Svaštara

Šta se događa sa porodicom kada njen član nestane

Prema dobrotvornoj organizaciji Nestali ljudi, procenjeno je da godišnje nestane 250.000 ljudi. I dok većina ovih slučajeva biva brzo rešavana, u ovoj dobrotvornoj organizaciji kažu da nekih 2500 ne biva pronađeno ni godinu dana nakon nestanka.
04 Mart 2016, 7:06am

Poster nestale osobe u Irskoj. Fotografija: Vilijam Marfi via

Prošle godine, prijavljeno je 137.146 nestalih osoba u UK. Iako lica mnogih od njih možemo da vidimo postavljena na Fejsbuku ili na zadnjim stranicama lokalnih novina, lako je ne obratiti pažnju na njih.

Muke nestalih osoba ostaju nešto o čemu većina nas zna veoma malo – to je problem koji postavlja mnogo više pitanja nego što daje odgovora. Kako toliko mnogo ljudi jednostavno nestane? Šta pokušaj da se nekome uđe u trag zapravo podrazumeva? I što je najvažnije, koliko nestalih osoba bude pronađeno?

Iako je prijavljeno da je skoro 140.000 ljudi nestalo prošle godine, smatra se da je prava brojka znatno veća. To je zbog toga što mnogi incidenti ostaju neprijavljeni. Prema dobrotvornoj organizaciji Nestali ljudi, procenjeno je da godišnje nestane 250.000 ljudi. I dok većina ovih slučajeva biva brzo rešavana, u ovoj dobrotvornoj organizaciji kažu da nekih 2500 ne biva pronađeno ni godinu dana nakon nestanka.

Pročitajte i: Šta bude sa štreberima kada odrastu

Okolnosti pod kojima ljudi nestaju su mnogobrojne, ali rezultati istraživanja koje je sprovela organizacija Nestali ljudi otkrivaju da oko 80 procenata slučajeva nestalih osoba uključuje nekoga za koga se veruje da pati od problema sa mentalnim zdravljem. Naravno, ovakvi slučajevi retko izazovu nacionalnu pažnju – uopšteno govoreći, na naslovne stranice obično dospe atraktivna belkinja.

Entoni Stamers, 30 godina, je jedan od hiljada Britanaca koji se trenutno vode kao nestali. 27. maja 2012. godine je izašao iz svog doma u Majl End Roudu u Kolčesteru, Engleska, i od tada nije viđen. „Nestao je dan pre sahrane svog dede. To nas je veoma iznenadilo", objašnjava njegova majka, Džuli Stamers. „Bio je veoma blizak sa svojim dekom. Držao ga je za ruku kada je preminuo. Mislim da je to možda bio okidač".

Pošto se posle završenih studija vratio kući, Stamers je pet godina živeo sa svojima. „Dve, tri godine je patio od depresije", kaže Džuli. „Tražio je posao, i tokom par godina se prijavio na 120 konkursa".

Iako se Stamers udaljio od svojih prijatelja u mesecima koji su prethodili njegovom nestanku, sve vreme je ostao blizak sa porodicom. „Entoni je veoma porodična osoba", kaže Džuli. „Ali možda je otišao zato što se osećao kao da nam je na teretu – zato što nije imao posao. On mrzi da zavisi od nekoga".

Za Entonijevu porodicu, svaki dan je obeležen nesigurnošću. „To uništava dušu, jer ti se po glavi vrzmaju sva ta pitanja – pitanja na koja nema odgovora", kaže Džuli. „Prolazim kroz neke veoma mračne periode. Nekih noći uopšte ne zaspim. Jutra su mi najgora. Ustanem i dobro se isplačem, zaključam se u kupatilo i pustim vodu da teče, da me niko ne bi čuo".

Ta anskioznost, razumljivo, utiče na sadašnji način života Džuli i njenog supruga. „Ne idemo na duže odmore, i ja ne menjam frizuru, da bih bila sigurna da će me prepoznati na ulici", objašnjava ona. „Ovo će drugima možda zvučati blesavo, ali mi smo svake nedelje odvozili kola na tehnički pregled, zato što nismo želeli da ih menjamo, da bi on mogao da ih prepozna na parkingu ili na ulici. Na kraju smo morali da ih zamenimo".

Policija 14 posto svog radnog vremena provodi tražeći nestale osobe. Džo Eps, menadžer Biroa za nestale osobe Nacionalne agencije za kriminal, 2012. je izjavio za Bi Bi Si da biro – koristeći podatke iz prethodnih 3000 slučajeva – može da donese kompetentnu pretpostavku o boravištu nestale osobe, uzimajući u obzir njen uzrast i pol.

„Kada su u pitanju petnaestogodišnjaci i šesnaestogodišnjaci, 30 posto njih se vrati tamo odakle je krenulo bez ikakve intervencije policije. Malo manje od 30 posto njih ode kod drugova, a 14 posto bude nađeno na ulici", kaže on za Bi Bi Si. „Što se tiče pređene razdaljine, 80 posto njih bude pronađeno u radijusu od 40 kilometara. To nam samo govori da je 'nestanak' veoma lokalna stvar. Velika je verovatnoća da će ih pronaći u blizini".

Iako je policija obavila niz potraga za Entonijem Samersom, ništa nije otkriveno.

„Policajci Eseksa i Kolčestera su bili tako dobri prema nama", kaže Džuli. „Nismo imali loše vesti, pa moramo da ostanemo pozitivni. Nije otkriveno ništa od njegovih ličnih stvari. Njegov pasoš je i dalje ovde. Ali nije nemoguće otputovati na neki drugi kraj sveta. Mogao je da se ukrca na brod. Uvek ima načina da se nešto zaobiđe. Možda je koristio neko drugom ime i izvadio drugi broj nacionalnog osiguranja, ili je imao gotovinu. Svi ga veoma mnogo volimo i čekamo dan kada će da se vrati kući".

Kada se meseci pretvore u godine, porodica i prijatelji nestalih osoba su ostavljeni da žive u vakumu, proživljavajući ono što se naziva „dvoznačnim gubitkom". Karen Robinson, čelnica Partnerstva nestalih osoba, bavila se desetinama slučajeva nestalih osoba. Samim tim je bila svedok destrukcije i trauma koje oni koji su ostavljeni preživljavaju.

„Postoji istraživanje koje se bavi isključivo traumama sa kojima su suočeni članovi porodice nestalih osoba. Oni nisu u stanju da žale", objašnjava Robinsonova. „Mi kao ljudska bića imamo emotivnu potrebu da zatvorimo krug, a tuga ne počinje dok nisi sasvim siguran da je neko mrtav. U odsustvu pronađenog leša, veoma je uobičajeno da porodice ostanu u tom bolnom vakuumu".

Da pojasnimo: prema rezultatima studije koju je 2011. godine izvela organizacija Nestali ljudi, između 0,6 i 1 procenta svih nestalih osoba prijavljenih policiji bivaju pronađene mrtve.

„U nekim slučajevima, to se desi zato što dugo vremena nisu bili u kontaktu, i osoba umre prirodnom smrću pre nego što je kontakt ponovo uspostavljen", piše u izveštaju. „U drugim slučajevima, nestala osoba bude žrtva ubistva, ili izvrši samoubistvo, i možda nakon smrti bude prijavljena kao nestala, ali pre nego što telo bude pronađeno. Rezultati istraživanja ukazuju na to da je rizik da će osoba biti pronađena mrtva veći kod odraslih nego kod mlađih ljudi, i rizik s godinama raste".

Naravno, ljudi ne žele da čuju da su njihovi mili i dragi mrtvi, ali s druge strane, činjenica da ljudi u 99 posto slučajeva ostanu bez jasnog odgovora daje nam jasnu indiciju o tome koliko mnogo ljudi biva ostavljeno u mraku. I kao da emotivna trauma nije dovoljno loša, oni koji su preostali mogu da dožive i finansijski metež; ako vam je srodnik nestao, vama je pravno zabranjeno da blokirate njihov račun u banci. Potraživanja za saobraćajno osiguranje, hipoteku, ugovor za telefon ili članarinu za teretanu će i dalje pristizati i novac će svakog meseca biti skidan sa njihovog računa.

Pored partnerstva sa snagama policije u pokušajima da se ljudima uđe u trag, Nestali ljudi takođe obezbeđuju i podršku koja je od vitalnog značaja za pogođene. „Dobrotvorna organizacija je tu 24 časa dnevno, za svakoga ko je otišao, razmišlja o tome da pobegne, ili za voljene koje je neko napustio", objašnjava Robinsonova. „Mi smo neutralni most između te osobe i policije".

Ova dobrotvorna organizacija SMS porukama kontaktira ukupno 20 hiljada nestalih godišnje. „To izaziva reakciju mnogih nestalih osoba, kojima onda mi pružamo poverljivi prostor u okviru kojeg mogu da istraže svoje opcije", kaže ona. „Nećemo da vam govorimo šta da činite. Mi prenosimo poruke kao što su, 'Želim da vam kažem da mislim na vas. Samo još nisam spreman da vas vidim'. Takođe organizujemo i trosmerne pozive".

Najupečatljiviji slučajevi koje Robinsonova pominje su oni kada ljudi postanu toliko izolovani da čak ni ne shvataju da nekome nedostaju. „Neki ljudi ne shvataju da su nestali, zato što su odlutali i potpuno izgubili kontakt sa voljenima", kaže ona. „I kada zapravo shvate da su prijavljeni kao nestali i da je neko zabrinut za njih, to može da ih navede da se ponovo povežu s njima".

Svejedno, nestalim osobama je i dalje izuzetno teško da ponovo uspostave kontakt sa svojom porodicom i prijateljima. „Što ste duže negde daleko, postaje vam teže da ljudima koje volite kažete, 'Evo gde sam bio i zašto'", objašnjava Robinsonova. „Kada jedno veče ne dođete kući, kako ćete sutra da objasnite gde ste bili i šta ste radili, a kako to da objasnite posle dva ili nedelju dana?"

Zanimljivo je to što rezultati istraživanja pokazuju da oni koji su nestali donose seriju kratkoročnih naglih odluka. „Možda odluče, 'Ne mogu ovo više da podnesem, odlazim', bez namere da se ne vraćaju duži vremenski period, umesto da donesu proračunatu odluku da odu", kaže Robinsonova.

PREPORUČUJEMO: Mojih četrnaest carskih sati u Abu Dabiju na putu od Srbije za Indiju

Mnogi odrasli ljudi kojih nema više od godinu dana se nikada neće vratiti. Iako se dešava da se ljudi vrate kući – čak i nakon deset ili dvadeset godina – statistički govoreći, što je duže osoba odsutna, manje je verovatno da će on ili ona biti nađen ili da će on ili ona ponovo stupiti u kontakt s porodicom i prijateljima.

Akutna anksioznost i nesigurnost onih koji su ostavljeni ne možemo ni da zamislimo. U kojoj fazi rešiš da prestaneš isponova i isponova da razmišljaš o danima i nedeljama pre nego što je neko koga voliš nestao? I da li je moguće zaista u potpunosti odustati od nade da će telo biti pronađeno? Britanci su možda najnadgledanija nacija na svetu – svakih 11 ljudi nadgleda jedna kamera za nadzor, da budemo precizni – ali ipak i dalje ima toliko njih koji uspevaju da se iskradu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu