​Poljak koji je nastavio da vozi auto trke kada je izgubio ruku

Upoznao sam Maksa Mijelzinjskog na prvoj godini postdiplomskih studija. Bio je pomalo introvertan i jedino što je moglo da ga natera da se otvori bio je razgovor o njegovoj strasti – reli trkama. Ponekad, posle predavanja, provozao bi me svojim BMW-om, čiju je unutrašnjost potpuno ogolio. Tokom brze vožnje tim automobilom, osećao sam se kao statista u sceni jurnjave kolima u nekom filmu. Drugim rečima, bilo je sjajno.

Jednog dana, Maks je počeo da se žali na bol u desnom laktu. Isprva nije delovalo ozbiljno. Možda se udario na nešto oštro i nije primetio, mislio sam. Ali onda je počeo da dolazi na nastavu sa rukom u povezu, i posle nekoliko nedelja, više uopšte nije ni dolazio. Pozvao sam ga da vidim kako je, a on mi je rekao da ima rak.

Maks je imao 20 godina kada mu je otkriven pleomorfni sarkom. Godinu dana kasnije, amputirali su mu desnu ruku. Ipak, nije prestao da vozi trke. Naprotiv: organizovao je hemioterapije tako da može da stigne na relije. Prošle godine je osvojio drugo mesto na poljskom šampionatu „Klasični auto kup."

Nedavno sam posetio Maksa i, iako je prošlo je više godina otkada smo se videli, to nas nije sprečilo da ćaskamo satima.

VICE: Kako si počeo da se baviš reli trkama?

Maks Mijelzinjski: Moj ujak je nekada vozio relije. Izgleda da je na mene preneo tu strast, iako nisam bio preterano zainteresovan za kola pre nego što sam položio vožnju. Ali čim sam po zakonu smeo da vozim, osetio sam moć novostečenih veština, mogućnosti da ih razvijam, snagu mojih kola… Bio sam navučen.

Koja su bila tvoja prva kola?

Ujak mi je pomogao da kupim BMW E30, potpuno ogoljene šasije, bez sedišta ili tapacirunga. Imao sam 19 godina.

Sećaš li se prvog relija?

Prvi put sam učestvovao na trkama godinu i po pošto sam nabavio prvi auto. Vozio sam Pežoa 106, preuređenog za auto-kros. Učestvovalo je 16 vozača, a ja sam bio šesti, što je za mene u to vreme bila velika pobeda. Ali najsrećniji sam bio zbog toga što sam završio trku i što mi je auto bio neoštećen. To je uvek najvažnije kod auto trka.

Maks na trkama

Možeš li da se setiš kako si se osećao tokom te prve trke?

Adrenalin! To je sve čega mogu da se setim. Uživao sam u grmljavini motora i u brzini koju sam tada mogao da postignem. Sada vozim mnogo brže. Učestvovao sam na narednih nekoliko auto kroseva, i kao vozač, i kao suvozač. Moji rezultati nisu bili toliko dobri, ali sticao sam itekako potrebno iskustvo.

A onda sam, malo posle dvadesetog rođendana, počeo da osećam bol u desnom laktu. Tada smo već bili prijatelji, sećaš se?

Da, sećam se. Naročito se sećam onog telefonskog poziva.

Isprva sam pomislio da sam se povredio na jedrenju na dasci, jer sam tada provodio dosta vremena na dasci. Kada je bol postao prilično nepodnošljiv, otišao sam kod lekara, koji je prvo posumnjao na golferski lakat, a onda na teniski lakat. Niko nije pretpostavio da je bol možda simptom neke ozbiljne bolesti. Nikada ne bih pomislio da tumor može da se razvije u telu u dvadeset prvoj godini.

Ali bol prosto nije prestajao, čak i kada sam uzimao neke prilično jake lekove. Nisam mogao ljudski da spavam. U međuvremenu sam išao od jednog do drugog lekara. Sve u svemu, prošlo je godinu dana pre nego što sam dobio pravu dijagnozu.

Koja je bila dijagnoza?

Rekli su mi da je u pitanju maligni tumor, da moram da idem na zračenje, i da će posle zračenja odstraniti tumor hirurškim putem. Upozorili su me da bi moglo da se dogodi da izgubim osećaj u dva prsta, ali to mi nije smetalo. Govorio sam sebi, „To su samo dva prsta, i dalje ću moći da menjam brzine". Vožnja mi je tada bila najvažnija stvar na svetu.

Ali onda je bolest počela da se širi isuviše brzo, i rekli su da je jedino mogu da mi amputiraju ruku. Osetio sam se kao da sam se zabio u zid. Više nisam čuo šta mi pričaju. Ustao sam, izašao iz ordinacije i doživeo potpuni slom. Počeo sam da plačem, onda su mi se noge oduzele i pao sam na pod. Medicinske sestre su me podigle, posadile na krevet i dale mi sedativ.

Kada su shvatili koliko sam se uznemirio, doktori su pokušali da izbegnu amputaciju i poslali me na još tri ciklusa hemioterapije. Tumor se smanjio, a onda znatno uvećao. Do tada sam se već spremio za amputaciju, razmišljao sam o tome da ima automobila sa automatskim menjačima, i da bih mogao da se trkam sa takvim vozilom. Dok je anestezija počinjala da deluje, razmišljao sam o tome koji automatik da nabavim.

Nikada nisi pomislio da odustaneš od trka?

Nisam imao nameru da odustanem, ne. Ujak mi je kupio BMW sa automatskim menjačem, i tražio da počnem sa treninzima odmah nakon operacije.

Neki bi to nazvali hrabrošću, a neki ludošću.

Prvo sam trenirao na simulatoru vožnje, ali jedino što se zaista promenilo kod trka je to što sam imao autimatski menjač. Uvek su mi oduzimali tri posto poena od ukupnog rezultata, da bi smanjili razliku.

Kako je izgledao prvi reli posle operacija?

Održan je u gradu Bjala Podlaska. Tokom poslednjeg kruga, auto mi je proklizao i udario sam u čunjeve, i tako izgubio pet sekundi. Ali meni je svejedno bilo sjajno.

Jesi li imao neku ozbiljniju nezgodu?

Da. Jednom prilikom sam trenirao po kiši. Točkovi su mi proklizali, i zadnjim delom kola sam udario u neke zidove od stiropora, kao što su oni u skladištima. Otpisao sam zadnji trap, i iskrivio sam točak. Ali ja nisam bio povređen.

Kako se sada osećaš?

Imao sam još pet dodatnih operacija. Rak mi se proširio na pluća. U stvari, sada imam samo jedno celo plućno krilo. Drugo su odstranili, osim malog dela odozgo. Srećom, nisam maratonac. Mogu da se trkam sa samo jednim plućnim krilom.

Doktori kažu da su mi prognoze loše, ali ja verujem da uspešan oporavak zavisi od mentalnog stanja pacijenta, a moj stav je pozitivan 200 odsto. I da, ako me pitaš šta dalje, i dalje ću da se trkam. Trenutno radim na preuređenju kola, da bi naredne sezone postigao još bolje rezultate.