Video igre predviđaju budućeg predsednika Amerike

Nekad video igre kao da mogu da predvide budućnost. Kao što se Madden NFL serijal dobro pokazao u izboru budućih pobednika Superboula, tako je i strategija Rendi Čejsa iz 1992. pod naslovom Power Politics dospela na naslovne strane pošto je uspešno predvidela Bila Klintona kao budućeg predsednika Sjedinjenih američkih država.

Power Politics nije bio prvi simulator predsedničkih izbora – to je verovatno President Elect iz 1981. – ali bio je najuspešniji do tada, a politički analitičari sa početka devedesetih bili su zadivljeni detaljima do kojih je igra išla. Ispostavilo se da je Power Politics dosta dugo potrajala – danas, dvadeset četiri godine pošto je ova igra izašla, novi predsednički simulatori i dalje slede njen model. Kandidati su se promenili, ali pravila su manje-više ista.

Ovi simulatori predstavljaju nam izbore kao potezne strategije u kojima se izborna kampanja vodi za tastaturom, sve do konačne pobede omiljenog kandidata. Obično svi kandidati vuku poteze istovremeno, pa igrač mora da predvidi za šta će se protivnik odlučiti dok bira kako da potroši ograničene resurse. Postoji i vremensko ograničenje. Igračima je cilj da privuku što više birača pre samih izbora, kada kompjuter sabere glasove i proglasi pobednika.

Naravno, nisu sve izborne igrice iste. Na primer, iz ovosezonske ponude samo President Infinity, nudi igraču priliku da se oproba na primarnim, stranačkim izborima. „Predsednik Beskonačnost" je duhovni naslednik „Politike moći", kompleksna i temeljita simulacija, vizuelno atraktivna kao prosečna Excel tabela. President Infinity možda čak previše ide u detalje: mora se isplanirati putna maršruta, zakazati svaki govor, pripremiti se za debate, osmisliti oglašavanje. Sve to košta, pa je potrebno prikupiti i novčane priloge. Skuplja se i apstraktni resurs pod imenom „politički kapital", potreban da bi se nabavili surogati za kampanju, odnosno javna podrška trećih lica.

Ništa od ovog ne utiče direktno na biračko telo – sve što se radi samo povećava ili smanjuje „nalet" u kom se kandidat nalazi. Ko je na uzlaznoj putanji osvaja pristalice, a ko nije ih gubi. Napadi plasirani putem reklamnih kampanja mogu da smanje nalet protivkandidata, ali ako se kampanja vodi previše negativnom svetlu, i to nosi posledice. Povrh toga, svaki kandidat ima merač izdržljivosti – kad se smanji na nulu, mora im se dozvoliti odmor.

Mnogo detalja treba držati u glavi istovremeno, ali srećom, President Infinity moguće je igrati automatski. Izabereš kandidata sa jako malo novca, slabo poznatog imena – idealno, nekog bez stranice na Vikipediji – i onda ne radiš ništa tokom igre. Vodeći kandidati koje kontroliše kompjuter boriće se jedni protiv drugih, dok igrač pasivno posmatra sa začelja.

Sa demokratske strane, primarni izbori nisu previše interesantni. Sproveli smo 11 simulacija, tokom kojih Hilari Klinton samo dva puta nije dobila nominaciju; obe je uzeo potpredsednik Džo Bajden, koji se u stvarnom životu nije ni kandidovao. Na žalost Bernijevih fanova, President Infinity ne daje šansu Sendersu uprkos uspehu koji je postigao u Nju Hempširu.

Kod Republikanaca priča je drugačija. U većini simulacija Donald Tramp se povukao iz trke do kraja marta, jer su mu nalet pokvarile loše odrađene debate, ispadi u javnim nastupima, i drugi medijski skandali. Posle deset simulacija, imali smo nerešen rezultat: po dva puta su stranačku nominaciju uzeli Tramp, Rubio, Kruz, Karli Fiorina, i Džeb Buš. Odlučila je jedanaesta, u kojoj je Marko Rubio proglašen za kandidata Republikanske stranke na izborima za predsednika; a i tu ga je Fiorina ganjala do samog kraja.

U finalnom duelu Klinton-Kruz, President Infinity predvideo je da će Rubio pobediti u tri od pet simulacija. Tačnije, jednom je Rubio uzeo više glasova u totalu, ali je Klinton imala većinu u kolegijumu izbornika i završila u Beloj kući. U druge dve, ankete su na sam dan izbora predviđale pobedu Hilari da bi Rubio ipak izašao kao pobednik; u President Infinity, kao i u stvarnom životu, ankete nisu sasvim pouzdane. Dakle biće gusto, ali ako je verovati President Infinity, mandat osvaja Marko Rubio.

Sa ovim se ne slaže ThePolitical Machine 2016, konkurentski izborni simulator. U pitanju je jednostavniji ali uglađeniji program od „Beskonačnog". „Politička mašina" ima jednostavan korisnički interfejs, a postupci kandidata – govori, reklame, građenje izbornog štaba – deluju direktno na izbornike u svakoj državi. Nema nikakvog „naleta" – to što radiš ili deluje na birače ili ne.

Skrinštot iz „Političke mašine 2016, YouTube

The Political Machine je jedina igra u kojoj kandidati mogu da se zauzmu stav prema određenim pitanjima. U ostalim igrama se bira tema svakog govora, ali ne i šta kandidat ima da kaže na tu temu. U „Mašini" je potrebno zastupati stav koji će privući neopredeljene birače, a ujedno neće biti problem za samu stranku. A to nije tako lako kao što zvuči.

Od šest partija „Mašine", Klinton je četiri puta završila kao predsednica – dva pita pod mojom kontrolom, dva puta dok sam ja vodio Rubija. To i nije iznenađenje: u ovoj igri je Hilari Klinton favorit od samog starta. Bolje se kotira po izdržljivosti i prikupljanju donacija, a i počinje svaku partiju sa više para. Prosto rečeno, Klintonova sve radi brže i efikasnije. To je ogromna prednost Political Machine, a nije loša ni u pravoj Beloj kući.

Dakle nerešeno između Rubija i Klinton. Može li Campaign Manager, mobilna igra, da nam bude taj-brejk? Reklo bi se da baš i ne može. „Menadžer" omogućava igraču samo par akcija: plasiranje oglasa, kampanja od vrata do vrata, volonterski rad, i to je sve. Jedini resurs je novac, koji se pribavlja tako što se klikće na $$$ znake kad god se pojave na ekranu. Oba kandidata počinju sa istom sumom u banci, tako da niko nema prednost.

Campaign Manager je previše jednostavna igra da bi išta predvidela – uglavnom pobeđuje kandidat koga igrač vodi. Pa ipak, svođenjem izbornog simulatora na ono osnovno, „Menadžer" nam otkriva filozofiju koju svi naslovi dele. U izbornim igrama, predsednička trka nije sukob ideologija ili ličnosti, već takmičenje u upravljanju resursima. Šta kandidat kaže nije naročito bitno; piše se kako je i kada to rekao. Glasovi se kupuju i prodaju, umesto da se zarađuju.

Drugim rečima, kad je u pitanju ovogodišnja stvarna trka do Bele kuće, video igre nam nude samo jedan jasan odgovor: pobeđuje kandidat koji najviše plati.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu