Fotografija

Fotografije duhova i ukrotitelja zmija sa ulične vudu žurke na Haitiju

Vudu se uvukao u svakodnevne živote mnogih Haićana, ali najglasniji i vizeulno najupečatljiviji prikaz njegove važnosti dešava se tokom godišnjeg karnevala. Fotograf Bendžamin Igl posetio je zabeležio ulične povorke.

pisao Tom Usher; Fotografije: Benjamin Eagle
21 Mart 2016, 7:10am

Vudu, generalno, ne prati baš najbolja reputacija. Okreni se na levo i pitaj prvu osobu do tebe šta je to vudu i odgovor će najverovatnije biti da je to nešto vezano za probadanje lutkica i povređivanje ljudi. Ili zombija. Ili da je vezano za rituale u kojima se nose ogrlice od lobanja i prinose volovi kao žrtve.

Ne baš sasvim iznenađujuće, ali većinu tih konotacija smo pokupili sa televizije i iz glupavih horor filmova. Istina je da je vudu mnogo više od toga. Vodun je originalno nastao u Zapadnoj Africi, gde se običaji i rituali uglavnom svode na duhove koji su izrasli u silu prirode i čovečanstva. Drugi sistemi verovanja – dominikanski vudu, kubanski vudu, haićanski vudu – dele dosta sličnosti sa vodunom ali imaju tendenciju da se spoje sa hrišćanstvom kako bi dopreneli nešto drugačijem pogledu na određene stvari.

U haićanskom vuduu postoji božanski tvorac Bondaj koji upravlja vojskom duhova Ioa, na sličan način na koji Bog upravlja svojim anđelima. Nešto najbliže pojmu Ioa sa čim ste se susreli na filmu ili televiziji verovatno je Papa Legba – lik sa šeširom i crvenim očima iz Američke horor priče. On je duh koji olakšava razgovore smrtnika i članova Ioa.

Vudu se uvukao u svakodnevne živote mnogih Haićana, ali najglasniji i vizeulno najupečatljiviji prikaz njegove važnosti dešava se tokom godišnjeg haićanskog karnevala, festivala koji traje od januara do februara.

Fotograf Bendžamin Igl posetio je haićanski karneval ove godine i zabeležio ulične povorke u okviru svog novog projekta "Duhovi Žakmela". Pričao sam sa Bendžaminom o njegovom boravku na ostrvu.

VICE: Kako si se zainteresovao za haićanski vudu?

Posle kratkih susreta koje sam imao sa vudu ceremonijama u Zapadnoj Africi, počeo sam da istražujem druge zemlje u kojima se vudu praktikuje. Vrlo brzo mi je postalo jasno da je vudu utkan u kulturu Haitija. To me je učinilo radoznalim i želeo sam da odem tamo i upoznam te ljude. Vudu se meni čini kao vid ekstremnog izražavanja tako da me je skroz zaintrigiralo kad sam video kako to izgleda na Haitiju.

Šta te je nateralo da odeš tamo i fotografišeš?

Kao neko ko se bavi dokumentarnom fotografijom uvek tragam za izazovima koji su mi lično interesantni, a za mene je vudu fascinirajuć. To je nešto što se slavi i neguje u nekoliko različitih država, a opet, na Zapadu je tabu. Kada se pojavio u Evropi, vudu je prepoznat kao morbidna tema, a na Haitiju predstavlja nešto sasvim suprotno.

Sa kojim si se sve izazovima suočio dok si radio na ovom projektu?

Na Haitiju se možeš susresti sa svakakvim vrstama izazova. Prvo, oni nemaju infrastrukturu turizma, pa je dolazak iz tačke A u tačku B moguć samo ako imaš vozača i sve isplaniraš unapred – moraš da znaš gde možeš da ideš a gde ne. Iako sam ga ja doživeo kao bezbedno mesto, ukoliko se na Haitaju nađeš na pogrešnom mestu u pogrešno vreme možeš upasti u nevolju, ako nemaš sreće.

Fotografisanje samog karnevala je bilo potpuno drugčija stvar. Ne možeš tek tako da se pojaviš sa kamerom i očekuješ od ljudi da plešu pred tobom. Haićani su ponosni i traže poštovanje. Moraju prvo da te prihvate kao fotografa i da budeš dobrodošao, pre nego što ih uslikaš. U životu sam krišom fotografisao razne čudne stvari, ali na Haitiju sam zaista poštovao granice i svakom pažljivo prilazio pre fotografisanja. Ne znam da govorim ni francuski ni haićanski kreolski jezik, što je dovelo do nekih baš zanimljivih i zabavnih interakcija.

Da li misliš da kulture i oblici izražavanja koji su slični vuduu umiru?

Mislim da vudu ne može tek tako da se ugasi. Ima svojih problema i pretnji , poput drugih religija i kultura, ali vudu je duboko uronjen u kulutru Haitija. Neko mi je na Hitijiu rekao jednom prilikom: „Haićani su trideset posto hrišćani, a sto posto vudu". Činjenica da se karneval održava svake godine govori da je ovaj fenomen i te kako živ, i to se prenosi na dolazeće generacije.

Fotografija likova koji nose sanduk- možeš li mi je objasniti?

Tu grupu nisam planirao da sretnem. Spazio sam ih pre karnevala i to je bio više neki snap shot, tako da je moje znanje o njima ogranično. Povorku je činilo stotine grupa ljudi, svaka u nekoj temi. Ti likovi su bili premazani crnim katranom, tačnije prekriveni njime od glave do pete. Praktično su proleteli kroz gužvu, svađajući se međusobno i povremeno spuštajući sanduk. Očigledno su izazivali haos da bi postigli šou. Ako bi se neko zatekao u sred njihovog kretanja, dobacivali bi se sa njim kao sa loptom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više fotografija iz Bendžaminovog projekta pogledajte ispod: