Serija ​'You're the Worst' uporno prikazuje mentalne bolesti u pravom svetlu

Ova serija je beskrajno fascinantna za gledanje jer nikad nije zazirala od depresivne realnosti i složenosti običnog života, već je uskakala naglavačke u njih, potpuno se posvetivši verodostojnom pričanju priča koje sitkomi vole da ignorišu ili...

|
okt 9 2016, 7:17am

Fotografija iz serije 'You're the Worst'

U prošloj sezoni, serija You're the Worst ("Ti si moj porok") prikazala je verovatno najbolji opis kliničke depresije na televiziji svih vremena kroz višedelni zaplet koji je još u toku. Ta linija priče bila je samo još jedan netipičan dodatak sitkomu koji je praktično naopaka romantična komedija o dvoje mizantropskih narcisa (Grečen i Džimi) koji se trude da ostanu u vezi. Bilo je to izuzetno iskustvo, ne samo zbog brutalne iskrenosti i realizma — od Grečenine rešenosti da nastavi da na svoju ruku uzima lekove do sitnih detalja, kao što je nošenje iste majice tri nedelje bez prestanka — ali i zato što se serija obavezala da ne odustane od te priče.

Grečenina depresija i dalje je krupan faktor u trećoj sezoni, a to je podzaplet koji tek treba da se razreši jer klinička depresija nije nešto što magično nestaje samo od sebe. You're the Worst razume mentalnu bolest na način koji izmiče većini drugih serija. Poslednja epizoda emitovana u sredu samo je potcrtala taj argument, ovaj put preko post-traumatskog stresnog poremećaja.

U epizodi naslovljenoj "Dvadeset dva", pažnja je preusmerena sa često užasnog ali povremeno ljupkog glavnog para na najslađeg i najsimpatičnijeg lika u seriji: Edgara, bivšeg beskućnika, narkomana i iračkog ratnog veterana koji je poslednje dve sezone proveo u tihoj patnji od post-traumatskog stresnog poremećaja. On se muči da zasnuje veze, sklon je alkoholičarskim izlivima besa pred uzimanje lekova i često je opsednut kampovima za beskućnike. Edgarova dijagnoza nije pala s neba — njegov PTSD oduvek je postojao tu negde u pozadini serije, ponekad pomenut u obliku bolesne šale ili neodređene reference na rat — ali nikad još nije bio eksplicitna tema priče. Zbog toga je "Dvadeset dva" još moćnija; ta epizoda oduvek je bila neizbežna i predstavlja kulminaciju sitnijih trenutaka iz prethodnih 27 epizoda. A kad se konačno dogodila, majko mila, šta je tu sve bilo.

Najbolji savet koji Edgar dobije praktično se svodi na "prestani da tražiš nekog drugog ko će da te izleči."

U briljantnoj pripovednoj formi, "Dvadeset dva" prepričava isti dan kao i prošlonedeljna "Muškarci ojačaju", samo što prati Edgara umesto Grečen i Džimija. Isti doručak sa palačinkama pretvara se iz šašavog u depresivan, ne usredsređujući se na banalnost jutarnjeg razgovara već na Edgarove ruke koje se tresu, njegovu sve veću paranoju, usiljeni osmeh dok njegovi prijatelji vređaju njegovo kulinarsko umeće. Na neki način, "Dvadeset dva" može da izgleda kao preterana verzija mentalne bolesti, ali to je zato što sam PTSD često ume da deluje kao preterivanje: zbog njega obični događaji i nasumični ljudi deluju mnogo veće i strašnije nego što zapravo jesu, preobražavajući svakodnevno u nešto mračno i zlokobno. Tava za prženje postaje simbol, kupovina postaje nemoguća misija, građevinski radnik postaje neprijatelj.

U nekim trenucima, nismo sasvim sigurni koliko je od onoga što Edgar vidi stvarno a koliko se dešava samo u njegovoj glavi — ali, ako ćemo pravo, nije ni on. On je zaglavljen u neobičnoj situaciji u kojoj zna da pati od PTSD-a ali sama svest o tome mu ne olakšava da razluči paranoju od stvarnosti. On zna da mu je potrebna pomoć, ali ne može da je dobije.

"Dvadeset dva" je istovremeno i potresna priča o frustrirajućem odsustvu resursa za vojne veterane, naglašen u sceni u kojoj se on svađa sa bezosećajnim birokratom u Ministarstvu za veterane. Ona ne reaguje na njegove zdravstvene probleme (kad on pomene svojih 11 različitih lekova, ona krene da se smeje: "Ja uzimam 15, a nikad nisam ni bila u ratu!") i odaje jezivi utisak smirenosti — dosade čak — kad Edgar odlepi i razbije stolicu. Njena reakcija govori toliko toga: već je videla tako nešto pre, sa mnogim veteranima, i ništa joj to ne znači u životu.

Dok gledate "Dvadeset dva", obuzima vas neizbežan osećaj anksioznosti kao da su Edgarovo beznađe i očaj zarazni. Zbog toga je ova serija tako beskrajno fascinantna za gledanje. Ona nikad nije zazirala od depresivne realnosti i složenosti običnog života, već je uskakala naglavačke u njih, potpuno se posvetivši verodostojnom pričanju priča koje sitkomi vole da ignorišu ili ulepšavaju u Veoma posebnoj epizodi. You're the Worst ide korak dalje od isticanja u prvi plan ozbiljnih problema: ona ističe ideju da zapravo ne postoji unapred definisano rešenje. Zbog toga je Grečen i dalje depresivna čitavu sezona posle otkrića dijagnoze i zašto u epizodi "Dvadeset dva" ne postoji trijumfalna scena u kojoj Edgar pronalazi rešenje ili počinje ponovo da uzima lekove. Čak i tokom katarzičnog razgovora sa drugim veteranom, najbolji savet koji Edgar dobija praktično se svodi na "prestani da tražiš nekog drugog ko će da te izleči."

You're the Worst zna da taj problem nije rešiv i ne želi da se pretvara da je tako u nekakvoj bajci o mentalnoj bolesti. Umesto toga, serija više voli da nam podari nešto bolje: utehu da se i svi druge upinju da im bude bolje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
Vice Channels