Od Sirije do Britanije: putevima izbeglica

Prošle godine u ovo doba sam još uvek bio u Siriji, i putovao napred-nazad po iračko-turskoj granici. Kada sam završio fakultet u Alepu, zaposlio sam se u Ujedinjenim nacijama, i zbog toga što znam engleski, radio sam kao prevodilac i pomagao sam humanitarnim radnicima i novinarima po izbegličkim kampovima za sirijske i iračke izbeglice. Pre toga sam radio kao zaštitnik dece u Crvenom krstu u Alepu, gde sam odrastao i živeo sa svojom porodicom.

Radio sam neke tri godine za Ujedinjene nacije kada je Alepo zauzet, i izgubio sam svaki kontakt sa porodicom. U maju sam rešio da se vratim tamo i da ih nađem, ali to je bilo nemoguće, jer je ISIL preuzela kontrolu nad skoro svim putevima koji su vodili u grad pod opsadom. Bilo je žestokog bombardovanja i snajpera, i bilo mi je nemoguće da se prebacim tamo.

Nakon nekoliko dana, odlučio sam da odem u Tursku. Jedan krijumčar je pristao da mi za 140 funti pomogne da pređem granicu, i da iz Dajr ez Zura u Siriji odem u kurdsku oblast na jugoistoku Turske. U ponoć smo u čamcu prešli reku Tigar. Čamac je bio minijaturan, i mogao je da primi još samo šest izbeglica. Na drugoj strani reke je bila stacionirana turska vojska koja je čuvala pristanište, i stražarila zbog izbeglica kao što smo mi. Koliko veče pre toga, troje ljudi je pretučeno a jedna žena je ubijena, kada su pokušali da pređu preko reke na tom istom mestu. Naš krijumčar je podmitio policajca s druge obale, koji je ugasio reflektore za pretragu tokom našeg prelaska, ali to nije značilo da smo u svakom smislu bezbedni. Prirodno, bili smo prestrašeni, ali smo takođe znali da nemamo drugog izbora, ako želimo da stignemo u Tursku.

Odatle sam otišao u Bodrum u Turskoj, gde sam upoznao jednog krijumčara koji mi je ponudio da me povede na trosatno putovanje do ostrva Kos. Obreo sam se na brodu sa još 88 ljudi – Iračana, Sirijaca, Avganistanaca, različite starosne dobi. Atmosfera na brodu je bila ekstremno napeta. Samo jedan dan ranije, jedan čamac je potonuo, i više od 40 ljudi se udavilo. Svi su bili zaista uplašeni; deca su plakala. Sećam se da sam pomislio da niko neće saznati ako umrem tu, nasred mora. Karta za putovanje je koštala 1000 funti.

Kada smo stigli, doček Grka je bio neverovatan. Mnogi ljudi su nam doneli poklone; ljudi su delili hranu, ćebad, odeću. Neki su ponudili smeštaj izbeglicama. Čitajući engleske novine, mogao si da pomisliš da je to ostrvo prepuno turista koji se žale da im je odmor upropašten, ali u stvari su svi želeli da pomognu. I to ne samo lokalci – i turisti su pomagali. Kada znaš da neko dolazi iz ratnog područja, nećeš se naljutiti na njega.

Ali bilo je i slučajeva novinara koji su vrebali izbeglice samo zbog dobre priče. Izbeglice su prečesto morale da mole novinare i fotografe da ih ne snimaju i ne fotografišu, i u nekoliko navrata je i policija morala da interveniše. Bilo je uobičajeno da novinar nekome plati ručak da bi dobio priču koja se uklapa u njegov narativ. Jednom prilikom, jedan od njih je jednoj izbeglici dao kameru i rekao mu da će mu dati 15 funti, ako napravi deset minuta snimka u izbegličkom kampu. Svi su bili ogorčeni zbog takvog izrabljivanja, ali mislim da je na kraju jedini razlog da ga policajci spreče u tome bio taj što nisu želeli da svet vidi koliko je stanje u kampu loše.

Bilo mi je potrebno dve nedelje da sredim dokumenta i da odletim u Atinu. Tada je već bio jun. Tamo sam se sastao sa nekim ko mi je nabavio pasoš, sa kojim sam odleteo u Francusku. Mreža krijumčara i trgovaca ljudima je slična mafijaškoj; u Atini postoji jedan trg na kojem svi oni sede, i možeš da im priđeš i zatražiš da ti nabave pasoš. Koštaju između 100 i 3000 dolara, u zavisnosti od pasoša, tvoje nacionalnosti, odredišta, i tako dalje. Naravno da je to nelegalno i rizično, ali do tog trenutka sam već preživeo masakre, granatiranje… rizik odlaženja na aerodrom sa falsifikovanim pasošem je ništa u poređenju s tim. Da sam imao opciju da koristim sopstveni pasoš i vizu, veruj mi, to bih i učinio.

Stigao sam u Pariz desetak dana kasnije, i smesta se zaputio u Kale. Bilo je neverovatno stići u Pariz, jer sam znao da sam prešao veći deo puta. Trebalo je samo još da odem u Kale, a odatle u Englesku. A ovog puta sam imao i „zvanični" status; nisam morao da se registrujem i boravim u izbegličkom kampu – mogao sam slobodno da putujem.

Ali u poređenju sa Kosom, Kale je bio grozan. Odseo sam u jednom kampu na obodu grada. Iako je bio jun, vreme je bilo grozno. Spavali smo na ulicama, po kiši i hladnoći, i nismo imali gde da se operemo. Niko nije došao da nam pruži podršku, niko nam nije pomogao, niko nije želeo da ima posla sa nama. To je bila čudna stanica za predah – svi su mislili da će odmah moći da pređu, a u stvari smo ostali zaglavljeni na ničijoj zemlji.

Naredne dve nedelje smo svake večeri pokušavali da nađemo krijumčara koji bi nas sakrio u teretnom delu svog kamiona. Ja sam tri puta pokušao da pređem granicu, u tovarnom delu hladnjača koje su prevozile meso ili voće. Svaki put bi nas ili uhvatila policija, ili je bilo isuviše hladno, pa smo morali da lupamo na vrata da nas puste. Treći put smo proveli devet sati u hladnjači, i mogao sam da osetim kako počinjem da se gušim od hladnoće. Kada te policija uhvati, kaže ti da ne pokušavaš ponovo, ali onda te – ako si Sirijac – jednostavno puste, i ti sutradan uveče opet pokušaš.

Posle trećeg pokušaja u hladnjači, upoznao sam krijumčara koji je meni i još dvojici izbeglica iz Sirije ponudio da nas preveze u svom kamionu. Taj kamion nije bio hladnjača – prevozio je čips – ali ipak smo morali da se prošunjamo pored policije i da nas ne uhvate. Znali smo da za kamione imaju razne provere – lasere, detektore pokreta – i ako nešto nađu, pošalju policajce da to lično provere. Trideset minuta smo morali da sedimo potpuno nepokretni da nas ne bi uočili, ali nekako smo uspeli.

Na drugoj obali Lamanša smo iskočili iz kamiona i otišli u policiju. Rekli smo im da dolazimo iz Sirije, i oni su nas odveli u imigraciono i postavljali nam sva ona pitanja o tome ko smo, koga poznajemo, koji su nam planovi. Ceo dan smo odgovarali na pitanja. Mislim da smo bili u Doveru, ali nisam siguran gde tačno. Osim toga što uopšte nismo pitali krijumčara kuda idemo, tokom ispitivanja su nam oduzeli mobilne telefone. Da budem iskren, to mi nije delovalo bitno. Jednostavno smo bili srećni što smo stigli u UK.

Dan nakon ispitivanja, odveli su nas u neki smeštaj za tražioce azila, koji se nalazio između Birmingema i Vejkfilda, gde sam naredna dva meseca čekao na intervju. Sam intervju je bio prilično pošten. Postavljali su mi sva ona normalna pitanja kao i u imigracionom, i još neka pitanja o Siriji i o tamošnjem sukobu, da bi bili sigurni da sam Sirijac. Takođe su doveli i jezičkog eksperta koji je slušajući naše akcente mogao da kaže da li smo iz Sirije ili ne.

U oktobru mi je odobren azil i rečeno mi je da imam pravo da ostanem u zemlji. Imao sam 28 dana da se iselim iz smeštaja i da pronađem prebivalište, pa sam počeo da kontaktiram prijatelje i poznanike, kao i ljude na društvenim mrežama. Na internetu sam pronašao jedan par koji mi je ponudio smeštaj u jednoj od starih soba njihove dece u Epsomu. Rekli su mi da bi im bilo draže da ja boravim tamo nego da soba zvrji prazna. Ovo saosećanje je bilo svojstveno za sve ljude u gradu: tu je bilo i drugih sirijskih izbeglica koje su engleske porodice prihvatile, i svi su davali sve od sebe da nam pomognu da stanemo na noge i da se osećamo kao kod kuće.

Niko svojevoljno ne napušta svoj dom. Zašto bi neko ko je odrastao u Siriji napustio svoj dom i otišao negde gde nikada nije bio? Za sobom ostavljaš svoj jezik, svoju kulturu, svoju istoriju, kuću, navike, voljene. Imamo 4,5 miliona izbeglica, oko 8 miliona interno raseljenih, preko milion ranjenih, četvrtinu miliona poginulih, 3000 uništenih škola, 3 miliona dece koja ne idu u školu. Ti ljudi ne dolaze ovamo zato što to žele; dolaze zato što ne mogu da odu kući.

Poslednjih mesec dana putujem po univerzitetima i srećem mnogo ljudi. Odlučio sam da magistriram postkonfliktni razvoj i da se vratim u Siriju i Irak i pomažem izbeglicama, kada se sve ovo završi. Kao student engleskog jezika u Alepu, uvek sam želeo da magistriram i doktoriram u UK. Nikada nisam ni sanjao da ću doći kao izbeglica, u tovarnom delu kamiona, ali stvari nekada ne ispadnu onako kao što smo očekivali. Za mene je važno da u svakoj situaciji vidim neku priliku. Kada sam shvatio da moram da napustim svoju porodicu i svoj dom u Siriji, odlučio sam da odem u UK, da ne bih gubio vreme učeći neki novi jezik i upoznavajući se sa nekom drugom kulturom.

Kada upoznajem nove ljude, neki se ponekad iznenade koliko brzo sam nastavio sa svojim životom. Dobio sam azil pre samo mesec dana, a već se prijavljujem za magistarske studije? Kao da misle da bi trebalo da tugujem ili da se brinem, ili da se zatvorim u sebe. Takvima uvek kažem istu stvar: imao sam mogućnost izbora – mogu da budem ili mračan, tužan i da sve više i više guram sebe na dno, ili to što sam preživeo mogu da shvatim kao blagoslov koji će da mi da snage da idem dalje. Odlučio sam da izaberem ovo potonje.

*'Kurdo' je tražio da mu ime bude promenjeno, da bi zaštitio svoju porodicu.