Stubac

Istraživanja pokazuju da mi je gore nego što sam mislila

Kako to da toliko radim na sebi, a i dalje sam "težak" slučaj? Trebalo bi da budem, ono, najviše 60 odsto depresivna.

pisao So Sad Today
10 Oktobar 2016, 10:27am

Ilustracije: Joel Benjamin

Mislila sam da sam samo umereno depresivna. A onda sam uradila četiri različita internet testa za depresiju — Psychology Today , Mental Health America , Psych Central i Depression.org — i kod svih je moja dijagnoza bila "teška depresija". Bili su u fazonu "potražite pomoć". Ja sam bila u fazonu, narode, već mi se ukazuje više pomoći nego novorođenčetu. Idem jednom nedeljno na terapiju, jednom mesečno kod psihijatra, imam psa za emocionalnu podršku (ako ćemo pravo, i mom psu je potreban pas za emocionalnu podršku), imam antidepresive, dva mentora, dnevnu listu stvari na kojima sam zahvalna i, uprkos velikom naporu da izbegavam ljude, brojne bliske prijatelje sa kojima mogu da budem iskrena. Trčim, svakodnevno meditiram, vodim dnevnik, činim uslužne delatnosti i vodim računa da ostanem trezna.

Malo me je to iznerviralo. Kako to da toliko radim na sebi, a i dalje sam "težak" slučaj? Trebalo bi da budem, ono, najviše 60 odsto depresivna. Da li je diskriminatorno prema tvom hendikepu želeti da budeš manje depresivan nego što jesi? Jesam li diskriminatorna prema samoj sebi?

Naravno, bili su to testovi — uprkos njihovoj jedinstvenoj zajedničkoj oceni da sam jebena kraljica depresije — sa više ponuđenih odgovora. Oni ne dopuštaju nijanse. Zbog toga sam se odlučila za malo više holistički pristup. Skupila sam petlju i napravila opisnu verziju: mešavinu pitanja sa svih testova, na koja sa odgovara u pisanoj formi. Ispod su moji rezultati.

1. Koliko često ste u poslednje dve nedelje bili zabrinuti zbog toga što se osećate neraspoloženo, depresivno, nervozno ili beznadežno?

Nikad mi se još nije desilo da ne budem zabrinuta zbog nekog svog osećanja. Kao neko ko uz depresiju pati još i od poremećaja anksioznosti, svaku promenu u emocijama, osećajima ili tikovima u svom telu doživljavam kao razlog za uzbunu: prvi korak ka iznenadnoj, neobjašnjivoj, brzoj smrti. Ako osećaj kao što je beznadežnost nekim čudom nije simptom smrti, onda verovatno odslikava jezivu psihodeličnu silaznu spiralu u kojoj ću ostati zauvek zatočena poput Alise na dnu zečje rupe kad bi Alisa zaboravila sve što je naučila na kognitivno-bihevioralnoj terapiji. Dakle, da, može se reći da sam malo zabrinuta zbog svega.

2. Kad se ujutro probudite, osećate li da postoji nešto čemu se radujete?

Kad zateknem sebe kako se radujem nečemu, to obično nije dobra ideja. Većina stvari kojima sam se u prošlosti radovala — droge, alkohol, simpatije, tovljenje hranom, ambicije ili dostignuća, predmeti koji želim da kupim — pokušale su da me ubiju, povrede ili su na kraju ispale veliko razočaranje. Uz pomoć opsesije ponekad i dalje smišljam male misije kako bih sebi skrenula misli sa ogromnog prostranstva besmisla koje se prostire preda mnom. Pronalazim šta sve nije u redu sa mnom — moja kosa, moja koža, iznenadni utisak da me niko ne voli — i pokušavam to da rešim kako bih stvorila nekakvu konačnu sferu smisla unutar šireg prostranstva ništavila. Vidim da i drugi to rade sa svojim političkim ubeđenjima, religijom modom, poslom i drugim konstruktima identiteta. Vidim da se svađaju jedni sa drugima oko tih konstrukta. Ne osuđujem ih što to rade. To diže nivo adrenalina i služi kao sjajan način da zaboravite na ambis. Bilo je vrlo malo stvari kojima sam se radovala a koje uglavnom nisu pokušale da me ubiju, povrede ili na kraju nisu ispale veliko razočaranje: pisanje (ponekad), pomaganje drugim ljudima koji pate od istih stvari (često), konji (uglavnom), psi (obično), planine (da, mada su jednom pokušale da me ubiju) i nastavak spavanja.

3. Da li se osećate zatočeno ili kao da ste u bezizlaznoj situaciji?

Pa, imajući u vidu da nikad nisam tražila da budem rođena...

4. Da li suviše analizirate svoje odnose sa drugima, nalazite probleme koji zapravo ne postoje?

Uglavnom samo želim da me ostave na miru.

5. Da li vam drugi govore da vas sve nervira?

Još sam kao dete naučila da se smešim kako me niko ne bi pitao šta nije u redu sa mnom. Sklona sam da se istresam na sebi umesto na drugima. Svi me nerviraju, ali oni uglavnom rade najbolje što umeju (što je zapravo zastrašujuća pomisao kad vidite šta sve ljudi rade). Suviše sam okrenuta sebi da bih osuđivala druge. Zašto tražiti greške u drugima kad ih imam toliko u sebi? E sad, uprkos svemu tome, mogu da provedem najviše dva sata sa ljudima koje najviše volim, a posle toga moram da ostanem sama sa sobom. Ako ne dobijem taj fizički prostor, na neki način se povlačim u sebe: ili odlaskom na internet ili maštanjem.

6. Obuzima li vas trajan osećaj praznine?

Ja sam trajan osećaj praznine.

7. Osećate li se bezvredno?

Građena sam kao sito, svako priznanje koje dobijem, svaki uspeh koji postignem ili svaka dobra stvar koja mi se desi brzo prođe kroz mene i ponovo se osećam isprazno. S jedne strane, to može da se doživi kao neki oblik mudrosti ili nevezivanja: svest o tome da ništa spoljno ne traje večno. S druge strane, ja zapravo nisam ni mudra ni nepristrasna, pošto ne prestajem da se trudim da dostignem sve te stvari uprkos njihovoj efemernoj prirodi. I dalje želim. Puna sam žudnji. Ali čim dobijem nagradu, više mi ne izgleda kao da je ona vredna posedovanja — jer ako mogu da je imam, onda nešto mora da nije u redu s njom.

8. Osećate li se kao da ste krivi za nešto i da zaslužujete da budete kažnjeni?

Sve do sada nisam bila svesna da je ovo simptom depresije, mislila sam stvari naprosto tako stoje.

9. Jeste li nedavno dobili ili izgubili kilograme a da niste pravili namerne izmene u ishrani?

Moj čitav život je jedna velika namerna izmena u ishrani. Nikad nisam nesvesna svake kalorije koju stavim u usta. To dovodi do osećaja kontrole nad makar jednim aspektom mog života u jednom veoma nekontrolisanom svetu. Način na koji jedem je moj i niko ne može da mi ga oduzme: to je zapravo tipičan poremećaj u ishrani. Ne branim poremećenu ishranu. Ja prosto konstatujem kako stvari stoje. Osećam se loše zbog svog poremećaja u ishrani, kao što se osećam loše povodom svega što ima veze sa mnom. Ali plašim se da bih se osećala još gore bez njega.

10. Da li se konstantno osećate umorno? Da li se osećate fizički slabo?

Iscrpljena sam otkad sam se rodila. Ali rekla bih da me taj ponor iscrpljenosti plaši više nego anksioznost, jer anksioznost i opsesivno (često kompulzivno) ponašanje koristim kako bih sebi skrenula pažnju sa iscrpljenosti. A opet u poslednje vreme, kad potrošim sve svoje izazivače skoka adrenalina, samo želim da spavam. Fizička iscrpljenost me najviše zbunjuje od svih simptoma depresije. Stalno pokušavam da provalim zašto se tako osećam ili da to pripišem nečem drugom. To pripisavanje obično radi moja anksioznost. Ona mi govori: Imaš smrtonosnu bolest koju ti još nisu otkrili! Druge stvari koje mi moja anksioznost govori o iscrpljenosti su: Šta nije u redu s tobom? Šta ako nikad više ne budeš mogla da izađeš iz kuće? Pretvaraš se u samotnjaka. Kako ćeš ikad ponovo moći da radiš od 9 do 5? Šta ako zaspiš pred svim tim ljudima?

Pitam se šta bi se dogodilo kad bih sebi dopustila svo to spavanje za kojim žudim. Da li nikad više ne bih ustala iz kreveta? Ili bi ugađanje sebi na kraju dovelo do toga da imam više energije?

11. Da li se poredite sa drugima?

Nedavno sam bila na času "restorativne" joge koji je trebalo u vama da podstakne ljubav prema samom sebi, sem što je instruktorka otvorila čas pričom o tome kako je vozila do Nevade da bi pomogla najboljoj prijateljici da se porodi, tako da sam čitavog časa, umesto da volim samu sebe, razmišljala o tome kako nikad ne bih mogla da uradim ono što je ona uradila zato što se plašim da se predam trenutku i zato što ne volim da prespavam u tuđim kućama, kako verovatno nikad ne bih mogla sama da imam bebu zato što je moje telo toksično energetsko polje od nikotinske gume za žvakanje i kako je ona verovatno vegan i u miru sa prirodom, dok ja jedem životinje iako znam da to ne valja i neprestano sam u svađi sa prirodom.

12. Da li vam se stalno javljaju misli da okončate svoj život?

Anksioznost kod mene izaziva osećaj da umirem više puta nedeljno. Uprkos svoj toj mojoj naviknutosti na umiranje, i dalje se strašno plašim tih poslednjih trenutaka. Ne želim da to moram da uradim sama i ne želim da znam da se to dešava. Prestravljena sam od procesa umiranja, ali osetim olakšanje kad pomislim na smrt. Kad bih samo mogla da nestanem a da ne znam da nestajem, to bi bilo najbolje.

13. Da li vam se plače bez nekog posebnog razloga?

Pogledajte oko sebe i pogledajte u sebe. Uvek postoji neki razlog za plakanje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu