Janis Varufakis, rok zvezda grčkog odbacivanja mera štednje

Sada već bivši ministar finansija Grčke, Janis Varufakis, ostavku je podneo na svom blogu. Podneo je ostavku uprkos tome što su Grci rekli "ne" merama štednje, što je opisao kao "predivnu" vest. Janis je rekao da je "svestan određenih stavova nekih članova Eurogrupe i određenih partnera koji nisu želeli da budem na sastancima".

_Varufakisove stavove o merama štednje možete da pročitate u njegovoj knjizi Globalni Minotaur: Amerika, Evropa i budućnost globalne ekonomije. Pročitajte predgovor knjige koji je napisao Pol Mejson, ekonomski urednik _Kanala 4.

Janis Varufakis je 20. februara 2015. sam ušao u sedište Evropske unije – u bukvalnom i figurativnom smislu. Došao je bez savetnika, novinara i telohranitelja. Briselski novinari su balavili u isčekivanju nečega što je ličilo na definitivnu i poniznu predaju. Šesnaest dana pre toga, Evropska centralna banka je probušila balon euforije nakon pobede Sirize tako što je povukla svoje redovne pozajmice grčkim bankama.

Dok je Varufakis stigao do Brisela, znao je da skoro milijardu evra dnevno odlazi iz grčkog bankarskog sistema. Moraće, bez dogovora, da nametne kontrolu, ograničavajući količinu novca koja sme da se povuče sa bankomata i sprečavajući ispumpavanje keša preko ofšor kompanija. Na kraju je potpisao dogovor koji je bio neka vrsta jadne predaje. Grčka bi dobila prostora da manevriše sprovođenjem mera štednje, odbačena je projekcija suficita od četiri odsto koje su tražile mere iz 2011.

U svakom drugom smislu, Grčka je i dalje dužnička kolonija Evropske unije. Ali, imala je malu količinu sopstvene moći, nečim što je koristila "strana buržoazija."

Mnogi političari bi dali jezgrovitu izjavu, odgovorili na par pitanja i uputili bi se u saunu u hotelu. Umesto toga, Varufakis je dao 40-minutni intervju, prikazujući dogovor kao manju pobedu. Dogovor je, kada razumete evrozonu, to i bio. Jer je Varufakis, za tih 16 dana, zauzdao Minotaura.

U prvom izdanju knjige, predstavio je analizu krize 2008. godine i sve što se nakon toga desilo. Koristio je kritsku legendu o Minotauru kao metaforu – "Globalni Minotuar" bio je američki kapitalizam koncentrisan oko Vol strita, koji izvlači korist od čitavog sveta od 1971. godine. Bez Tezeja da ubije čudoviše, mitsko biće na kraju ubija neodrživa ekonomija. Ali duh Minotaura nastavlja da živi. Ekonomija štednje i primat banaka nad stanovništom, privatnim biznisom i državnim rezervama, bile su zvezde vodilje Evrozone od početka grčke krize. Kada je Amerika nametnula jednostrani dogovor nakon propasti sporazuma Breton-Vud, Nemačka je ostala odlučna da se prihvati na pozitivne strane evropskog dogovora.

Kada je Siriza došla na vlast, evropski Minotaur se probudio, pogledao šta se dešava i nanišanio najšareniju stvar u lavirintu – Varufakisa. Iako sam se bavio njegovom politikom godinama, upoznao sam ga tri dana pre izbora 25. januara 2015. Lucidno je predstavio svoje argumente i plan: Grčka je nesolventna, Evropa je isplatila 320 milijardi evra severnoevropskim bankama da bi ih zaštitla od ove činjenice. Ako Evrozona na uspostavi efikasni mehanizam za recikliranje poreskog viška ili manjka sa hrpom beskamatnih štednih naloga koji su potom prebačeni u aktivne, da bi se pokazali kao produktivna ulaganja, posebno tamo gde nedostaju investicije - "sve bi bilo gotovo za dve godine."

Ali, Varufakis je ostao uveren, kao i većina Sirizinih finansijskih gurua, da je "dobar evro" moguće dostići. Bilo je pozitivnih znaka: Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke, uveo je kvantitativno popuštanje – 1.6 triliona evra monetarnog stimulusa – pored toga, pozvao je na blaže mere štednje. Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, pokrneuo je fond koji je trebalo da donese 300 milijardi evra investicija namenjenih pogođenim delovima Evrozone. Politika je bila na strani Grčke. Između izbora i 20. februara, Varufakis je naučio lekciju u ime čitave evropske levice: političari ne kontrolišu Evropu, već Minotaur.

Ne znamo da li će odlaganje koje je Varufakis osvojio 20. februara potrajati, proširiti se ili biti ukinuto. Ali ono što poznajemo je moć koju samo nove ideje mogu da donesu. Varufakisov otvoreni govor je promenio način rada Evro-samita, verovatno zauvek. Njegova spremnost da razotkrije dela vrhuške na samitima i pritisak su pretili da sa scene ukloni sve čije su karijere bile posvećene njihovom udovoljavanju. U svakom razgovoru je bilo tri različite publike: Grčka, njeni kreditori i radnici i omladina Evrope.

Ono što je najviše razbešnjavalo kreditore bila je činjenica da je Varufakis izgledao i zvučao kao bilo ko od njih. Uspešan profesionalac ekonomista u zapadnoevropskoj tradiciji koji je skrenuo ulevo u vreme kada je deo njegove generacije otišao u desno, Varufakis je znao dovoljno o načinu na koji neoliberalni svet funkcioniše da je svaki sukob sa njim iscrpljujući. Većina političara ne mogu da budu teoretičari. Prvo, zato što, retko, razmišljaju, drugo, zbog frenetičnog životnog stila koji su sami sebi nametnuli, nemaju vremena za velike ideje. Ali najviše zato što bi teoretičar morao sebi da prizna mogućnost i da pogreši -- privremenost znanja -- i svestan je da ne može spinovanjem da se izvuče iz teoretskog problema.

______________________________________________________Pogledajte VICE film: Sisa, droga za siromašne

______________________________________________________

U knjizi Varufakis iznosi na čistac centralni problem svetske ekonomije: nedostatak agensa koji stvara nova pravila, nove paradigme ponašanja, nove zalihe opšte saglasnosti. Ali Kina nije spremna, evropski centar previše nepopularan a Amerika previše razorena da bi to uradila, zapitao se: ko će? Kroz očiglednu nesposobnost političkog centra u Grčkoj i iscrpljenosti naroda, odgovor je bio: radikalna levica. Bez obzira da li će da dobije ili izgubi bitku sa evropskim institucijama, Siriza je pokazala moć teorije.

Varufakis je predvideo katastrofalan kraj grčke bonance, neodrživost postojećeg finansijskog leveridža i iscepkanost Evrozone - čak i kada su teorije prihvatljive Vol strit žurnalu i Fajnenšl tajmsu tvrdile suprotno. Takođe je govorio savetnicima, od samog početka, da mogu da očekuju dogovor sa Evropom tek u "minut posle ponoći". To jest, teorijski je potkrepio i moguće slučajne ishode krize. To je ono što globalnom Minotauru daje i snagu i otrovnost. Ne znamo kako će se završiti bitka između Sirize i Evrozone, ali možemo da budemo sigurni da neće uključivati i kompromise. Političari žive u svetu kompromisa, teoretičari ne. Ali do kraja bitke, radikalna levica će znati šta znači boriti se za novi, pravedniji kapitalizam, i pored zajedljivog otpora onog starog.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu