Reklame
Svaštara

​Studentska čitaonica i svi likovi u njoj

Neki obrasci ponašanja su izuzetno upečatljivi i učestali tako da su šanse da ih ne primetite prilično male.

pisao Slobodan Georgiev
21 Decembar 2015, 12:08pm

Foto: Lazara Marinković

Iako sam pri kraju studija, do sada mi je čitaonica bila nepoznanica. Zamišljao sam je kao nekakvu tmurnu prostoriju, lišenu emocija u kojoj kao po kazni studenti pognute glave ne skreću pogled sa knjige. Hogvortska biblioteka je učinila da mojoj iluziji o biblioteci dodam magični karakter i srednjevekovnu scenografiju. Mesto gde svaki sto ima svoju lampu koja gotovo da tinja i mukotrpno učenje čini još težim.

Vođen pretpostavkom da bibliotekarka sa teleskopskom dioptrijom zavodi red iza ogromnog stola prekrivenog članskim kartama, nekako sam definitivno izgubio želju da promenim svoje mišljenje. Moguće da je lavirint mehanizama odbrane potpomognut činjenicom da nikada nisam vratio knjigu čika Jove Zmaja, pozajmljenu u drugom razredu osnovne upravo zalužan za formiranje ovakve slike o biblioteci. Svakako, samo pominjanje čitaonice u meni je izazivalo strahopoštovanje, u isto vreme i odbojnost. Mislio sam, nije to za mene, pravila ponašanja mi ne dozvoljavaju da se iskrivim kao šesti paragrafi u tom položaju pređem pola knjige.

Prostor za učenje mi takođe nije bio problem, uvek sam imao svoj kutak. Ali nešto mi nije dalo mira, mislio sam, nećeš valjda da dozvoliš da završiš fakultet, a da nikad ne odeš do te misteriozne tvrđave. Zapitao sam se, kakav je to student koji nije kročio u čitaonicu, neko bi rekao on kao da nije ni studirao. Kako ne bi ostao uskraćen ovakvog iskustva, odlučio sam da krenem u pohod.

Pročitajte i: Student-diler u Beogradu o tome kako mu ide "posao" na fakultetu

Prvo što sam primetio je opor miris starih knjiga i tišina. Odmah nakon što sam zatvorio vrata shvatio sam da sam kročio u novu dimenziju, gde se svaki suvišni korak pretvara u preki pogled brucoša kome ide para na uši jer još nije naučio da taktizira i uživa u studentskom životu. Lik sve shvata isuviše ozbiljno, dobro je kloniti ga se. Srediće se za par ispitnih rokova, ako pre toga ne pokupi ispisnicu.

Bitno je odabrati dobru poziciju sedenja. Ukoliko je plan učenje, dobro je sesti daleko od svih. Verujte mi, to je najbolje moguće rešenje.

Iako na prvi pogled dosadna, čitaonica u sebi krije prilično zanimljiva dešavanja kao i vrste ljudi. Neki obrasci ponašanja su izuzetno upečatljivi i učestali tako da su šanse da ih ne primetite prilično male. Već nakon nekoliko odlazaka shvatite da se ljudi ponašaju na određeni način, uzorak je bio slučajan, sve se odvijalo sponatno. Iako nisam došao sa namerom da klasifikujem prisutne, nomenklatura se sama nameće i formira na osnovu prisutnih studenata i njihovih postupaka.

Foto: Lazara Marinković

Alfa mužjak

Apsolvent duži niz godina. Možda je nekad razlog njegovog dolaska bilo učenje, sada to definitivno nije. Obično drži rasparanu knjigu dok pogledom traži žrtvu. Verovatno je tu završio usled griže savesti, verujem da je i sam sebi objasnio da danas počinje da uči ali je pao na prvom ispitu. Čitaonica nije baš najpametnije mesto za sticanje novih poznanstava. To vrebanje nove žrtve pređe u naviku, naročito ako je se par puta desi potkrepljenje. Onda je lako pomisliti da su svi tu došli kako bi ugovorili kasniji odlazak na piće. Za alfa mužjaka je svaka koleginica tu da bi napravila par fotografija prednjom kamerom i naručila tri koktela. Ne, verovatno je tu da bi učila, tako da startovanje u čitaonicinije preporučljivo. Rizik od korpe proporcionalan je broju strana knjige koju dotična čita. Tu je milion faktora koji mogu da utiču na pozitivan ili negativan ishod situacije. Teleskop iza stola sa članskim karticama ne prašta. Alfa mužjak biva izbačen ili eksira korpu, u svakom slučaju biva neutralisan. Potrudite se da ne budete kao ovaj lik.

Urbani šerpas

Likuša sa torbom i kablovima, pri ulasku pomera zavese, traži utičnicu i kad nađe tu super poziciju, onda ide ritual povezivanja, praćen bukom od 50-60 decibela. U tom trenutku svi čekaju podizanje operativnog sistema i nezaobilazan iritantni zvuk dobrodošlice. Tu buka ne prestaje, čekajte samo da dostigne radnu temperaturu, pomislićete da ruski traktor iz šezdeset osme pokušava da preore radni sto. Sve to bi bilo u redu da u čitaonici ne važe posebna pravila fizike, svaki decibel treba pomnožiti sa 10 kako bi dobili njegovu subjektivnu vrednost (uzgred, brucoši ih množe sa 100). Naravno da postoji opravdanje za svu tu buku i nameštanje, sigurno postoji neki razlog zbog kojeg je morala da dovuče tu skalameriju sa sobom, ali bolje je da ne pitatate, ionako ćete se habituirati posle izvesnog vremena.

Zvončica

Posebno zanimljiv lik je Zvončica, ovo je verovatno najlakše uočljiv lik zbog svojih markera. Nadam se da im svrha nije privlačenje partnera u sezoni parenja, jer definitivno taj potez ne pali. Cura lagano ima roze pernicu i paletu jaču od Varadinskog mosta u Novom Sadu. Opravdavam korišćenje markera, ali mi nikako nije jasno čemu služe tri nijanse zelene? Verovatno u pozadini svega leži dobro osmišljen sistem putokaza i znakova koji bi kao trebao da olakša učenje? Moguće da je ključ razumevanja zatrpan negde u prošlosti, neko je voleo da jede voštane boje u obdaništu pa su joj iste bile uskraćene. Jedna neshvatljiva stvar kod primerka ove vrste je olovka sa ružicastim perjem i Tvitijem. Prokleti Tviti na faksu? Što je nisu pregledali na ulazu fakulteta i zaplenili ga, kao što navijačima oduzimaju upaljače na stadionu?

Foto:Lazara Marinković

Skočko

Ovoj vrsti mesto ne da mira, šteta što ne može da se teleportuje, to bi bilo idealno rešenje. Pažnja mu traje isto koliko i zlatnoj ribici, ne znam kako uopšte uspeva nešto i da nauči u međuvremenu. Ako probate da skontate šta mu je u glavi, teško da ćete naći neko logično objašnjenje. Programiran je da pravi pauzu na svakih dvadeset minuta, ukoliko je osoba pušač, pauze znaju da budu duže i učestalije. Gotovo uvek tumara po čitaonici. Njemu je najmanji povod dovoljan da se izvuče iz radnog okruženja. Kapiram da mu je fetiš škripanje stolicom, pa su uočljivitragovi na mestima gde ova vrsta obitava. Verovatno duborez na podu formiran od strane beskonačno mnogo iskakanja iz klupe vremenom omogući brži izlaz.

Sa druge strane, moguće je da tragovi imaju i informativnu funkciju, saopštavanje drugoj jedinki kako je mesto već adaptirano njihovim potrebama. Svakako, njihovo zujanje ne pomaže da se koncentrišeš, moguće je da će ga bibliotekarka opomenuti ali male su šanse, jer je svaki skočkov postupak legitiman i svaki poštuje pravila čitaonice. Obično mu fali literatura, a taj jedan razlog dovoljan je da bibliotekarku liši posla brisanja prašine.

Zen manijak

Iako najmanje upadljiva vrsta, koja ne remeti fokus na knjigu, zbog gore opisane klasifikacije postaje predmet razmatranja. Što je dobro, inače bi svi mislili da su ovakvi primerci odavno nestali sa lica čitaonice. Zen manijaka je teško poremetiti u njegovoj zamisli da danas pročita 259 strana, uz onakvu pažnju, verujte mi da je to moguće. Brucoša zen manijaka prepoznate po tome što nosi slušalice dok su ih stariji studenti prevazišli. Jednostavno im nisu potrebne kako bi se isključili iz spoljašnjih dešavanja. Sila izolacije je jaka u ovim studentima, verujem da su postali imuni i na elementarne nepogode. Posle nekog vremena provedenog u čitaonici, obavezno postavite sebi pitanje da li ovi ljudi imaju fiziološke potrebe?

Posle par sati sledi pitanje da li su oni uopšte ljudi? Njihovi pokreti usavršeni su kako bi trošili što manje energije iz ATP-a, sve se obično svodi na pokrete mišića očnih jabučica i prelistavanje strana. Podvlačenje je iracionalni postupak ako ih pitate, svejedno nećete dobiti odgovor, jer vas neće čuti.

Vodenični kamen

Ne prestaje da melje, jednostavno se ne zaustavlja. Šapuće, što dodatno iritira. Svesna je da nije prikladno razgovarati u čitaonici, ali svoju savest pokušava da umiri time što šapuće. Iako je bibliotekarka nekoliko puta opomene, ona se ne zaustavlja, jer rasprodaja krpica se ne dešava svaki dan, ta poruka mora biti preneta. Ok, u redu je preneti tako bitnu informaciju, ali ne i opisati svaki artikal koji je na policama. Ona i pored svih prekih pogleda i negodovanja prisutnihne prestaje da priča. Ovo je ujedno trenutak razumevanja za profesore i njihovu ogorčenost. Jedan takav autoritet je ovde dobrodošao, jer kod bibliotekarke ne može da padne ispit i zato nastavlja da priča. Stvar poprima epske razmere ukoliko dva vodenična kamena sednu jedan do drugog. U tom trenutku bolje je napustiti prostoriju.

Korespondent

Tehnološki napredak, iako sumnjam da se može zvati napretkom, doneo je neke nove entitete u čitaonicu. To što sad u džep stane tehnologija za koju je nekad bila potrebna čitava prostorija ne znači da se telefon i koristi pametno. Ovakvi likovi i likuše, (ima ih podjednako sa obe strane), uvek kucaju, skroluju i listaju preko ekrana svog telefona. Ja, zakleti gedžet freak uveo bi EDGE protok u čitaonice, tek toliko da ih smori nakon prvog učitavanja početne stranice. Uvek sam mislio da bi ovim osobama knjige u elektronskoj verziji dosta pomogle. Prebaciš skriptu u telefon i umesto klasičnog blejanja na lajni ti u gradskom skroluješ, pritom ubiješ vreme a i iskoristiš ga da nešto naučiš. Ok, kontam da se to neće desiti. Veoma bitna stvar kod korespondenata je što ne gase ton, to obično isprave nakon nekoliko prispelih poruka, ali tada već naprave pometnju. Ako bi pogled u tom trenutku mogao da ubije, osoba sa telefonom u ruci ne bi preživela.

Foto via Flickr/ korisnik mrskradz

Hipohondar

Pravi je podvig otići u čitaonicu ukoliko ste hipohondar, naime, postoje izvesni matematički proračuni kako oni biraju mesto. To je skup strogo propisanih pravila koja imaju za zadatak da obezbede najoptimalniju tačku u prostoru za učenje. Izbor mesta je rezultat dugogodišnje seobe i velikog broja pokušaja i pogreški, sve u cilju pronalaženja pravog mesta u čitaonici. Poseduju šesto čulo za podzemne vode i izbegavaju to mesto. Promaju detektuju još pri samom ulazu. Širom otvoreni prozor njima predstavlja noćnu moru dok je klima uređaj njihov arhi neprijatelj. Obično ih prepoznate tako što nose šal dok je napolju plus zilion stepeni. Maramica je obavezan i višenamesnki aksesoar. Poseban prizor je susret hipohondra sa prašnjavom knjigom. Strane se listaju preciznim hirurškim potezima kako slučajno ne bi udahnuli delić prašine. Pravo je čudo što u čitaonicu ne ulaze u plastičnim odelima sa gas maskama. Ne možete ih sresti u periodu sezonskih prehlada, jer obično ne izlaze iz svojih jazbina dok oluja ne prođe.

PREPORUČUJEMO: Više nego ikad, potrebni su nam glasovi u svetu muzike da pokrenu strasti i doprinesu borbi

Kako vreme odmiče, polako shvatate da ste i dalje na prvoj strani knjige jer zbogdiverziteta staništa ne možete da upamtite ni jedno slovo.S toga preporučujem da ukoliko imate svoj kutak, to i iskoristite do kraja. S druge strane ne dešava se često da su svi štihovi u isto vreme prisutni u čitaonici, ipak postoji šansa da odlazak do iste ima smisao. Svakako, iskustvo vredno pomena, ukoliko niste, bar probajte, možda vam se usput nešto i desi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu