​Besplatan wi-fi je prvo pravo za koje moramo da se izborimo

Internet je, bez premca, najbolji izum koji je čovek stvorio, i tačka. Iako je pre svega napravljen u vojne svrhe, vremenom su kreatori shvatili da bi mogao da posluži još koječemu osim ubijanju civila i podmićivanju državnika. Od kako je prešao u civilnu upotrebu, broj korisnika interneta neprestano raste, poput javnog duga Srbije, a ljudi su izgubili potrebu da pamte ogromnu količinu beskorisnih informacija, jer je jednostavno sve na samo klik od njih.

Možda je teško priznati, ali mi smo jedna nesposobna generacija. Ne znamo da vezujemo mornarske čvorove, menjamo gume ili nađemo Bačku Palanku na karti. Ne znamo ni abecedu, a o brojevima telefona prijatelja da ni ne govorimo. Ali kada kažem ne znamo, mislim samo ne znamo napamet, ali znamo gde da nađemo. Nije kao da namerno odbacujemo znanje i informacije, već ih samo praktično raspoređujemo. Deo informacija držimo u mozgu, poput uspomena sa ekskurzija i veličine genitalija i to možemo da izdeklamujemo u bilo koje doba dana, dok većinu podataka samo crpimo sa interneta preko tableta i mobilnih telefona kad god nam nešto zatreba.

Srbija nas je dosta razmazila po tom onlajn pitanju. Kao zemlja za koju većina sveta misli da se još uvek osvetljava gasnim lampama i da u njoj žive samo Novak Đoković i Rade Šerbedžija koji ga trenira kako da cepa majice nakon trijumfa na Gren slemu, Srbija zapravo odlično stoji na polju telekomunikacija. Signala ima svuda (osim u Crnoj Travi, tamo nema ni mikroorganizama više) i postoji gomila provajdera koji se trude da vam uz što nerealnije uslove uzmu što više love, ali opet ponude dobar internet. Svaki kafić (a i sve više kafana) ima wi-fi, u parkovima i na trgovima se nalaze punktovi gde možete non-stop da se konektujete, a komšije vam ili daju lozinku ili stave neku potpuno idiotsku poput cane1234, pa je sami provalite.

Kada je stanje ovako bajno u našoj maloj zemlji, čovek bi pomislio da je na Zapadu sve mnogo bolje. Da će linije na auto-putu krenutu da emituju wi-fi signal čim uđete u Šengen zonu. Ali nažalost, nije tako. Neke zemlje, koje se po pitanju privrede i ostalih pizdarija smatraju veoma naprednim, umeju da budu baš štekarski nastrojenje prema internet signalu.

Bio sam skoro na skijanju u Majerhofenu u Austriji i s obzirom na to da mi posao i kontakt sa devojkom i prijateljima zavisi od interneta, mislio sam da neću imati nikakvih problema. Idem u zemlju koja nam je podarila Red Bull, bečku šniclu i humor koji te tera da se punih usta smeješ sa "OFL OFL OFL", trebalo bi i da im je internet jednako dobar. O čekivao sam da ću skidati muziku preko laptopa u rancu dok se spuštam niz stazu, ali sam ubrzo shvatio da samo maštam.

Dan pred put sam u formularu za rezervacije video da je wi-fi nekako uračunat samo za jedan uređaj, a da za svaki naredni mora da se doplati. Nisam imao pojma kako bi oni to ograničavali, ali doplata je bila dva evra po danu, pa me i nije mnogo zanimalo. Ali kada sam stigao do recepcije i uzeo kjuč od apartmana, radnica me je obavestila da je wi-fi slobodan za sve uređaje, što me je obradovalo i uverilo da su ipak malo napredovali od 1998. godine, kada je otprilike napisan onaj formular. Otišao sam do sobe, ostavio stvari, sprao isparenja autobana sa lica i uzeo telefon u ruke da bih video samo tačku na onoj ikonici za signal.

Da, samo tačku. Tačku nakon koje tek kreću da se granaju one crte koje označavaju jačinu signala. Pomislio sam da se zajebao, ali video sam da sam se konektovao na onaj koji nosi naziv apartmana, mada su svi ostali signali bili poprilično slabi.

Otišao sam da porazgovaram sa recepcionerkom o ovom problemu epskih razmera. Posle par minuta eršuldingovanja sa gospodom koja su stajala ispred mene, recepcionerka je konačno bila slobodna da mi se obrati. Kada sam joj objasnio u čemu je problem, rekla mi je da nikako ne može da ga reši.

- U redu, da li ste vi svesni da sam ja ovaj smeštaj našao i rezervisao upravo preko internetа? - pitao sam je.

- Ja! - odgovorila mi je. Austrijanci imaju taj trip da pričaju na engleskom sa vama samo dok su oni u pravu i dok je njima prijatno.

- I svesni ste da sam karticom platio upravo preko interneta?

- Jaaaaa.

- Pa kako to da nemate normalan internet ovde? Da nemate možda centralu na brdu sa dobrim signalom, pa da vam sankama šalju poštu na koju vi odgovarate?

Ponovo mi je odgovorila kako ništa ne može da uradi po tom pitanju i da imam malo bolji signal u restoranu ispod. Uopšte nisam razumeo ovaj bezinternetni sistem. To je kao kada biste leteli avionom, a onda vam pilot pred kraj leta kaže da morate da iskočite, jer destinacija do koje letite nema aerodrom. Mada sa Montenegro Airlinesom i to može da se desi.

Nervozan sam se vratio u apartman i krenuo da tragam za internetom. Morao sam da tražim mrežu u smeštaju koji sam debelo platio i za koji se podrazumevalo da ima normalan wi-fi. Krenuo sam da kružim stanom držeći telefon u jednoj i tablet u drugoj ruci kako bih našao adekvatan kutak. Izgledalo je kao da tražim duhove ili oktrivam podzemne vode. Na kraju sam najbolji signal našao u kupatilu između tuš kabine i šolje, a i tada me je non-stop izbacivao.

Bio sam skrhan, jebena noćna mora. Nisam ja zavisnik od iterneta, samo običan dvadesetpetogodišnjak 21. veka. Biti onlajn je za nas pandan disanju, a ne možete reći da ste navučeni na vazduh. Morao sam da prodišem, pa sam strčao dole u kafić.

Utrčao sam unutra sa mobilnim telefonom i knjigom u ruci, čisto da bih izgledao malo prosvećenije. Kako sam konobaru stavio do znanja da sam tu samo da bih popio piće i proverio poštu, rekao mi je da ne mogu da sedim za bilo čime što i podseća na sto, već da moram da se nakačim na barsku stolicu tamo između onih replika Olivera Kana kojima su upravo donosili novu turu litarskih krigli.

Ma, sve mi je jedno, mogu da sedim i kuvaru na glavi, samo me pustite da se već jednom povežem.

Poručio sam koka-kolu, i uspeo da se zakačim na signal svega jednu crtu kvalitetniji nego u apartmanu. Mogao sam da koristim mesindžer i skrolujem tajmlajn, ali nisam mogao da otvorim ni jedan klip, ni jedan običan sajt. O pozivima nije bilo ni reči. Kada sam pitao konobara da mi otkrije šta je toliko zabavno u tome da koriste internet iz bronzanog doba, pokazao je tipičnu austrijsku ljubaznost.

- Ali na odmoru ste, šta će vam internet?

Da, to sam i ja pomislio, na odmoru sam, a ne na izvršenju zatvorske kazne. Zašto me onda ne pustite da odmaram? Šta vas briga kako ja doživljavam odmor, da li buljim u ekran i formiram kifozu ili trčkaram po brdima i slikam sa lovcima? Količina potrošenog novca bi trebalo da bude pokazatelj toga koliko se dobro provodim, a ja sam ga već dao previše. I ne gledajte me tako, to je vaša, zapadnjačka filozofija.

Nekako sam progurao noć i rešio da sutradan potražim normalnu mrežu. Austrija me je već naučila da se ničemu ne nadam, ali onakvu katastrofu nisam mogao da očekujem. Bukvalno nije postojalo normalno mesto sa internetom. Ili je signal bio preslab, ili su od mene tražili da doniram koštanu srž kako bih se ulogovao. Okej, bio je jedan kafić sa odličnim internetom, ali je limit dvadeset minuta i nalazio se na drugoj strani planine.

Zapravo sam najbolji signal našao u gondoli koja vozi do skijališta. Što je super, samo je pitanje šta će mi signal u gondoli dok se pod punom opremom guram sa još trideset ljudi sa kremom na licu. Da neću tada da uzmem i tvitujem "Vidim grupicu Holan đana i niko od njih nema nalepnicu vutre na kacigi " ili "Kunem vam se, ovo što ovaj Rus drži više podseća na samosklopivi Kalašnjikov, nego na ski štapove?" Potpuna ludost.

Austrija nije želela da se ja konektujem, nije htela da me vidi onlajn. Čak sam uspeo da sednem na tablet i u potpunosti uništim displej. Zimovanje sam proveo u kupatilu i lažući konobare u restoranu kako mi treba još samo malo vremena da odlučim šta ću za jelo, smišljajući za to vreme nacrt novog zakona uz pomoć kog bih mogao da tražim odštetu za tablet i duševni bol prouzrokovan odsustvom sa mreže.

Prvenstveno je povratak trebalo da bude organizovan iz dva dela sa spavanjem u Beču, ali tako nešto više nije dolazilo u obzir. Šta li bi me u Beču tek dočekalo? Wi-fi ruter od javorovog drveta koji radi na principu muzičke kutije na navijanje? Lozinka sastavljena od nota? Odlučio sam da se vratim u cugu i mislim da nikada nisam bio srećniji kada sam ušao u Srbiju. Još na mađarskoj granici sam mogao da uključim Telenorov 3G, dok me je već na Paliću dočekao pun wi-fi signal uz riblju čorbu koja se jede sa crvenim portiklama. Ovu jačinu u Austriji ne biste dobili ni u ambasadi, a kamoli u nekoj zaba čenoj kafani.

Zbog svega ovoga mislim da je, kada govorimo o ljudskim pravima, pravo na jak i pre svega besplatan wi-fi signal prvo za koje kao vrsta moramo da se izborimo. Ne možemo da dozvolimo da nas naviknu na nešto dobro, pa da nam posle to nasilnički oduzimaju. Brza internet konekcija nam je svima preko potrebna i bilo bi sebično navikavati nas na suprotno. Nikoga ne treba da interesuje zbog čega vam je potreban internet, da li ste se zakačili kako biste pretrazili PornHub ili kupili krokodil preko Deep Weba , ali su dužni da vam tu istu konekciju obezbede.

A svi oni koji misle da je ovo gomila budalaština, biće u pravu kada pronađu efikasniji način da istovremeno pričaju sa decom koja su na studentskoj razmeni u Gracu, prate kladionicu, stranicu sa ispovestima i grupnjak u HD-u. I to sve dok se voze autobusom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu