Svaštara

Švercovao sam papriku iz Srbije u Hrvatsku i kuvao zimnicu

Kako se jedan sve manje mladi urbani profesionalac iz medijske industrije s prebivalištem u Zagrebu obreo u takvom projektu? Ne, nije u pitanju klasično 'povratak korenima' preseravanje.

pisao Bojan Stilin
30 Septembar 2015, 8:11am

Fotografije: autor, akcija na smederevcu

Svako ko razume jezik na kome je ovaj tekst napisan od detinjstva ima isti set asocijacija na početak septembra. To su povratak u životnu rutinu nakon dugog toplog leta, sastavi 'šta sam radio na raspustu', a kasnije u životu povećan obim smaranja na faksu i poslu. Sve to uvek je pratio miris pečene paprike, jer rana jesen je vreme kad mnoga balkanska familija, naoružana vatrom, buljukom šerpa, mašina za mlevenje i tajnih receptura, kreće u misiju spašavanja ižđikljale paprike da ne istrune na poljima, ne bi li uz pomoć njezine pikantnosti lakše preživela zimu.

Kako se jedan sve manje mladi urbani profesionalac iz medijske industrije s prebivalištem u Zagrebu obreo u takvom projektu? Ne, nije u pitanju klasično 'povratak korenima' preseravanje. Nije da mi je pokojni rođak ostavio njivu, pa da se olešim od pečenja, guljenja i kuvanja da bi mu teglu ajvara ostavio na grobu u znak zahvalnosti što mi je u 6. razredu napravio reket za ping-pong. Ono što me je usisalo u ovaj projekat je tazbina iz Makedonije, koja me je navadila da godinama cepam njihov nenadjebivi ajvar, ljutenicu i malidžano. Pošto ove godine nismo išli dole (a plus im je od poplava i suše propala paprika) setio sam se do-it-yourself estetike koju živim od kad sam prvi put čuo za Iana McKayea, i napokon osetio potrebu da za sobom ostavim nešto opipljivo, od istraživanja tržišta preko fizičkog napora do finalnog proizvoda. Zapravo kenjam, žena me je nagovorila.

KORAK PRVI: LOGISTIKA

Šta sve treba za ovakav projekat? Prvo: infrastruktura. Mesec dana smo muvali kevu da nam ustupi letnju kuhinju u kući pokojne tetke u Vukovaru, u kojoj nema vode i struje. U toj kuhinji nalazi se muzejski primerak smederevca, autohtone balkanske mašine za pripremu vrhunske hrane, što znači da vam trebaju drva. Ovde se podmetnuo ćale, koji je spremno otrčao u vukovarsku zadrugu pod kontrolom lokalnih branitelja, ne bi li ispregovarao razumnu cenu od cirka 15 evra za pola kubika narezane hrastovine. Prateći zahteve postavljene po visokim makedonskim standardima, matori je nabavio i drugi floor za pečenje – bubnjaru napravljenu od stare veš mašine, pomoću koje smo rasteretili smederevca. Na vašaru u Šidu smo se iscenkali za šerpu zapremine 60 litara i veslo za mešanje, koje smo zajedno platili tridesetak evra.

Paprika s pijace u Bačkoj Palanci

Sledeći nivo bio je ono bez čega se ne može: paprika. Ćale je opet obavio predistražne radnje, i u obližnjem selu Petrovci, većinski naseljenom Rusinima, našao familiju srednjih godina koja za tridesetak evra hoće da nam proda 40 kila vrhunske mesnate crvene paprike. Ljudi su nas pustili na njivu, videli smo plodove i rekli – to je to. Ali za naše planove bilo je to malo, trebalo nam je bar duplo toliko.

Zato smo se opet uputili preko granice, u Bačku Palanku, gde smo pazarili još 40 kila i silom prilika postali zvezde pijace: kad smo iskeširali 3000 dindži, svi su nas pohotno gledali, pazarite nešto i kod nas, nije u redu. Kupili smo paradajz, beli luk i peršin za ljutenicu, sve kod baba Rusinki i Slovakinja. Imali smo i dobar tajming - da smo išli koju nedelju kasnije, morali bi da se zajebavamo s egotripovima Milanovića i Vučića, ili da švercujemo paprike izbegličkim putem muke. Sreća pa smo unapred smislili savršenu kamuflažu za prenošenje u Evropsku uniju. Posle pijace uputili smo se na kupanje u Bački Petrovac, kontajući da ako kažemo da smo bili u akvaparku, a carinici vide dete na zadnjem sedištu, neće da otvaraju gepek. Bili smo u pravu, i tako je druga tura paprike iz rusinskog mesta s druge strane granice, Ruskog Krstura, pristigla u bazu.

Oprano i spremno za akciju

DRUGA FAZA: PRODUKCIJA

Tegle su bile oprane još u Zagrebu, pa nam je veče pre početka akcije ostalo još da operemo preko 100 kila povrća i odnesemo na poprište kuvanja 50 litara vode, što nije tako mala zajebancija. Izjutra smo raspalili vatru na oba floora, i krenuli u pripremu ljutenice. Dok žena i ja pečemo papriku, druga tetka uleće u asistenciju s paradajzom, koji je trebalo raščetvoriti i procediti kroz mašinu za ceđenje. Pečenu papriku trpamo u kese, što olakšava guljenje, a potom je kidamo na komadiće te sitnimo beli luk i peršin. Posao ide OK sve dok ne naleti kesa s ljutim paprikama, a onda počnem da se osećam kao da sam umočio prste u gnezdo obada. Saradnici me opominju da ne diram oči, a ja paranoišem da će mi prsti goreti još jedno nedelju dana, zbog čega neću moći da radim svoj normalan posao (tipkanje po kompjuteru).

Akcija na bubnjari

Srećom, stvar ne samo da prolazi, već toplina ljute paprike daje dodatnu snagu iscrpljenom organizmu da preživi akciju koja traje do kasnih noćnih sati. Da telo nije od glave do pete ulepljeno u papriku, u rukama se ne bi našlo snage ni za mešanje, a bogami ni za zatvaranje tegli pomoću mašine za komprimiranje kupljene u raju ajvarskih gadgeta – kvantaškoj pijaci u bugarskoj Varni. Iste večeri imam halucinogene snove slične tripovima iz Straha i prezira u Las Vegasu: gigantske paprike me proganjaju niz rutu od kuće roditelja do kuće pokojne tetke, prže se i samospaljuju, a jezičci plamena me ližu, dok neka budala u kvartu sluša Peperse iz najmainstream faze.

Drugi dan akcije, srećom, prolazi mirnije: pravi se ajvar. Ulažem amandman da nam je ljutenica ispala malo ljuća, i sugerišem da u recepturi reduciramo količinu ljute paprike, ujedno tražeći izuzeće od njezinog guljenja iz razloga profesionalne deformacije. Masterchef, tj. žena, prihvata amandman, pa mi je tog dana najveća muka bila eksplodirajuća hepo kocka u bubnjari, od koje sam se neplanirano nagutao dima. Pečenje, guljenje i kuvanje petrovačke paprike ovog puta prolazi relativno rutinski, te rezultira u blagom, maznom i kremastom ajvaru tamnonarandžaste boje s malo patlidžana, bez semenki i lepljive kože.

Kuvanje ljutenice

TREĆA FAZA: ČIŠĆENJE, TRANSPORT I KONZUMACIJA

Nakon što smo trećega dana napravili i manju turu malidžana (ajvara od zelene paprike s povećanom koncentracijom patlidžana i još nekim dodacima), žena i ćale su odradili sanitarizaciju prostora. Ja sam se ovde izvukao ko pičkica, jer ne samo da su me bolovi u mišićima i kostima podsećali na patnje iz protekla dva dana, već je i ona spaljenost prstiju popustila, pa sam napokon mogao (i morao) da tipkam. Zbog opasnosti od štakora i provalnika, usledio je transport tegli umotanih u ćebad na mesto hlađenja, a potom i degustacija.

Ljutenica je ispala malo pikantnija, s neraskuvanim nagaznim minama peršina, belog luka i povremene ljute paprike. Ajvar je, opet, najbliži idealu kavijara od paprike, koji je, kako nam pokušavaju slagati wannabe antički Makedonci, konzumirao Aristotel. Nakon tri nedelje odležavanja, sve ima još bolji ukus, a da nisam subjektivan, pokazala mi je i skromna degustacija na poslu. Dve nedelje nakon nje po fair trade ceni planuo je no-label ajvar i više od pola ljutenice koju ne bi ni stigli potrošiti ove zime. Najveća satisfakcija, ipak, dolazi od keve, s kojom sam, da bih je nagovorio na akciju, morao pretresti kosture iz ormara familije, da bi nakon degustacije najavila da će srušiti bolesnu jabuku u dvorištu i proširiti garažu za novi piratski ajvar sledeće godine.

Proizvodi

ČETVRTA FAZA: EPILOG

Ako si intelektualni radnik koji je u radu rukama prilično smotan, osećaj kad shvatiš da je nešto oko čega si se fizički polomio ispalo gotovo bez greške, neusporedivo je intenzivniji od zadovoljstva koje imaš kad smisliš neku aplikaciju, napišeš pesmu, scenario ili neki sličan oblik duhovne hrane. Otprilike kao kad izvrneš podrum naglavačke i pobacaš pola stvari, ili kad na kant uspešno uteraš komšijin orman od 3 metra u sobu visine 2.90 s krivim zidom. S tim da si u tom slučaju samo zajebao zakone fizike, a ovde si zajebao besmislene zakone država, prilagodio tradicionalnu recepturu svom nepcu, i kroz fizički rad došao do vrhunskog duhovnog zadovoljstva.

P. S. Onaj rođak što mi nije ostavio njivu možda neće dobiti teglu ajvara na grob, ali tetka na čijem smederevcu smo ga ispekli, bogami, hoće.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu