​'Dan nezavisnosti: Nova pretnja' je nostalgija za devedesetim u najgorem obliku

Roland Emerih je eminentni filmski stvaralac eksplodirajućeg pejzaža. Nekompletna lista spomenika detoniranih za njegova mandata podrazumeva Belu kuću, Kip slobode, Krajslerovu zgradu, Belu kuću, Holivudski znak, Vatikan, sabrana dela Vilijama Šekspira i ponovo Belu kuću. Na nekom nivou, čini se da su ove lokacije oduvek bile zrele za eksploziju; samo kad ih pogledate, već ih zamišljate kako eksplodiraju. Ali Emerih je bio taj koji je prvi u delo sproveo našu želju za spaljivanjem, počev sa Danom nezavisnosti, filmom nazvanom po američkom prazniku zasnovanom na eksplozijama.

Sada, sa filmom Dan nezavisnosti: Nova pretnja, objekat koji se diže u vazduh je prethodni film, i, kad malo bolje razmislite, činjenica da mu je dozvoljeno da 20 godina tavori netaknut deluje kao propust. Većina skorašnjih obnavljanja i nastavljanja omiljenih franšiza (Indijana Džons i kristalna lobanja, Star Wars: Sila se budi, Jurski svet) manje su nastavci već postojeće priče a više podgrevanje naše nostalgije, dokaz da možemo da nastavimo da postojimo kao odrasli ljudi u fantazijama koje smo imali kao deca. (Oni su, takođe, često dozvola da se doštampava novac.) Ali to nije i Emerihov postupak, budući da je svaki sekund Nove pretnje posvećen žrtvenoj lomači na koju se bacaju svi osnovni sastojci devedesetih — šegačenje, optimizam, neprikriveni komercijalizam. Sve mora biti uništeno.

Naša nesposobnost da prebolimo i pođemo dalje oličena je u bivšem predsedniku Bilu Pulmanu, koga, bradatog i vidno namučenog, proganjaju predskazanja vanzemaljske apokalipse i, u tradiciji klasične naučne fantastike, samozadovoljno pučanstvo mu ništa ne veruje. Vrlo brzo shvatamo da film Dan nezavisnosti: Nova pretnja nije smešten u prepoznatljivu sadašnjost, već u svet u kojem su događaji iz prvog filma doveli do tehnološkog preporoda i u kojem smo izgradili mesečeve baze, svemirske brodove i laserske pištolje improvizovane na osnovu zaostavštine osvajača, što se završilo produženim devedesetim, u kojima smo prosperirali umesto da propadnemo, postali ujedinjeni umesto podeljeni, i u kojoj se, u dobroj staroj emerihovskoj tradiciji, ostatak sveta predstavlja kao zbirka baksuznijih Amerika (vidi pod: Deobija Oparei kao odvažni afrički diktator sa beretkom koji se protiv vanzemaljaca bori parom mačeta).

Predstavnik gledalaca u ovom vrlom starom svetu je Brent Spajner — Dejta iz slavne serije Zvezdane staze: Sledeća generacija — kao ludi naučnik koji se budi iz 20-godišnje kome i pokazuje se kao odlično društvo za ostatak filma, upustivši se u ekspoziciju sa guštom glumca neočekivano probuđenim iz zimskog sna. Vil Smit nije bio te sreće, pošto je njegov lik nestao u neprikazanom probnom letu. Sa njim je nestao bilo kakav tračak šege ili zabave kojoj je Nova pretnja mogla da se nada. Smitova zamena je sin njegovog lika, napucani plot Dilan Dubrov-Hiler, koga igra Džesi Ašer.

Zajedno sa Lijamom Hemsvortom, Ašer predstavlja "novu generaciju" franšize, ispomoć koju kompletira Nikolas Rajt kao obavezni eksploatatorski lik za obnovljene serijale, ironični štreber koji je očigledno gledao prvi film. U međuvremenu, matoriji likovi nisu dobili velika zaduženja. Džef Goldblum hrabro izvodi svoju prepoznatljivu šmiru bacajući pogled u retrovizor; Džad Hirš vozi autobus kroz pustinju izvikujući hebrejizme; a francuska naučnica u tumačenju Šarlote Gejnzbur svirepo je svedena na status ljubavnog partnera iz pozadine.

Posebno je upadljivo odsustvo bilo kakve seksualnosti u filmu jer je jedna od Emerihovih ključnih inovacija uvek bila spajanje bračnih razmirica i porodičnog otuđenja sa globalnom katastrofom. Dok svet ponire u uništenje, junak gubi seksualnu potenciju; kako ga spasava, tako se zalečuju i sve njegove lične tegobe, a šmokljan izrasta u mustanga. Ovde, Ašer i Hemsvort moraju da razreše neraščišćene račune još sa vojne akademije, Bil Pulman mora da se dokaže u ćerkinim očima, a Goldblum mora da skupi hrabrost da upozna Gejnzburovu sa ocem; poprilično sitni ulozi, ako mene pitate, kad ne računate, ono, spasavanje sveta od totalnog uništenja.

I dok vanzemaljci pripremaju neizbežnu reprizu, a film se polako prepušta neinspirisanom autopilotu, sve je teže ignorisati gomilu sumornih podsetnika na koje se sve načine naš svet promenio dok je svet Dana nezavisnosti ostao isti. Umesto da miroljubivo dočekamo novog emisara inteligentnog života (u ovom slučaju, loptasti svemirski brod koji govori) kao što smo to tokom devedesetih često radili na svoju štetu, prvi impuls nove administracije je da na njega otvori vatru. Potresna oda Bila Pulmana o američkom junaštvu zamenjena je strogo čuvanim vojnim protokolom u recitatorskoj izvedbi gušterolikog Vilijama Fiktnera kao američkog generala koji samo deluje kao glavni zlikovac filma. I, naravno, više se od nas ne traži da oduševljeno slavimo nekad sveže uništavanje zgrada, samo da gledamo kako ih vučnim zracima dižu u nebesa, lišene gravitacije kao što je prvi film bio lišen posledica.

Ali nemogućnost povratka zlatnom dobu reklama za Sprajt i Freš Prinsa postaje očigledna svaki put kad Emerih pokuša da je izvede. Pričaju ljudi o tome kako ćemo isprašiti vanzemaljce, ali bezbrižnost drugarske interakcije Smita i Goldbluma je van domašaja Ašera i Hemsvorta. Mačo razmetanje zvuči kao da se izvodi sa navodnicima, a nenamerna ozbiljnost kvari užitak u razaranju.

Više od svega drugog, međutim, dok Velika Britanija u stvarnom svetu slavi sopstveni "dan nezavisnosti", a Republikanska stranka kandiduje ponosnog ksenofobičnog američkog izolacionističkog predsednika, glupavi poziv originala na ujedinjeni nacionalizam — njegova predstava da je čitav svet zapravo Amerika — deluje neprijatno zastarelo.

Kao posledica svega toga, film je sveden na pitomu rasnu komediju tipičnu za devedesete, od originalnog Dana nezavisnosti do filmova kao što je Bulvort. Ovde film ispunjava sve te izanđale klišee tako što Hirš stalno nešto zvoca Goldblumu, Pulman se razmeće sa belačkom arogancijom, dok Vivika A. Foks bezobrazno odgovara svima i svakome. Jedina novina je uvođenje gej para čije se beskrajno međusobno zadirkivanje koristi u komične svrhe pre nego što im film zdušno uskrati bilo kakvu drugu sudbinu sem herojske žrtve. Ima smisla da je poslednja stvar koju Emerih uništava sam kamen temeljac filma katastrofe: dok se u filmu priprema teren za nastavak, polako shvatamo da je Zemlji već dojadilo da je teroriše nepoznato, a preživeli se zariču da će preduprediti opasnost i prvi okupirati osvajače, udarajući na njihovu domovinu pre nego što nam oni unište još spomenika. Mi smo sada vanzemaljci.