Hteo sam da plivam iz Srbije do Norveške

Vraćam se tako posle razgovora sa Danielom iz onog japi kafića u sred ničega, i mislim se, pa jeste dobra priča, u pravu je, mislim, možda da bude nekome korisna. Među mojim prijateljima pronela si priča – kako je Muja otišao? – preplivao je neku reku između Rusije i Norveške. Znam i kako je počela ta priča, odnosno iz koje moje izjave je proizašla.

Ne, nisam preplivao reku, uhapsio me FSB nekih sto kilometara pre granice, na punktu KPP Titovka, na nekoj rečici koja se tako zove, jedno 200 kilometara severno od Murmanska, i 100 kilometara pre granice sa Norveškom.

Jeste, te neke 2007. godine, otišao sam na azil iz Beograda, sa Medaka 3. Krenuo sam u Norvešku. Jebem li ga, kao cilj Norveška je bila vredna makar samo zbog ludog Hamsuna, a i računao sam da ne smem da pređem preko neke bezbedne zemlje, da me po prokletom Dablinu 2 ne bi vratili u prvu bezbednu zemlju preko koje sam prošao. Majka Rusija nije u Šengenu i nije bezbedna zemlja, makar za norveške vlasti. Sve sam ja to tako izračunao, pripremajući se u redakciji radija u kojem sam tada radio.

View Larger Map

Malo mape na Guglu, pa na Jutjub, ima klipova kako ljudi voze motore tamo oko Boris Gleba, najsevernijeg ruskog graničnog prelaza. Tamo je i grad Nikel, u oblasti Zapoljoarni, gde sam hteo da odem, da prespavam jednu noć, pređem jedno 20 kilometara ka zapadu, i preplivam tu rečicu, na Gugl mapi je delovala kao potok, cirka jedno 10 metara. A preko? Preko reke – Norveška!

Ali da krenem od početka…

Sećam se kako sam sedeo na terasi na Medaku 3 sa mojim ortakom iz Bosne koji je radio za dansku imigracionu policiju, koji reče – jarane, vratiće te!

Tako da, nije da nisam bio upozoren.

Ali opet, imao sam unutrašnju potrebu koja je celo biće prožimala, beži iz jebene Srbije, idi gde god, ovo je bolesno.

Naučio sam posle, u Engleskoj, i da volim svoju zemlju, svoje zemlje, i da sve dođe na svoje i da ipak nekako sve može. Ali sam tada bio poprilično radikalan.

Prvobitna ideja za beg: pričam kolegama sa radija, bivšem uredniku iz onih dana kako ću da odem u Dansku, da se skinem go na ispod nekog mosta, da čekam da me nađu, i da ne govorim. Neću imati dokumenta, i moraće nešto sa mnom da urade. Eto, to je bio prvi plan.

A pre toga Vojska Srbije i Crne Gore u Aleksincu, devet meseci skraćeno, imao sreće, pa izađem, pa keva umre, pa ćale dobije cirozu jetre, ionako već tada ne radi jedno tri godine, ja mu uzimo pivo – guilt trip.

Pa se leči, surutka ovo ono, a da, imao ćale i polineuropatiju, familija u fazonu svi mi imamo svoje probleme, bar oni nekad najbliži, ja realno prso.

Prso bukvalno, sam sa sobom i u sebi, uzeo pokojnoga dede partizanski pištolj, PISTOLA – BERETA, metkići neki smešni, 6.35 milimetara.

Ubij se, ne ubij se, ubij se, ne ubij se. Sedeo na terasi, gledaš grad sa te terase na Medaku, svetli Zapadna kapija, ima šume, lepo je – pravo - plavi most, pa Centralni zatvor se vidi, pa levo NBG u daljini. Reko neću - ali pucam u saksiju pored noge na terasi. Rikošetiralo kroz saksiju, pa u plafon pored glave, pa u žardinjeru na terasi onu betonsku. Metak bacio, ne čuvam ga. Majku mu, nije glasno puklo, ali je brzo bilo. Rekoh, e jebi ga, još i slučajno da se ubijem, pa više sve u kurac.

Elem, i pardon, posle toga, ćale se dosta oporavio, što bi on rekao - odlučio da živi.

Ja se lagano sakupljao, išao na radio, uređivao vesti i gledao mape severa Norveške. I slušao Kad se nekom nečem dobro nada.

I onda smislio plan: dakle, po azil, da se oporavim, gde - u Norvešku. Kako? – kako znam i umem.

Već tada nije prolazila ekonomska priča na azilu, ali to jeste bilo dosta pre ovih talasa izbega iz 2012-2013. godine. Nismo bili u Šengenu, ali se pričalo da ide dosta Srba sa Kosova gore po azil, u Skandinaviju. Hiljade i hiljade.

Znao sam da moram da imam priču, znao sam i šta će da me očekuje, ima sve na sajtu imigracionog Norvežana i Šveđana, a slična je procedura.

Prvi intervju, raspored u prolazni kamp, glavni intervju, pa glavni kamp, gde te bace. Sve piše.

Priča je, ja sam peder iz Srbije, pederima u Srbiji nije lepo, ja ne bih da budem tamo, ja bih da budem tu kod vas. Pričam sa ljudima – ha, ha, šta ako te proveravaju? Pa rekoh, da ne parafraziram Kosu, ako će da proveravaju brate, i to ćemo da istrpimo.

I tako dakle, mape regiona Zapoljarni postale su svakodnevica, preslišavanje, šta ću da ponesem, na primer kesu za đubre, ako budem stvarno morao da plivam, da mi se ne okvase stvari.

Onda dalje pitanja. Dobro, kako u Rusiju?

Tada smo još imali plave pasoše, i kao ne treba viza za Rusiju. Super, ne budem lenj, zovem ambasadu Rusije, predstavim se lažno, ali kao novinar, oni kažu – treba viza, idi u agenciju Putnik, preko njih kupi avionsku kartu, on će da ti daju i vizu.

Dobar dan – ja bi' u Moskvu teto, imam ovde odštampan mejl iz hostela, aha dobro, daj pare, evo super. Nije ta teta matora uopšte, ali kao da je agent NKVD-a. Ili je to samo tako u mojoj glavi - pita šta voliš od Rusije? Kažem - Viktora Peljevina , ona kaže, odvratno. Pita, i šta još voliš? Kažem Bulgakova, ona kaže – narkoman. Super smo se ispričali, ali na ulici sam u Srpskih vladara sa kartom za Moskvu u jednom pravcu – biću teto, kod drugarice – i sve bliži bekstvu.

Onda dalje, kredit, moram da dignem neki kredit, da bi ostavio ćaletu pare, nemam pare ni za sebe. Dižem dve hiljade evra u banci, imao stalni posao, bio uspešan, i izlazim u Knez Mihailovu koja je suncem okupana i mislim se - ovo se sve dešava jebote!

Naravno, bilo je tu pripreme, ta aplikacija za kredit i slično, ali jednom kada je krenulo da se odvija odvilo se u tri dana.

Ne sećam se kako sam tog jutra ustao i krenuo prema aerodromu, pa u Moskvu. Bilo je sunčano, i bilo je lako naći gejt i ući u AEROFLOT avion. Čudna neka ekipa u avionu. Razmenjujem mejl sa Rusom koji sedi pored mene.

Kažem kako hoću da idem u Murmansk, pa u Nikel da nađem dedin grob. Kažu na internetu da je u regionu oblasti Arhangelsk što poginulo, što nestalo dosta Srba pre i posle Drugog svetskog rata. Kaže Rus - neće ti dati da odeš u Murmansk, tamo ima previše vojnih baza.

Sležem ramenima i gledam kroz prozor dok prelećemo Srbiju.

Sletimo sa treskom na Sheremtjevo, baš onako propisno udarimo i, naravno, aplauz. Rekoh - super. Nekako izađem iz aerodroma, sve ok, niko me ne pita ništa, a sve veliko nekako.

Uzimam bus do centra i znam da ima neka stanica u gradu Leningradskaja, i da odatle idu vozovi za Murmansk. Dok sam provalio metro i kako se ulazi, dva puta me one njihove šipke otkinule po nogama.

