​Sahrane fetusa: novi distopijski preokret u borbi protiv prava na abortus

Političari protivnici abortusa širom Amerike žele da uvedu obavezne sahrane ili kremacije za fetuse – bez obzira na fazu razvoja, i bez obzira da li je došlo do abortusa ili spontanog pobačaja. Iako ti političari insistiraju da se zalažu za dostojanstvo „nerođene dece", oni koji ih kritikuju kažu da jednostavno pokušavaju da ugroze pravo žena na izbor.

Pre dve godine, Deni, tridesetdevetogodišnja majka dvoje dece, doživela je saobraćajnu nesreću. U to vreme je bila trudna, i u bolnici ju je osoblje obavestilo da je detetu koje je nosila srce prestalo da kuca.

Skrhana, i ne želeći da nosi mrtvo dete, Deni je odlučila da uzme pilulu za abortus. „Nisam planirala abortus", rekla mi je preko telefona. „Nisam želela da abortiram. Na nesreću, morala sam".

Deni živi u Ostinu, u Teksasu, državi sa ozloglašeno drakonskim istorijatom reproduktivnih prava. Iako je 2014. godine imala odgovarajuću negu, sada se plaši za ostale žene u svom regionu: ranije ove godine, teksaška Komisija za zdravlje je u potaji predložila pravila po kojima fetusi moraju da se sahrane ili kremiraju, umesto da bivaju odloženi zajedno sa drugim medicinskim otpadom.

Kritičari taj zakon nazivaju „sahranom fetusa" i kažu da je takva legislativa blatantan pokušaj da se ženama i zdravstvenim radnicima koji se bave reprodukcijom nametnu određena moralna načela, i da se legalizuje ideja da fetus može da umre – što takođe podrazumeva da su u nekom trenutku osobena ljudska bića. Teksas nije jedina država u kojoj je u poslednjih godinu i nešto predloženo da sahrana fetusa postane obavezna. U Južnoj Karolini i Misisipiju se glasalo o sličnim zakonima, iako nisu prošli; u Ohaju se trenutno razmatra sličan zakon; a i Indijana i Luizijana su donele svoje zakone, iako još nisu na snazi i čekaju raspravu.

Pružaoci usluga abortusa obično sarađuju sa kompanijama koje rade sa medicinskim otpadom i prepuštaju im odlaganje fetalnog tkiva, u skladu sa zdravstvenim propisima u svojoj državi. Kada bi sahrane fetusa postale obavezne, morali bi da nađu nova rešenja – i potencijalno budu prinuđeni da uđu u skupu i nepotrebnu saradnju sa pogrebnim zavodima (Zdravstveno osiguranje ne pokriva sahrane i kremacije fetalnog tkiva, po navodima teksaškog Udruženju akušera i ginekologa). Oni koji se zalažu za pravo na izbor plaše se da će zakoni po kojima će sahranjivanje fetusa biti obavezno doneti dodatno finansijsko opterećenje i emotivne prepreke kada je u pitanju pristup reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti, i možda ženama širom zemlje uskratiti ustavom zagarantovano pravo na abortus.

Deni kaže da su je tokom postupka pitali da li želi da sačuva fetalno tkivo. Znala je da su neke žene to radile nakon prekida trudnoće, ali ona to apsolutno nije želela da učini. Kaže da ne može da zamisli kako bi se osećala da je od nje traženo da se pozabavi sahranom. „Zbog toga bih samo plakala", izjavljuje ona. „Ne mogu da vam opišem koliko bi to uticalo na moje mentalno stanje".

Zakon o sahrani fetusa u Indijani je samo jedan deo sveobuhvatnog, zastrašujućeg paketa zakona protiv abortusa koje je guverner Majk Pens potpisaoovog marta. U to vreme, Nacionalna mreža fondova za abortus ga je nazvala „jednim od najopakijih omnibus zakona protiv abortusa ikada viđenih u Sjedinjenim državama".

U junu je jedan federalni sudija sprečio da zakon o sahranjivanju fetusa odmah stupi na snagu, sugerišući da je neustavan. Ako ipak stupi na snagu u državi, pružaoci tih usluga nisu sigurni šta treba da rade da bi mu se povinovali. „Mislim da su predlog zakona i usvojeni zakon veoma loše napisani", kaže Peti Stauger, potpredsednica javne politike Planiranog roditeljstva u Indijani i Kentakiju. „Nema sumnje da je bilo mnogo zabuna oko toga šta ovaj zakon predstavlja i kako da se uspešno sprovodi".

Evo šta grupe koje se zalažu za pravo na izbor očekuju: po predloženom zakonu, pružaoci usluga moraju da počnu da sarađuju sa pogrebnim zavodima. Svaki put kada u njihovoj ustanovi dođe do abortusa ili spontanog pobačaja, moraju da pribave dozvolu za prenos fetalnog tkiva na mesto sahrane. Svaka pacijentkinja, koja je upravo prošla kroz proceduru abortusa ili je imala spontani pobačaj, možda bi morala da odluči da li da se fetus sahrani ili kremira. A onda bi neko morao to da plati.

Jedan od aspekata zakona o odlagnju fetusa koji najviše zabrinjava je taj što niko zaista nije siguran kako će funkcionisati. Prikupljanje fetalnog tkiva zbog kremacije ili sahrane stvarno nije lak proces, naročito kada uzmemo u obzir da se 23 odsto abortusa u Americi ne izvršava u bolnicama, već su u pitanju abortusi uz pomoć lekova, kada žena popije pilulu kod kuće, u prisustvu nadležnog lica, i to što žene imaju spontane pobačaje kod kuće (i da se čitavih 20 odsto trudnoća okonča spontanim pobačajem).

„Šta ćemo sa ženama koje ni ne znaju da su trudne, sve dok ne dožive spontani pobačaj", pita se Deni. „Da li će morati da skupe delove fetalnog tkiva i odnesu ga u bolnicu ili na groblje"? Ona je takođe zabrinuta i zbog potencijalnih emotivnih i psiholoških posledica ovog zakona – zabrinutost koju sa njom deli teksaško Udruženje akušera i ginekologa. U pisanom komentaru adresiranom na teksaški Zavod za javno zdravlje, iz ove organizacije kažu, „Naredba da se prikuplja fetalno tkivo u bilo kojoj fazi razvoja da bi se kremiralo i sahranilo može da postane okrutan zahtev za ženu koja prolazi kroz traumu i žalost zbog gubitka veoma željenog deteta".

„Mislim da zakonodavci nisu uzeli u obzir – ili ih nije briga – neke od nenamernih posledica ovoga", kaže Deni.

Takođe je i generalno nejasno ko bi snosio troškove sahrane ili kremacije, koji nisu mali. U Teksasu osnovna usluga sahrane – čak i za nešto tako malo kao što je fetus mlađi od tri meseca – košta oko 2,000 dolara, po rečima Džima Bejtsa, direktora Udruženja pogrebnih zavoda Teksasa. „Neko plaća za to, ali iz predloženog zakona nam nije jasno ko", napisao je u pismu državnom Zavodu za zdravstvene usluge.

U zakonu u Indijani se eksplicitno navodi da je onaj koji je izvršio abortus odgovoran za konačno odlaganje fetalnog tkiva, a teksaški zvaničnici su od tada pojasnili da je i njihova politika ista. Ipak, dodatni troškovi usluga sahrane će najverovatnije povećati troškove samog postupka – naročito zbog toga što u ovim državama zdravstveno osiguranje ne pokriva troškove abortusa.

„Naš osnovni zadatak je da pružamo sveobuhvatne zdravstvene usluge i muškarcima i ženama, za koje troškovi ne smeju da predstavljaju prepreku. Ali kada već pričamo o tome, postoje veoma stvarni troškovi zdravstvenih ulsuga, i ti troškovi moraju na neki način da budu pokriveni", kaže Staufer. „Ekstremno je problematično kada se nametnu takva nepotrebna pravila i propisi koji otežavaju pristup uslugama, naročito ženama sa manjim primanjima."

Još jedan predmet sporenja: kako se uopšte kremira abortus? Preko 90 odsto abortusa se izvršava u prvom tromesečju: na kraju ovog perioda, fetus je veličine čaure graška. Staufer primećuje da su oni koji se protive odlaganju ostataka fetusa izrazili „veliku zabrinutost oko toga kako će tačno krematorijumi, koji su napravljeni po meri celog ljudskog tela, izaći na kraj sa tako malim volumenima kao što su fetusi abortirani u prvom tromesečju."

Bejts to kaže još prostije: „Kremirati fetus težak dva grama – mislim, ovo je možda surov način da se to kaže, ali to bi mogao da obaviš i sa ručnim brenerom. U pitanju je samo hrskavica; nema kosti."

Ovi zakoni su možda već u startu zbunjujući. Staufer zakon Indijane opisuje kao loše napisan i drakonski. „Jezik i informacije predstavljeni u ovom zakonu su uvijeni, i kada smo ga dali nekolicini pravnika iz različitih medicinskih ustanova, oni su imali različite zaključke o tome šta zaista znači", kaže ona. „Bilo je mnogo zabuna i pitanja."

Kada je potpisao zakon u Indijani, Pens je trijumfalno rekao da se nada da će „osigurati dostojanstven tretman za nerođene". Generalno, koncept „dostojanstva za nerođene" širi se i na pravila o sahranjivanju fetusa; mnogi od nedavnih zakona se oslanjaju na pravne modele grupe koja se protivi abortusu, pod imenom Ujedinjeni Amerikanci za život (AUL), što AUL s uzbuđenjem navodi u svojem godišnjem izveštaju iz 2016. Ovaj politički model je nazvan „Zakon o dostojanstvu nerođene dece". U njegovom uvodu se navodi, „Pokojna nerođena deca zaslužuju isto poštovanje kao i ostala ljudska bića… nerođena deca ne smeju da budu uklanjana kao 'medicinski otpad' kada umru pre rođenja."

Protivnici abortusa rado prizivaju užasne slike fetusa koje bacaju u kontejnere ili ih melju sa ostalim medicinskim otpadom. „Te bebe zaslužuju sahranu ili kremaciju… ne zaslužuju da postanu biološki otpad, ili da ih samelju", rekla je Pola Mur, članica upravnog odbora konzervativne grupe pod nazivom Zabrinute žene za Ameriku, na nedavno održanom saslušanju o teksaškom zakonu. „Šta opravdava ovaj nehumani tretman tela tih beba?"

U mejlu finansijerima koji je poslao u julu, guverner Teksasa Greg Ebot je na sličan način izrazio svoju zabrinutost. „Verujem da je imperativno da postavimo više standarde koji će pokazati naše poštovanje za svetinju života. Zbog toga će Teksas od klinika i bolnica zahtevati da sahranjuju ili kremiraju ljudske ili fetalne posmrtne ostatke", napisao je. „Ne verujem da ljudski i fetalni posmrtni ostaci treba da se tretiraju kao medicinski otpad i da se odlažu na deponije."

Naravno, poštovanje mrtvih fetusa nije prava svrha ovog zakonodavnog trenda: nametanje surovih i veoma specifičnih restrikcija onima koji obavljaju abortuse je proveren i efikasan metod da se klinike nateraju da stave katanac na svoja vrata. U junu ove godine, Vrhovni sud je zadao težak udarac pokretu protiv abortusa, kada je čuveni teksaški zakon zbog kojeg je više od pola klinika u državi zatvoreno proglasio neustavnim. Teksaško Odeljenje za zdravstvene usluge je svoja pravila o ostacima fetusa predložilo manje od mesec dana kasnije.

Aktivisti za borbu protiv abortusa eksplicitno su rekli da se nadaju da će ovakvi zakoni pomoći u zatvaranju klinika. Prošle godine se Dejvid Dejliden, čovek koji snima propagandne filmove protiv Planiranog roditeljstva, pojavio na konferenciji konzervativnih zakonodavaca i rekao da je odlaganje fetalnog tkiva „Ahilova peta" klinika za abortus. „Iz zakonodavne perspektive, mislim da bi najefikasnije mera bilo odlaganje", ustvrdio je on. „Zakoni po kojima se zahteva da ljudski fetusi imaju smrtovnicu – to je za njih usko grlo. To otežava rad tih klinika."

To je izuzetno transparentna taktika. „Ovde se ne radi o tome da država želi da osigura poštovanje za život, ili da se postara za interese javnog zdravlja", kaže Amanda Alen, viši državni zakonodavni savetnik u Centru za reproduktivna prava. „Tu se u stvari radi o opterećivanju žena… i da se abortus ukine na mala vrata."

Uprkos svojoj opsednutosti ljudskim dostojanstvom kada su fetusi u pitanju, političari koji stoje iza ovih zakona deluju gotovo potpuno nezainteresovano za veoma stvarne prepreke sa kojima se žene suočavaju prilikom pokušaja da preuzmu kontrolu nad svojim reproduktivnim pravima. Kao što je Džim Bejts primetio u pismu Odeljenju za zdravstvene usluge, reči „žena" ili „žene" se u teksaškim pravilima nigde ne pominju. „Može da se izvede zaključak da je dobrobit žena isključena iz pravila koja direktno pogađaju njihovu emotivnu, duhovnu i finansijsku bezbednost", napisao je.

„Prava namera ovih zahteva je da osramote žene, da ih natera da se stide svoje odluke", kaže Alen. „Mislim da je zanimljivo da se u tim predlozima zakona stalno pominje dostojanstvo, ali se ni na jednom mestu ne pominje dostojanstvo žene."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu