Meni se to slučajno desilo. Igrao sam Alien: Isolation i ksenomorf me je po ko zna koji put raskomadao. Gejm over, nema više. Izlogovao sam se ljutito i vratio na osnovni ekran PS4. Konzola mi je onda ponudila linkove do strimova drugih ljudi kako igraju istu igru, pa sam se ponadao da neko od njih ima bolju ideju.Tako sam zaronio u svet društvenog igranja. Do tada sam obično bio gejmer samotnjak – više sam voleo da svojim tempom prođem kroz brižljivo sastavljenu kampanju za jednog igrača, nego da igram onlajn i trpim uvrede od histeričnih predpubertetlija. Podsmehnuo sam se prezrivo kad je Soni najavio da će na kontroler novog PS4 dodati share dugme. Ozbiljno? Ko bi još hteo da gleda druge kako se igraju ?
Reklame
Izgleda da bi mnogi hteli. Prošlog avgusta je Amazon platio 970 miliona dolara za Twitch, jedan od najvećih sajtova za striming igara. YouTube korisnik po imenu Feliks Kjelberg, poznatiji pod nadimkom PewDiePie, još od 2010. godine deli snimke svog igranja, a sada ima više pretplata nego bilo koji drugi YT kanal. Ako je verovati Vol Strit žurnalu, Kjelberg je u 2013. zaradio preko 4 miliona dolara. Eto koliko nisam imao pojma.Soni zna šta radi, osim kad je u pitanju bezbednost njihovih servera. Neraskidivo su vezali fenomen društvenog gejminga sa PS4 doživljajem.Pošto sam odgledao par Alien: Isolation strimova i zaključio da ću lakše sebi da izvadim slepo crevo nego da pređem tu igru, bacio sam pogled i na ostale strimove u ponudi. Jedino što neki snimci koje sam video nisu nimalo ličili na video igre. Umesto toga, bila su to sasvim obična ljudska lica u sasvim običnim dnevnim sobama, slično kao Gogglebox samo jeftinije produkcije. Ovi korisnici uopšte nisu snimali igru – snimali su sami sebe.Kliknuo sam na jedan takav strim, i tu je počela opsesija.Uz PS4 dolazi igra po imenu The Playroom. Ako imate kameru, možete preko igre da kontrolišete male virtuelne robote dok se oni zezaju svud po vašoj dnevnoj sobi. Zanimljiva upotreba tehnologije, ali brzo dosadi. Bitnije, dozvoljava igračima da snimaju sve što se dešava u njihovim sobama i prenose taj sadržaj potpunim strancima.
Na prvi pogled ideja zvuči čudno. Dejvid Kameron je nedavno nagovestio da bi voleo da zabrani enkripciju poruka na servisima kao što su iMessage ili WhatsApp, u cilju lakšeg državnog nadzora. Edvard Snouden redovno otkriva nove detalje o programu NSA za monitoring interneta, sve crnje od goreg. Političarima nije bilo lako da javnosti prodaju ovo postepeno razaranje privatnosti. NHS plan po kom bi naše medicinske podatke mogli da prodaju privatnim kompanijama je obustavljen zbog protesta javnosti, a verovatno je na Fejsbuku neko već podelio sa vama status kojim se protivi promenama u sistemu zaštite podataka. (Za slučaj da niste znali, u pitanju je bila besmislena podmetačina.
Reklame
Evo šta mene zanima. Danas kad tako vatreno branimo naše pravo na privatnost, zašto smo spremni da u dnevnu sobu pozovemo anonimne strance? Nije u pitanju ista stvar kao post na Fejsbuku, Instagramu, ili čak vlog na YouTube-u. Ovo je nemontiran materijal, direktan prenos iz malog mozga. Vide se komentari koje gledaoci šalju, a često nisu baš sasvim pristojni:
Zamaglio sam lice i ime svakog ko mi nije eksplicitno dao dozvolu da ih objavim. Većim delom nisam se upuštao u kontakt sa njima, samo sam gledao, i navukao se. Osećao sam se kao Džejms Stjuart u Hičkokovom „Prozoru u dvorište", ili kao Bart Simpson kad polomi nogu pa počne da špijunira Neda Flandersa. Većina strimova je samo prikazivala ljude u sobama kako odgovaraju trolovima, ali neki od njih su bili zanimljivi.Jedan lik je strimovao sebe kako mota džoint:
Neki su me malo zabrinuli, kao ovaj par i njihov gigantski dildo:
Šta ljudi treba a šta ne treba da rade u svoja četiri zida ispred voljne publike je njihova stvar. Ali mene bi naterala da se zamislim mogućnost da neko napravi skrinšot i podeli ga sa kim hoće. (Možda moj dlakavi gluteus ne bi srušio internet kao što su nauljene obline Kim Kardašijan, ali naterao bi na desetine ljudi da se zapitaju o smislu života.)Sadržaj se deli dalje, naravno. Ne bi trebalo da vas iznenadi ako kažem da postoji 18+ podredit posvećen upravo toj nameni – a tamo se lica ne zamagljuju. Reditori satima pregledaju strimove, palčevi im spremno lebde nad Share tasterima, čekaju da se bilo šta iole uzbudljivo desi. Nije iznenađenje ni da je Twitch zabranio strimovanje Playroom sadržaja, dok jedan drugi servis, USTREAM, konstantno mora da blokira korisnike koji krše njihova pravila upotrebe.
Reklame
Zbog reputacije koju Playroom ima, veliki deo publike tretira ove prenose kao amaterske porno kanale. Ako postoji makar i nagoveštaj estrogena, broj gledalaca se višestruko uvećava.
A šta mislite, koja su najčešća pitanja anonimnih gledaoca?„Kako je tamo kod vas?" Naravno da ne.
„Šta misliš o pobedi levice u Grčkoj?" Jok.
Bio sam radoznao da čujem mišljenje ženskih strimera na temu mizoginije u komentarima, ali mali broj njih mi je odgovorio; verovatno nije prvi put da im se neko nabacivao pričom o članku koji piše za novine. Ipak, uspeo sam da se čujem sa Kejti, koja je o svemu tome bila prilično nonšalantna. Na svom strimu, svirala je akustičnu gitaru. Komentari se pretežno nisu bavili muzikom:
Kejti strimuje nedelju dana, i sve joj je još zabavno. Ne smetaju joj trolovi i perverznjaci, kaže da „uživa u zezanju".Jedna druga korisnica (koja je želela da ostane anonimna) nije bila tako sigurna. Tek dva dana je strimovala, a reakcije su bile raznolike. „Sa nekoliko gledalaca sam se stvarno sprijateljila. Ali juče je bilo baš dosta negativnih komentara… jedan je hteo da se skinem gola, a onda pretio samoubistvom ako ga ne budem poslušala. Naravno, tu je par tipova koji hoće da me poseduju ili mi nude brak." Sve to u dva dana.Većina strimera oba pola nije odgovorila na poziv na razgovor. Izuzetak je Trevis, samouki slikar kome je dobro došla prilika da prikaže svoja dela širokom auditorijumu. Ostali su se ustručavali, valjda zato što im je OK da se izlože pogledu anonimne grupe ljudi, ali ako im neko predloži da odgovore na pitanja i budu deo teksta koji piše… tako publika postaje daleko manje apstraktna.
Reklame
Kako se unapređuje tehnologija za vizuelno prepoznavanje lica, publika bi na ovim strimovima mogla da postane daleko ozbiljnija. Prošle godine je FBI uspeo da tom tehnologijom uđe u trag beguncu koji ih je izbegavao prethodnih 14 godina. Fejsbukov set algoritama pod nazivom DeepFace navodno prepoznaje lica sa 97.25% ispravnosti. (Poređenja radi, ljudsko oko uspeva da prepozna lice u 97.53% slučajeva.)Pre nego što je Gugl odustao od svoje Google Glass inicijative, postojala je jedna interesantna (drugim rečima jebeno zastrašujuća) ideja u vidu NameTag projekta – alatke koja bi omogućila strancima da saznaju detalje o svakome koga fotografišu. Tehnologija je gotovo spremna, pa nije potrebna teorija zavere da se zamisli budućnost u kojoj neko napravi skrinšot strimovanog videa, a zatim preko softvera za vizuelno prepoznavanje otkrije ko je osoba na snimku i gde živi.Možda sam samo paranoičan, ali zamislite da pogrešna anonimna osoba dobije takvu moć, šta bi sve moglo da se desi? Brojni gejming strimeri su već bili SWAT-ovani; tokom prenosa, neko pošalje anonimnu dojavu policiji i onda ih gleda kako upadaju u kuću žrtve. Što su ljudi više otvoreni ovim putem, to su više izloženi zloupotrebi: „Ova osoba voli da radi to-i-to pred kamerom, posetite je na sledećoj adresi…" ili „Ovaj ima TV od 50 inča i PS4, zašto ne bismo otišli da ga upoznamo?"Sve je teže održati granice između naših brojnih onlajn identiteta, a kamoli sprečiti ih da se mešaju u naše privatne živote. Ono što čoveku padne na pamet jednog jutra u dva, možda sledeće nedelje neće zvučati tako zabavno, ali tada je već kasno. Više neće biti dovoljno sakriti se iza korisničkog imena da bi čovek ostao anoniman, ali ko zna, možda nekima ni ta vrsta pažnje neće smetati. Što se mene tiče, vraćam se u izolaciju.
