Reklame
Svaštara

​Kako izgleda kada legneš kod „šrinka” na kauč u Srbiji

Dugo sam se snebivala i skrivala misteriozne posete „Frojdovima". Jer, kao, i ovako sam lujka, a ako bi i otvoreno pričala o tome, „etiketa" bi me obeležila za sva vremena.

pisao Jelena Odanović
09 Novembar 2015, 10:01am

Stigmatizacija osoba sa psihičkim problemima ili smetnjama, koliko god ovaj izraz groteskno i pravekovno zvučao, nažalost, ne jenjava. Ni u belom svetu, a pogotovo ne u Srbiji.

Ako na nekoj sedeljci, u nekom random društvu započneš razgovor o posetama pshihijatru, svi do jednog će se, verovatno složiti „kako je to potpuno kul". Svi bi oni išli na seanse da imaju dovoljno love, makar da olakšaju dušu, bla, bla, bla.

Jer, avaj, svako ima svoje demone sa kojima se (ne)rado druži.

Ipak, ako otvoreno, ono, sasvim nonšalantno, ispričaš neku ličnu anegdotu sa svojim „analitičarem", ili zaboga pomeneš kombinaciju zolofta, rivotrila i ksalola, etiketa ti ne gine. Ali samo ako ti to dozvoliš.

Foto via Flickr user

Sedela sam sa drugaricom na kafi pre par nedelja i, između ostalog, ispričam joj o temama o kojima želim da pišem. Kada je na tapet došla čuvena „kauč priča", iako je ona sasvim upućena u moju „istoriju", savetovala me je da ipak dobro razmislim da li želim da na taj način profilišem sebe.

U trenutku pomislim, a možda sam i naglas izgovorila:

- Pa nisam ja šizofrenična, pisala bih o svojim iskustvima sa terapeutima...

Bum!

I onda JA morališem o predrasudama i etiketiranju?

„Sramota" zbog mentalnih problema učipovana je prastarim generacijama, a ne samo nama. Nekada su takve „otapdnike" spaljivali na lomačama i držali doživotno u tamnicama, kasnije su ih samo „dobro skrivali od komšija i familije". Verovatno će još decenije proći kako bi postalo okej imati problem. I da je super potražiti pomoć. Predrasude nemaju veze sa nivoom obrazovanja, sa bliskošću koju imate sa nekim, seksualnom orijentacijom ili političkom ili verskom opredeljenošću.

Okej je. Okej je ako si depresivan ili anksiozan, a još bolje je ako si se izvukao iz tog sranja. I okej je ako si imao problem sa samopouzdanjem ili teško podnosio neku heavy situaciju, pa zagrizao u alkoholizam, drogu, anoreksiju ili bulimuju. Jebiga, sranja se dešavaju. Svakome od nas. Sranje je ako si zaista razmišljao o tome da skočiš sa 19. sprata, ili popiješ tri kutije benzodizapema. Ali ti si još tu, čitaš ovo? Bravo!

Ako si krenuo dalje, ti si jebeni pobednik. I to je jedina etiketa koju možeš i koju bi trebalo da dozvoliš da ti neko zalepi.

Pročitajte tekstove iz VICE serijala o mentalnom zdravlju

Nisam imala bog-zna-kako srećno detinjstvo, a nedostatak roditeljske pažnje nadomešćivala sam razmaženim tinejdžerskim glupostima. Naravno, to sada tako vidim iz ove perspektive, desetak godina kasnije. Tada sam po svaku cenu, kao svako buntovno derle zahtevala pažnju, kakva god ona bila.

A moji i nisu imali strpljenja, a ni vremena da se bave sa mnom, pa sam tako svog prvog „psihića" upoznala sa 17 godina.

Dr Vujsilović. Čovek koji je bio u stanju da sat vremena, koliko su trajali „razgovori", ne progovori nijednu jebenu reč, ali zato popuši pola pakle „Drine ".

Meni bilo neprijatno, pa sam u početku pažljivo birala šta ću i o čemu ću da pričam, mada koju god temu izabrala, na njega to, kako mi se činilo nije ostavljalo nikakav utisak.

Posle desetak viđanja, rekao je mojim roditeljima da će sa mnom sve biti u redu, da nastavim da pišem, a mog oca je posavetovao da propuši. Mojoj majci je preporučio bromanzepam od 3 mg.

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Od tada sam u različitim životnim dobima i situacijama posećivala terapeute i svaki je imao svoj sistem, doduše nijedan nije imao kauč na koji bih legla.

Sigmund Frojd popularizovao je metodologiju „kauča", jer prema njegovom mišljenju ovaj sasvim običan komad nameštaja, ima gotovo magijsku moć opuštanja i daje pacijentu mogućnost da izarzi svoja najdublja osećanja, jer se upravo u ležećem položaju mogu „iskopatii najmračnija iskustva prošlosti i podsvesti". Čika-Frojd je stvarno gotivio te igrice.

Lično, kauč me u tom smislu nikada nije toliko inspirisao, niti mislim da bih tako bila opuštenija. U suštini je bitno poverenje koje ostvariš ili ne ostvariš sa „Frojdom" koji sedi preko puta tebe.

Foto via Flickr user

To ti je kao kad ideš na blind date sa nekim. Ma koliko ti hiperbolično nahvalili tu osobu sa kojom bi trebalo da se vidiš, to nije nikakva sigurica će baš ON/ONA biti idealan za tebe. Kad su te stvari u pitanju, ili klikneš, ili ne. Tako ti je i sa „šrinkom".

Nekome više odgovaraju autoritativni terapeuti koji će i na vrlo drzak, pa čak i neprijatan način, svom klijentu skrenuti pažnju na njegove propuste, „lošu percepciju" i projekciju sopstvene ličnosti.

Ima i onih koji povlađuju do besvesti. I to nema veze sa tim da li je u pitanju terapeut iz državne psihijatrijske klinike ili neko kod koga ideš na privatne seanse i plaćaš 30-50 evra po satu. Ali, nažalost, finansije ti dozvoljavaju mnogo više mogućnosti da probaš različite metode lečenja i edukovanja. Od transkacione analize do hipnoze, koja mi je sama po sebi oduvek bila fascinantna.

Foto via Flickr user

Državni psihoterapeuti jednostavno nemaju, kako oni to nazivaju, dovoljno kapaciteta i vremena kako bi se detaljno posvetili pacijentu. U tom slučaju, vaš sastanak/pregled u proseku traje oko 15 minuta, gde odgovaraš na šablonska pitanja kako spavaš, jedeš, imaš li „crne misli i strahove", kakav ti je libido i imaš li bilo kakve fizičke simptome.

Nakon upitinika, dobiješ izveštaj sa terapijom koju podižeš u najbližoj apoteci.

A ja sam oduvek volela da pričam. I uvek imam potrebu da iskažem neki stav ili emociju, da ispričam ljudima koliko me je neki film oduvao svojom brilijantnošću ili kako sam na putu do posla doživela pravu avanturu sa nekim potpuno ludim klincima.

I ajde ti sad takvoj ženi daj 15 minuta. Brate, ne da je malo, nego je šamar.

Sećam se, imala sam 21 godinu kada sam otišla kod jedne teraputkinje. Klasika, stres zbog faksa, hronična insomnija, poremećaj u ishrani, poljuljan imunitet. Da ne grešim dušu (ironija će uslediti tek na kraju rečenice), žena je bila toliko strpljiva, nežna, oličenje Majke, i onda mi na kraju seanse dade Bibliju u ruke i reče da je slobodno zadržim koliko god budem želela, kao i da ću tu naći sve odgovore.

Wtf?

A na moje pitanje o samospoznaji i identitetu, dobila sam kratko i jasno:

- Probaj da ne razmišljaš. Bar neko vreme.

Vremenom sam shvatila da me razgovor o tome ipak samo oslobađa. Naravno, ne idem sada gradom i sa megafonom u ruci pričam svoje životne dogodovštine sa „kauča". Niti snimam motivacione poruke na Jutjubu ili smaram ljude statusima na Fejsu.

Poslednjeg terapeuta upoznala sam 2011. godine, neposredno, jer sam kod njega došla u vidu saradnika, a ne klijenta. Imao je sasvim običnu kancelariju, koja bi opušteno mogla da prođe i kao računovodstvena agencija da nije onih diploma i priznanja na zidovima.

Ali je atmosfera bila toliko pozitivna da se gotovo mogla materijalizovati. I kad uđem kod njega, preplavi me neki hajp. Kakav god dan bio, kakvo god me sranje snašlo, tamo mi je nekako uvek bilo savršeno udobno.

I sponatno se sa small talk tema iz svakodnevice, prebacimo u nešto ozbiljnije vode, razmenimo par viceva, ne bi li oterali „oblake" ako se kojim slučajem previše natmurilo i završimo sa par saveta i vežbica.

I to je to. Sa njim sa kliknula i od tada mnogo više radila na sebi.

Ipak, sva ta razna iskustva sa psihoalanlitičarima, psiholozima, defektolozima i psihijatrima pomogla su mi da na drugačiji način sagledam sebe i svoje postupke. Na kraju krajeva, i da skontam da, jebi ga, nisam ni ja uvek u pravu. Da ponekad promenim percepciju i da se zaista edukujem i naučim mnogo novih i korisnih stvari. Iako, priznajem, Bibliju, nisam pročitala.

Naravno da nisu sva iskustva bila inspirativna, ali su svakako bila značajna, ili makar zabavna. Na svoj način.

Dugo sam se snebivala i skrivala misteriozne posete „Frojdovima". Jer, kao, i ovako sam lujka, a ako bi i otvoreno pričala o tome, „etiketa" bi me obeležila za sva vremena.

Vremenom sam shvatila da me razgovor o tome ipak samo oslobađa. Naravno, ne idem sada gradom i sa megafonom u ruci pričam svoje životne dogodovštine sa „kauča". Niti snimam motivacione poruke na Jutjubu ili smaram ljude statusima na Fejsu.

Ali „etikete" se zaista ne plašim. Ne ističem je bespotrebno, ali je zapravo skroz gotivim. I stvarno je sjajno kada prepoznaš da imaš neki problem. A onda znaš da možeš da prošetaš do nekog „kauča". Možda „ne klikneš iz prve", ali si se oslobodio odvratne stigme koja toliko smara. I onda si okej. Bićeš okej.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu