sam ja hteo da pročitam. Kad bi mi uputio kompliment osetio bih zadovoljstvo koje me je motivisalo da ponovo dođem kod njega. Jednom je poređao stolice i zatražio mi da sednem na jednu po jednu i na svakoj oponašam određenog člana porodice. Kad sam to izveo, završno sa imitacijom majke, on je aplaudirao i uzviknuo „Sve si shvatio, Nikolo!", što je za mene bila čista ekstaza.

Jedini problem bio je u tome što napadi panike nisu popuštali. Ništa se nije promenilo u moj pogledu na svet, budućnost, ili druge ljude. Danima sam bio užasnut, samo čekao da dođe vreme za sledeću seansu kad će me neko opet ceniti i reći mi da sam pametan. Terapeut i ja smo se uzajamno uvažavali, ali nisam razumeo gde to vodi. Terapija se svodila na interpretaciju odnosa unutar moje porodice, ali rezultati su izostali.

Nisam bio ubeđen da zna o čemu priča.

Pa ipak, tome sam posvetio dve godine. U jednom trenutku instinkt za samoodržanje mi se uključio i naterao me da promenim terapeuta – da se posvetim duševnom zdravlju umesto ispraznim komplimentima. Na terapiju se ne ide da bi se čovek osećao pametno, ni da bi se svideo terapeutu.

Počeo sam da šetam od jednog do drugog toskanskog terapeuta. Druga po redu bila je žena koja me je, iako po prirodi ravnodušna, ubeđivala da moram aktivno da menjam obrasce ponašanja koji vode ka problemima. Morao sam da se suočim sa svim onim što me je plašilo, što mi nije prijalo. Plašio sam se gužve, a ona mi je rekla da odem na koncert i potražim najgušću masu. Sledio sam njena uputstva vojnički disciplinovano; najzad nešto konkretno posle dve godine porodičnog teoretisanja.

Ipak, promena nije bilo. Retko koji period u životu mi je doneo više frustracije i jada – uporno sam radio ono što ne volim, izlagao se anksioznosti, a ona mi je uporno govorila da moram da istrajem i da će jednog dana biti bolje. Ali sve sesije bile su identične. Istini za volju, slušao sam je iz čistog očaja, ali nisam je previše poštovao. Nisam bio ubeđen da zna o čemu priča. Dakle, to je druga pouka koju sam izvukao – jeste tačno da se na terapiju ne ide radi validacije, ali tačno je i da se terapeutu mora priznati kakav-takav autoritet. Ne može se postići ništa ako između vas nema poverenja.

Treći terapeut me je na prvoj sesiji podvrgao Roršahovom testu – ono kad gledaš mrlje na papiru i govoriš na šta ti liče. „Ovo je kao neka šema ženskog reproduktivnog sistema? Ili možda drvo kruške?" Dao sam sve od sebe, ali nisam se pojavio drugi put kada je trebalo da čujem kakvo značenje su nosili moji odgovori. Nekad u startu osetiš da ti određeni pristup i određeni terapeut ne odgovaraju. Ako se to desi, ne vredi gubiti vreme zureći u mrlje na papiru i nagađati šta bi doktor želeo da čuje.

Onda sam našao novog specijalistu, jednog vrlo mirnog gospodina kod kog sam se osećao bezbedno. Bio sam spokojan dok bi mi on pričao kako sve treba da prihvatim, kako će me jedino osloboditi Zen svest o trenutku sadašnjeg. Unutarnji konflikti, bes koji sam nosio sa sobom, zavist, pritisak – sve su to bili elementi kojih se trebalo osloboditi pre nego što se čovek pomiri sa svojim okruženjem. Drugim rečima – bar sam ja to tako shvatio – trebalo je da ignorišem haos koji se odvijao u mom biću. Nastavio sam da idem kod njega, slušao ga kako mi objašnjava kako sam žrtva okolnosti na koje nisam imao nikakav uticaj, kako sam suštinski dobra osoba, kako će mi sa vremenom sigurno biti bolje.

Delovalo je da radi – napadi panike počeli su da popuštaju. Osetio sam se mirnije, čak sam stupio u vezu sa devojkom u koju sam bio zaljubljen. Činilo mi se da se krećem u pravom smeru, ali ipak se na kraju ispostavilo da se samo sakrivam unutar nekog mehura, gradim sebi udobni svet u kom mogu da zanemarim probleme. To nije bio izlaz, prosto sam gurao u stranu sve ono što će mi pre ili kasnije pasti na glavu. I tu je rekao bih najvažnija stvar koju sam naučio: terapija nikada nije pasivan proces. Sklupčati se i ignorisati sve ono što ne valja, usredsrediti se na dobre stvari – to prija a nekad je čak i potrebno, ali u stvari ništa ne rešava.

To mi je postalo jasno kad sam nekako dospeo šaka svom današnjem terapeutu. Posle nekoliko meseci samonametnute izolacije, nisam mislio da mi je potreban novi terapijski ciklus, ali ipak sam otišao da probam – pogodilo me je kao pesnica u stomak. Za manje od sat vremena, svi papirni zidovi koje sam podizao oko sebe su pali; bio sam ponovo nag, uplašen, besan.

Ne bih previše detaljno da pričam o konkretnoj terapiji kroz koju trenutno prolazim, uglavnom zato što nije u pitanju neki opšti pristup koji pomaže i drugima, ne bih da neko izvlači zaključke na osnovu mog primera. Ipak, mislim da je taj inicijalni osećaj neprijatnosti i straha izazov koji treba savladati na početku svakog terapijskog ciklusa. Preuzeti odgovornost da se stvari razreše i potrebe zadovolje ne može biti ni jednostavno ni bezbolno.

Primeti osam da kod svakog terapeuta na samom početku osporavam njihovu sposobnost da sagledaju moju psihu. Ipak, svestan sam da bez njihovog pogleda na stvari ne bih mogao da shvatim šta mi se dešava. Dakle, moraću da se nosim sa tim, ali to ne znači da neki od ljudi kojima sam platio da mi kopaju po mislima nisu prosto grešili.

JOŠ na VICE:

Beogradski studenti medicine o nebuloznim pitanjima rodbine i prijatelja

Moj buran život od psihologa do psihologa

U čemu je vaš problem

Tagged:
analiza
psihoterapeut
Lečenje
Psihoterapija