Izlazim na pogrešnoj stanici i tu na sred stepenika metroa plače devojka. Sedi i plače, među svim tim nogama koje je preskaču.

Rekoh šta ću – što plačeš pitam na engleskom, ona na finom engleskom odgovori da je dečko ispalio i poslao poruku da raskidaju – rekoh ajmo na kafu.

Ispriča mi ona tako svoj život, ja ispričam legendu o tome kako idem da nađem grob dede i ona kaže - nema šanse da te puste, uhapsiće te.

Već sa njom pokušavam da proturim koju na ruskom. Nikada ga nisam učio u školi, ali računam uvek mi je zvučao slično. Grešim, teško je, reči mi se mešaju i vraćamo se na engleski.

Shvatam sada da sam zaboravio kako se zove, mislim Ljudmila, ili tako nešto. Koja glupost. Da joj zaboravim ime, a ceo dan smo se vodali po Moskvi.

Prelazimo one ogrome bulevare sa šest traka na svakoj strani, hodamo pored spomenika Lenjinu koji je kao omanja zgrada. Kad sam video bronzanu nogu, mislio sam da mi se pričinjava.

Popijemo pivo na nekom trgu, a ona mi pokazuje na mapi gde živi – sasvim na drugom kraju Moskve, ali svejedno insistira da me odbaci na stanicu.

U metrou, prolazim sa njom kapije, a da me ne opale ona metalna vrata, pokazuje mi kako da ubacim kartu i sačekam. Neki likovi pored nas iz zatrke preskaču te kapije. One gospođe u uniformama koje prodaju karte ih jure, ali su zdepaste, i oni beže.

U metrou smo i vozimo se, pričamo na engleskom i neki likovi me čudno gledaju. Sklanjamo se. Metro kada postigne određenu brzinu stvara nevorovatno glasan zvuk visoke frekvencije od koje boli glava.

Smešno mi je, Moskva mi izgleda kao grad koji bi Srbi napravili da ih ima mnogo.

Preporučujemo: pogledajte VICE film o jednom danu u životu ruskog tajkuna.

Izlazimo na neku stanicu metroa koja je jako duboko pod zemljom. Izgleda kao pećina optočena karamičkim pločicama a gore su impozanti lusteri kao iz carske Rusije. Ljudimila mi kaže – to su logoraši kopali, ovu stanicu. Zato je toliko duboka.

U prolazu menjamo pare, svih 400 dolara koje imam menjam u rublje.

Stižemo na stanicu i redovi su ogromni. Petak je – svi idu kući za vikend – kaže. Mislim se, putovanje je valjda dan i po, šta za vikend rade: odu, ručaju i sednu nazad u voz?

Stižemo na red, i pred nama gospođa u uniformi spušta rezu na pultu – nema više karata. Ljudmila kaže, ako ti je baš stalo, možeš avionom.

Opraštamo se, ona me grli i poljubi nežno u obraz. Već je palo veče i proveli smo ceo dan zajedno. Osmehne se i odlazi iz mog života dok ja jurim trolejbusom ka Novoj Moskvi neverovatnom brzinom. Trolejbusi su isti kao u Beogradu, beloruski valljda, ali idu širokim bulevarima i samo pravo. Odlazim da gvirnem do vozača, tabla pokazuje 90 kilomatara na sat. Lagano vibrira trola, kao da letimo.

Aerodromska zgrada Šeremetjeva dva je neki modernizam u socijalističkom stilu i dok prilazim štandu Aeroflota nema nikoga. Pojavljuje se gospođa u uniformi iza vrata i priča mi nešto na ruskom.

Nisam siguran da li će da mi uopšte proda kartu ali pružam svoj plavi jugoslovneski pasoš i na engleskom tražim prvu kartu za let do Murmanska.

Gleda gospođa pasoš, gleda mene, pa opet pasoš, napiše na papir cenu u rubljama.

Eto meni karte za jutarnji let, dakle, samo da prespavam ovde na aerodromu, imam jedno osam sati do poletanja.

Nastaviće se

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu