Fotografije iz čuvene četvrti mikro gej barova u Tokiju

Šindžuku Enaj Čome je kao neka vrsta gej bar četvrti. Nalazi se u malom bloku Tokija, koji je poseban po najvećoj koncentraciji gej barova na svetu. Nasuprot velikim, bučnim, lepljivim kafićima i diskotekama Amerikanaca i Evropljana, kvir-frendli mesta u ovom delu grada su mala, intimna, stilizovana ili tematska, svako sa kapacitetom za nešto više od deset ljudi.

Svaki od barova vodi mama, koja je obično i vlasnik i konobar, kao i osoba koja bira temu za svoj mikro-bar. Neki od barova u Šindžuku Enaj Čomeoblasti su nastali da bi privukli klijantelu sa specijalnim seksualnim ukusom, kao što su na primer oni za debeljuce, BDSM entuzijazisti, i razne vrste egzibicionista. Ostali su klasifikovani po hobijima ili sličnim interesovanjima kao na primer ljubitelji J-popa ili određenih sportova.

Neki barovi raspolažu toliko malom površinom da je lakše identifikovati subkulturu i vrstu kvir zajednice po ljudima, jer se ne vidi šta je na zidovima. Gosti uglavnom imaju slične frizure ili su slično građeni , ili pak svi ispijaju pića preko kožnih gimp maski.

U tom gej epicentru u Tokiju, za svakog postoji po nešto. Mame sa svojim budžacima postale su lokalne legende, naročito barovi koji već dugo postoje i neguju tradiciju. Tokom nedavne posete Šindžuku Enaj Čomeu intervjuisao sam razne vlasnike barova o njihovim mini-gostionama kako bih saznao šta je to što ove dvometarske prostore izdvaja od bezbroj ostalih.

Arata je odrastao blizu Kjota kada su se njegovi roditelji pridružili nekom umetničko – naučnoj komuni. Bilo mu je skroz normalno da razni geolozi, pisci, slikari svraćaju kod njegovih i tu pričaju i piju. Poželeo je da stvori nešto slično za svoje gej prijatelje, i tako proširi svoju porodicu i van kruga krvnih rođaka.

Tokom ranih dvadesetih često je išao na žurke i na dosta dreg predstava u Osaki. Sa 39 godina oboleo je od autoimmune bolesti. Kada se izlečio, rešio je otvori mini bar i nazove ga Bumpy, kako bi mogao da provodi više vremena sa prijateljima. Bumpy je veličine tri metra sa tri metra, i ima mesta za šest osoba da sednu. Nema baš puno prostora s obzirom da Arata ima 300 kilograma a visok je dva metra. Bar je toliko mali da svi moraju da ustanu kada neko želi da ode do toaleta. Nema određenu temu ali s obzirom da Arata izgleda kao veliki nežni meda, bar privlači i mede i one koji vole mede.

Hideki se rodio u AKiti, seocu na severu Japana, ali se preselio u Tokio pre otprilike 11 godina. Tokom dana radio je kao električar, a noći provodio služeći u baru koji je držao njegov prijatelj. Posle određenog vremena, rešio je da otvori svoj gej bar i to je i učinio. Prošlog juna otvorio je Donpan. Trenutnu karijeru opisuje kao onu pravu.

Bar je veličine tri puta četiri metra, sa devet mesta za sedenje. Enterijer je ukrašen ruralnim ukrasima, sa ručno izrađenim predmetima koji vise po zidovima. Hideki je želeo da stvori atmosferu gde će se osećati opušteno i kao kod kuće uprkos užurbanom životu Tokija.

Njegovi roditelji i sestra posetili su Donpan skoro, i rekli kako podržavaju odluku, iako su prethodno bili protiv njegovog gej stila života. Kako Hideki kaže: "Tata mi šalje sve ove ukrase od kuće, kako bi mesto izgledalo kao moj dom".

Jošino je vlasnik poznatog bara Dok već 13 godina, iako je njegov život tokom ranih dvadesetih bio znatno drugačiji. Išlo mu je veoma dobro kao IT inženjeru, čak je posedovao dva dobra sportska automobila. Ubrzo, sve je krenulo naopako i izgubio je sav novac, zbog čega je pokušao samoubistvo. Bivši vlasnik Doka mu je spasio život, ponudivši mu posao u baru. "Prethodna mama me je pokupila kada sam tonuo ka dnu I spasila me."

Dok se otvorio 1999., a Jošino je mama "treće generacije" . Kaže nam da u ovoj oblasti Tokija ima mnogo gej barova koji služe dobar šoču ( japanska destilovana vodka), ali malo njih gde možeš da popiješ sake. Njegov cilj je da bar bude pun "erotične energije, golih ljudi, najboljeg sakea u ovom kraju.

Fudžio je oduvek maštao o životu u velikom gradu, doselio se u Tokio kada je imao 17. godina. Otvorio je bar Cream pre sedam godina kada je bio u srednjim tridesetim.

Dobro osvetljeni, skroz okrečen u belo, Fudžiov bar ilustruje njegov lični stil. Skoro da je presvetao i preupadljiv za jedan bar u Šindžuku Enaj Čomeu, jer ostala mesta uglavnom naginju ka mračnom sa rupama po zidovima. Gej barovi u ovom kvratu mogu poslužiti kao psihička skloništa za muškarce koji se još nisu autovali i nemaju gde da pobegnu od svakodnevnih života.

On veruje u totalnu jednakost među ljudima: Bez obzira ko su njegovi gosti i čime se bave, svakog će sačekati isto, sa rečenicom: "Šta hoćeš?"

"Svi su jednaki ovde, nije bitno čime se bave", kaže on, advokati, policajci, svi plaću istu cenu pića -15 dolara.

Đai igra dve uloge: glumac je preko dana, vlasnik bara preko noći.

U Đaijevom baru, gde je on mama, dobrodošli su ljudi oba pola, dok su u većini ostalih barova kvarta, oni predrođeni ili za jedne ili za druge. Kao glumac, Đai je igrao mnoge uloge, tako da je naučio i može istovremno da usluži i muškarce i žene i transdžendere, mlade i stare. Vrlo često se u baru igraju presvlačenja, kako bi još više umrsili stvari.

Đai ima partnera i zajedno su 22 godine. Đaijeva cela porodica zna da je mama i da je gej, dok njegov dečko ceo život iz Šindžuku Enaj Čomea krije od porodice.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu