FYI.

This story is over 5 years old.

Stubac

​Ono što vi zovete depresijom, ja zovem istinom

Da li istina oslobađa ili te samo još više sjebe?
18 Jun 2015, 10:49am

Ilustracije: Joel Benjamin

Da li istina oslobađa ili te samo još više sjebe? Ovo se pitam dok moj psihoterapeut i ja nastavljamo da usaglašavamo moje lekove, tražeći pravu kombinaciju kako bismo sprečili da me proguta osećaj egzistencijalne propasti. Paralelno radim sa kognitivno-bihevioralnim terapeutom na "značenju" koje pridajem ovim osećanjima. Ona pokušava da mi pomogne da ih se manje plašim.

Ali ih se i dalje plašim. Počela sam, međutim, da verujem kako ova osećanja pokušavaju da mi poruče nešto čisto i istinito — prenesu mi poruku moje duše o tome kako živim svoj život i o prirodi života uopšte. Prevashodno mi govore da način na koji sam živela pre više ne funkcioniše.

Ljudi kažu da ono čemu se opiremo ne posustaje, a ja sam čitavog svog života pokušavala da ta osećanja suzbijem. Ali tek sam nedavno počela zaista da zagledam šta su — sve te slojeve koji čine ono što norveški metafizičar Piter Vesel Zapfe opisuje kao "kosmička panika". Sad se čini da ne mogu više da ignorišem ono što sam negde u sebi oduvek znala, a to je da je život apsurdan i strašan. Možda treba da se plašimo istine?

U svom eseju iz 1933. godine " Poslednji mesija", Zapfe depresiju opisuje kao preteranu evoluciju uma. Um anksiozne ili depresivne osobe on poredi sa jednom određenom vrstom jelena iz paleontoloških vremena, za kog se smatra da je izumro nakon što su mu izrasli preteški rogovi.

PROČITAJTE: Ne veličam depresiju, samo pokušavam da preživim

"U depresivnim stanjima", piše on, "um možemo da posmatramo kao te rogove, dok u svom fantastičnom sjaju prikivaju svog vlasnika za zemlju."

On zastupa ideju da je um anksiozne ili depresivne osobe možda budniji ili povezaniji sa dubljom istinom od uma drugih ljudi.

"Depresija, 'strah od života', odbijanje hrane itd. se bez izuzetka doživljavaju kao znaci patološkog stanja i stoga se leče", piše on. "Takvi fenomeni su, međutim, često poruke iz jednog dubljeg, intimnijeg doživljaja života, gorki plodovi genijalnosti misli ili osećanja koji se nalaze u korenu antibioloških sklonosti. Nije duša bolesna, već samo otkazuje ili se odbija njena zaštita zato što se doživljava — ispravno — kao izdajstvo najvećeg potencijala ega."

Zašto, onda, svi ne pate od depresije? Šta je ta "zaštita" koju sam ja, poput većine ljudi, uspevala da skrpim tokom većeg dela svog života? I šta to tera osobu da je iznenada i zastrašujuće prozre?

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Šokantni svet britanskih delikvenata

_________________________________________________________________________

Ova zaštita, kako ju je Vesel opisao, sastoji se od četiri odbrambena mehanizma: izolacije, usidrenja, razonode i sublimacije.

Izolacija, po Veselu, nije osuđivanje samog sebe na zatvorsku samicu (iako ja to često radim). To je više proterivanje strašnih misli o prirodi postojanja, besmislu, ličnoj slobodi i smrti na periferiju uma. Možda sam nekad bila bolja u tome? Ili mi je bolje išlo pretvaranje, naročito kad je u pitanju ono što Vesel zove prećutni sporazum o "uzajamnom ćutanju", gde u svojim svakodnevnim, površnim kontaktima s drugim ljudima ne pominjemo naše strašne misli.

Kao pesnikinja, uspevala sam da pretočim te svoje misli i osećanja u svet svoje umetnosti. Ali u poslednje vreme mi je sve teže da zadržim društvenu masku u banalnoj komunikaciji. Fizički me boli da komuniciram na tom nivou, da vodim "prijatan" ali površan razgovor sa drugom osobom, jer se pitam: Zašto iste ove misli i osećanja ne razdiru i tebe? Zar te ne prožima strah? Ako ne, šta onda nije u redu sa mnom? Ako da, zašto onda oboje negiramo postojanje tog straha i pričamo o glupostima? Osećam kao da bismo svi morali da se grlimo i plačemo ili već radimo nešto slično.

Drugi odbrambeni mehanizam, usidrenje, znači identifikovati se sa raznim društvenim konstruktima: ulogom koju imate u porodici, na poslu, u religiji, moralu, društvenoj poziciji, fizičkom izgledu, ciljevima. Kad se usidrimo u ovim eksternim identitetima, u stanju smo da podignemo "zidove oko tečnog stanja svesti." Potencijal za egzistencijalnu krizu tada nastaje samo kad ove predstave o tome ko smo postanu oprečne ili kad ih potpuno izgubimo: posao, voljenu osobu ili neki drugi eksterni element koji nam je pomogao da se definišemo ko smo.

Jedan gubitak koji sam iskusila nedavno bila je želja da impresioniram neke ljude ili da ih zavedem svojim uspesima. Neko bi rekao da je to dobra stvar. Ali kod mene je to samo izazvalo osećanje besmisla.

Kad su u pitanju kreativni ciljevi, u poslednje vreme sam postigla mnogo. Ali sada ne mogu da razumem zašto je to uopšte bitno. Osećam se kao da, ako je osoba u koju sam bila zaljubljena blokirana na Fejsbuku, on više ne vidi šta sam postigla. U čemu je onda poenta raditi sve to?

Je li moguće da budem srećna zbog sebe same kad su u pitanju moja kreativna dostignuća? Sramota me je da priznam da odgovor, za sada, izgleda negativan. Uspesi deluju isprazno ili besmisleno. Pred smrću možda i jesu. Čini se da sam počela da dekonstruišem čak i svoj trud da pomažem drugima — devojkama koje obučavam i psu kog sam udomila. Moja nova opsesija je da i devojke i pas jedu životinje. I tako, dok im pomažem sa njihovom patnjom, oni nanose patnju drugim bićima. Stoga samo omogućujem još patnje u svetu. Takođe, i sama ponekad jedem u Mekdonaldsu.

Sve mi je teže i da pronađem bekstvo u razonodi koja me je nekad štitila od osećanja propasti. Bilo je načina da manično sebe zabavim nečim kako ne bih morala da razmišljam o dubljim pitanjima. Bila sam opsednuta svojim fizičkim izgledom, ljubavima, uspesima. Depilirala sam delove tela voskom, zajebavala se s hranom i čekala SMS-ove. Nikad mi nešto nije išlo gledanje TV-a, ali sad se osećam kao da počinjem da se gušim čim uključim televizor. Čini se kao da mi neka nevidljiva sila oduzima mnoge ove taktike.

Možda na to misle u upitnicima o depresiji kad kažu: "Jeste li izgubili interesovanje za aktivnosti u kojima ste nekad uživali?" Oni to kažu kao da je gubitak interesovanja nešto loše. Ali šta ako je istina da su te aktivnosti oduvek bile glupe, besmislene i destruktivne? Šta ako se sad približavam višoj istini?

Jedna stvar koja mi pomaže da istrajem jeste sublimacija: kanalisanje ovih iskustava u ovu kolumnu. Sam čin pisanja daruje strašnim mislima i osećanjima smisao i postavlja ih u okvir. Zbog njega imam osećaj da su oni manje rupa bez dna. Ali šta ako je rupa bez dna istina? Zašto se tako brzo uplašim nečeg što je stvarno?

Nešto u meni govori mi da bi od svesti o besmislu, smrti i beskrajnom preispitivanju trebalo da bežim što brže mogu. Drugi deo mene kaže: ne, treba da slediš destrukciju onoga što misliš da poznaješ. Na drugoj strani ćeš pronaći nešto uzvišenije.

So Sad Today je beskrajna egzistencijalna kriza koja se izražava u 140 slovnih mesta ili manje. Njen anonimni autor muči se sa svešću iz vremena mnogo pre otvaranja tviter naloga 2012. godine i konačno je prelomila da je došlo vreme da projektuje svoje teskobe na veliko platno, u formi dvonedeljne kolumne na ovom sajtu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Reklame