Poremećaj pažnje nije moj neprijatelj, već moja supermoć

Ovaj članak je deo Noisey vodiča za muziku i mentalno zdravlje (u saradnji sa Help Musicians UK). Više članaka iz ovog serijala možete da pročitate ovde, a 'Nedelju svesti o mentalnom zdravlju' možete da pratite na Tviteru ovde.

Kada je Lojl Karner išao u školu, obožavao je prirodne nauke. U svjoj suštini, trijumvirat hemije, biologije i fizike obezbeđuje učenicima eksperimentalnu platformu za njihove kreativne umove – što je bilo nešto što je za njega imalo posebnu draž. „Nikada nisam upadao u nevolje, zato što sam bio veoma zauzet", kaže on, ističući drevnu tradiciju po kojoj je velika statistička verovatnoća da će svako ko preživi britanski školski sistem provesti ogromnu količinu vremena pržeći dašćice, magnezijum i žele bombone u kabinetu za hemiju.

U isto to vreme, Karneru je dijagnostikovan poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD). Od tada je postao profesionalni muzičar koji snima i nastupa, 2016. godine je bio nominovan za nagradu Bi-Bi-Si Saund , i predstavlja svetionik nade za mnoge mlade fanove koji prate njegovo muzičko delovanje, koje se može opisati kao mešavina bum-bapa hip-hopa sa istočne obale, portreta južnog Londona protkanih džezom, i duševnom, opuštenom poezijom. Ali kao dete je zbog te dijagnoze stalno upadao u nevolje u školi, i isprva bio poprilično zbunjen.

„Samo sam mislio da sam ludo dete sa greškom i da me niko ne razume", kaže on. „Da sam mogao da vidim nekoga ko ima dvadeset ili dvadeset dve godine… nisam znao nikoga starijeg sa ADHD-om i nisam znao šta me očekuje. Na primer, da li ću početi da lomim klupe po parkovima."

Uprkos tome što je jedan od najčešćih poremećaja kod dece, šta je ADHD, šta ga prouzrokuje i kako se leči su sporna pitanja. Čak je i stav dobrotvorne organizacije za mentalno zdravlje MIND nejasan po tom pitanju, i na svoj sajt radije stavljaju linkove organizacija specijalizovanih za ADHD. S jedne strane, ADHD se smatra za neurobiološko stanjekoje ima veze s genima/genetikom, koje velike farmaceutske kompanije misle da mogu da izleče štancujući lekove kao što su Aderal i Ritalin, ili mnoge druge lekove koje se koriste za lečenje ovog stanja. S druge strane, tu je reč o umu i ponašanju– drugim rečima, mentalnom zdravstvenom stanju – i može se regulisati promenom faktora okoline. Ali ipak, zbog ovakvih tačaka sporenja, mala deca kao što je Karner bivaju zbunjena, nerazumejući stanje koje im je dijagnostikovano. „Meni je bilo najvažnije", kaže on, „da mi neko objasni šta je u pitanju."

I šta je u pitanju? U popularnoj kulturi, ovo stanje karakteriše hiperaktivno dete. Onakvo kome je poremećaj pažnje pogoršan unošenjem previše šećera u organizam, i spojem školskih aktivnosti i distrakcija koje izazivaju elektronski uređaji. Lojl ima svoje sopstveno objašnjenje. „Kada ti na pamet padne neka misao, ona putuje od jedne sinapse do druge, ali kod ljudi koji imaju ADHD, tu postoji mala pukotina. Tako da se ta misao širi, onda se širi još više, zato što nailazi na još jednu pukotinu, i širi se sve dok odjednom ne počne da se dešava hiljadu stvari, a trebalo bi da se dešava samo jedna", kaže Karner. „Zbog čega je toliko teško fokusirati se."

Karnerova mama – koju on opisuje kao „genijalca i heroja" – je specijalista za ADHD, disleksiju i autizam. Ova tri stanja se klinički prepliću; moguće je imati ADHD i biti deo spektra autizma, ili biti teško autističan, a imati neke simptome ADHD-a. Kod Karnera to preplitanje znači da ima ADHD i disleksiju, odakle su inicijalno i potekle distrakcije i ometanja u školi.

„Ja sam bio onaj idiot što ometa: kada se te dve stvari spoje, to sam bio ja – nisam mogao da se fokusiram, i nisam mogao da sričem slova. Efektivno sam bio beznadežan u školi", kaže on. „Provodio sam mnogo vremena van nastave. Roditelji bi razgovarali sa mojom mamom i rekli, 'Mom sinu više nije dozvoljeno da sedi pored tvog'. Moji drugari bi ujutru došli u školu i rekli, 'Izvini, više ne smemo da se družimo s tobom, jer nam je mama rekla da ćeš nas uvaliti u nevolju."

Inicijalno je Karneru u školi bilo samo gore, pošto su ga često izbacivali sa časova i morao je da provodi vreme u specijalnom odeljenju, gde su negativni aspekti njegovog stanja bili samo izraženiji. Ali po njegovim rečima, njegova mama je bila ta koja mu je „usadila veru u sebe" i pomogla mu da započne neophodan put pretvaranja negativnog u pozitivno. Kao dete je stekao nakolnost ka poeziji, izazvanu poplavom knjiga kojima su ga zasipali njegovi mama, baka i tetka, koja je radila kao pisac za Bi-Bi-Si. Prva pesma koju je Karner napisao je bila reakcija na „Tam O'Šanter" Roberta Bernsa, koja priča o veštici koja vuče konja za rep. Druga je bila izvedena na školskoj priredbi, i bila je posvećena drugu koji je preminuo. Uprkos disleksiji, poezija je pomogla Karneru da izgradi samopouzdanje – „nije se radilo o sricanju; nije se radilo o formi. Kada bih nešto pogrešno napisao, ta reč kao da bi dobila na vrednosti. Nastavnici su mi govorili, 'Dopada mi se kako si ovo rekao; dopada mi se kako si ovo napisao."

Karnerova priča je slična priči Bendžamina Zefanije, čuvenog britansko-jamajčanskog pesnika koji je u svojim pesmama „with love" pisao kao „wid luv" – ne zato što ta fraza fonetski tako zvuči, već zato što je i on bio disleksičan. Percepcija ADHD-a i disleksije je često negativna – naročito u školama, gde zbog njih izbacuju decu sa časa, jer ne mogu da se fokusiraju. „Ja sam govorio, 'Ja nisam glup'", kaže Karner, prisećajući se doba kada je dobio dijagnozu. Ali u kombinaciji čitanja Zefanijine poezije (koga on opisuje kao jednog od svojih heroja), proučavanja ADHD-a i iskustava drugih uspešnih i kreativnih ljudi koji imaju ADHD i disleksični su kao Zefanija, Karter je počeo na svoje stanje da gleda kao na pozitivnu, a ne negativnu stvar.

„Ja sam na to gledao kao na supermoć", kaže Karner, slično onome što je Zefanija 2015. napisao u jednom članku, u kojem objašnjava kako ova stanja mogu da se pretvore u prednost; da se na svet gleda na kreativniji način. Ovakav vid poezije je temelj Karnerovog rada, koji je kreativan koliko je i empatičan, emotivan, nepopustljiv i, s vremena na vreme, duhovit. Na mnogo načina, to kreativno utemeljenje je omogućilo Karneru da raskrči sopstveni put na britanskoj muzičkoj sceni. Pretvorivši svoje stanje u nešto pozitivno, Karnera je ADHD učinio mentalno perceptivnijim i autentičnijim umetnikom, zbog čega ga njegovi obožavaoci slave. U UK jednostavno ne postoji rep umetnik nalik njemu.

„ADHD ima bezbrojne pozitivne strane", kaže on. „Osećam se veoma duboko emotivno naelektrisano i impulsivno. Energičan sam. Skačem unaokolo, a to pomaže, kada nastupaš kao muzičar, ili pokušavaš da budeš kreativan. Stvari izlaze iz mene. Ne razmišljam o njima, zato što imam ADHD – i u tome je cela lepota. Kada pišem, pišem ono što osećam. Ne napišem nešto, a da posle to pogledam i pomislim, 'O ne, nije trebalo to da kažem'. Ako želim da pišem, ja pišem. Radim to impulsivno, 'Jebote, mnogo sam ljut. Nedostaje mi ćale. Zapisaću to'. Ili, 'Jebote, hoću da imam sestru', i onda pišem o tome. I nije me sramota zbog toga. Zato što znam da sam to ja."

Kao i većini onih koji pate od ADHD-a, i Karneru su bili prepisani lekovi. Otkrio je da ga pretvaraju u „zombija". „Ništa nisam jeo", kaže on, „Ni sa kim nisam razgovarao i nisam mogao da se družim s ljudima. Nisam mogao da glumim. Nisam mogao da pravim muziku". Umesto toga, „samo je trebalo da shvatim da to što imam ADHD nije loša stvar. Bio sam dobar sa ADHD-om". A veruje da mu je taj proces vratio i osećaj samopoštovanja. „On me čini takvim kakav sam – to je jedini razlog zašto pravim muziku, sviram koncerte i zasmejavam ljude. Deo puta je bio i da to shvatim: da, jebote. i treba da budem glasan i naporan."

Skrinšot iz spota „Florens"

To je nivo prihvatanja, priznanja ko si, koji Karner želi da uključi u širu diskusiju o ADHD-u. Nedavno je otvorio školu za kuvare, za decu između 14 i 16 godina koja pate od tog stanja. Cilj je da im obezbedi mesto na kome mogu da upoznaju stariju i mlađu decu sa ADHD-om, da ih podučava, da dele svoje priče i da imaju šta da rade. Kao i prirodne nauke, kuvanje je Karneru zanimacija koja ga preokupira, što je često od pomoći ljudima sa ADHD-om. „Sve vreme struji kinetička energija. Kao da si uključen u struju. Nema vremena za distrakcije", rekao je, pre nego što je odao svoji tajni recept za pohovana pileća krilca bez pšenice („Pirinčano brašno, aleva paprika, kumin. Onda ih pržiš na malo putera".). Veštinama u kuhinji ga je naučio njegov deda, koji je, dok je bio u mornarici, proputovao ceo svet i donosio recepte kući, i Karner je jeo njegova jela kada bi bio kod babe i dede u gostima.

Cilj kuvarske škole nije samo kuvanje, naravno. Biće ovekovečena fanzinom (sa svim receptima) i kratkim filmom, a u njenu čast će biti održan i koncert. Takođe će biti i otvorena za javnost, tako da će svako moći da ušeta sa ulice i proba bućkuriše koje naprave tinejdžeri – za koje Karner obećava da će da budu „Zabavna jela. Nikakva kuvarska tehnička sranja". U protekle dve godine viđamo sve više umetnika koji otvoreno govore o svojim problemima sa mentalnim zdravljem, ali videti nekoga ko je osmislio događaj koji je i pozitivan i smislen, i animira mlade fanove koji se osećaju isto kao i on, deluje kao krupan korak, i možda putokaz za druge umetnike koji bi mogli da doprinesu diskusiji o mentalnom zdravlju.

Bez obzira da li je u pitanju depresija, anksioznost, ili neki od mnogih drugih postojećih problema sa mentalnim zdravljem, mora da se diskutuje o tome, i da se šira javnost upozna sa nijanasama ovakvih stanja. Ipak, zbog toga što se uglavnom smatra za bolest koja može da se leči prepisanim lekovima, umesto terapijom i razumevanjem, deluje da je ADHD stanje o kojem šira javnost tek treba više da sazna. Ali o njemu treba razgovarati, jer se ADHD ne rešava samo uzimanjem Ritalina. Kao što kaže Karner, „Ne možeš to da popraviš, zato što nema šta da se popravlja. To mora da se prihvati. Treba raditi ono što ti to omogućava."

„Svaki superheroj ima različitu supermoć", kaže on. „Ljudi sa ADHD-om imaju supermoć". Tretirajući to na ovakav način, ovo stanje bi moglo da se gleda kao pozitivno: da ti pomogne da obaviš nešto, ili da se zadubiš u svoju kreativnost. Karneru je to pomoglo da postane umetnik, i da sazreva kao individua. „Sada više nemam šta da popravljam", kaže on. „Takav sam kakav sam."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu