Čovek koji me je naučio kako da budem gej

Ranih devedesetih, živeo sam svoje dvadesete godine u Njujorku, i čuveni Disko 2000 Majkla Aliga je sredom uveče bio glavni. Obučeni kao ludaci, našminkani kao u nekom glamuroznom horor filmu, moji prijatelji i ja bismo se nadrogirali i plesali dok ne isključe muziku. Onda bismo se natrpali u Alfa Romeo mog najboljeg prijatelja  Arona Blua, i pičili u istočni deo grada, ka Spasite Robote, klub za sitne sate na Louer Ist Sajdu, gde bi dreg kraljice, poslovni ljudi, klaberi i plaćene ubice satima đuskali zajedno, izgubljeni u muzici. Noć bismo završili u Florentu, jedući puževe i pomfrit.

Tada smo vladali gradom. Uhvaćeni u vrtlogu droga i žurki. Mislili smo da smo nepobedivi.

Do 1996. godine, Aron Blu je umro od predoziranja heroinom, a Disko 2000 je zatvoren zbog skandala. Ali te večeri i danas gore u mojim sećanjima, bistre, žestoke i pune magije.

Negde u to doba sam počeo da radim kao poslovna pratnja. Bio sam đankoza bez posla, a što se tiče novca, zavisio sam od svog bogatog oca. Mislio sam da ću time što ću da se kurvam rešiti sve svoje probleme, i imati slobodu da kupujem drogu i provodim se po celu noć, a da nikome ne polažem račune.

Tek kada sam upoznao Lorena sam shvatio koliko sam u stvari bio neslobodan.

Loren je bio moj drugi klijent ikada, i naučio me je da je sve u životu stvar izbora – da svakog dana biramo svoju sudbinu i trasiramo svoju budućnost, i da sam sam zaslužan za sve što valja i sve što ne valja u mom životu. Šta god da postanem, samo je želeo da bilo šta što radim bude lepo koliko god je to moguće: „Dužnost svakog gej muškarca je da stvara lepotu i njome kljuka svet", umeo je da mi kaže.

Imao je okruglo lice, kovrdžavu plavu kosu, svetlo plave oči i blagi južnjački naglasak. Živeo je na poslednja tri sprata zgrade od smeđih cigala, a prozori su mu gledali na drvored u tišem delu 17. ulice, što je gradu davalo raskošnu, dekadentnu lepotu. I umirao je od AIDS-a, koji je zvao „rak".

Kuvao bi mi čaj od ružinih latica, sa samo kapljicom opijuma, i tražio od mene da mu čitam pesme Harta Krejna. Neki stihovi bi ga rasplakali, i onda bi mi pričao kako je Krejn, kada ga je posada na luksuznom kruzeru pretukla, skočio u more, održavši zdravicu gostima na žurci pre nego što je skočio u smrt. „Uvek smo plaćali visoku cenu da bismo mogli da pušimo kurac", rekao je Loren.

Drugi put kada smo se videli, pitao je da li možemo da se skinemo. Izvodili smo pozu 69 u njegovoj dnevnoj sobi, udarali u nameštaj i valjali se po podu.

Bilo je teško ne buljiti u ljubičaste fleke na njegovoj bledoj, skoro providnoj koži. „To su kao male slike katastrofe koja se odvija u meni", rekao bi mi. „Podsećaju me na moju budućnost. Male oznake smrti. Ali ipak, kada ih pogledam, sve što vidim je život. Sve muškarce sa kojima sam se karao, sve muškarce koje sam voleo, svaki svoj dah, svaki izbor. Živeo sam najdivniji zamislivi život. I znam da će me kada umrem svaki prelepi čovek koga sam poljubio, svaka ruka koju sam držao, svaki drogirani klinac sa kojima igrao, čekati sa čokoladom, šampanjcem i jagodama", smejao se.

Pao je, bez daha i nag, na svoj veliki, plavi kožni kauč.

„Imaš li ikakvu predstavu koliko smo mi srećni? Zbog toga što smo gej? Što ne moramo da živimo po njihovim pravilima? Što možemo da stvorimo život kakav želimo? Naši životi imaju priliku da budu velika umetnička dela. Možeš da budeš lep koliko god to želiš da budeš. Da sijaš i svetlucaš kao zvezde".

Jednog dana sam stigao kod njega i nasred sobe zatekao mali bazen sa kupkom od lavande. Seo sam pored njega, čitao mu Lorkine pesme, pili smo šampanjac i pričali o tome kako sam proveo dan. Uvek je želeo da čuje kako provodim vreme, svaku prizemnu stvar, kao što su pranje veša i kupovina namirnica.

„Nisi zanimljiv zbog toga što se kurvaš ili zbog toga što si narkoman – to su samo trenuci, slike koje nas odvraćaju od onoga što je zaista zanimljivo", rekao je. „To su sitne stvari, kao kada tvoj partner prdne dok spava, a ti zbog toga poželiš da ga priviješ još bliže uz sebe, ono kako se osećaš kada teturaš kroz dan, plaćaš račune, pereš sudove, stvari koje ti padaju na pamet dok brišeš dupe. Ako postoji bog, onda su to trenuci kada nam se ukazuje".

Jednom sam pričao Lorenu o nekoj orgiji na kojoj sam bio. Raširio je oči kada sam mu pričao o svojim avanturama. Kada sam završio, počeo je da mi aplaudira, i manično potrčao po sobi, plešući uz pesmu koja je išla u pozadini.

„Mi smo tako dekadentna, predivna čudovišta".

„Ne misliš da bi trebalo da se osećam loše"?

„Zbog čega"?

„Ne znam. Možda sam preterao"?

„Kurva me pita da li je imala previše seksa? Ništa nije previše. Mi smo slobodni. Obećaj mi da se nikada nećeš osećati krivim zbog onoga što jesi i zbog toga što radiš ono što te čini srećnim".

Popalio je sveće po sobi, rolali smo hašiš, i plesali kao divljaci, ne obazirući se na spoljašnji svet. Loren se valjao po podu, šutirao, drao se i pevao što je glasnije mogao. Jednom me je odveo na krov, sa koga se Mehetn prostirao ispod tamnog neba kao džinovski plameni oltar, i pričao mi o svojoj prvoj ljubavi sa jednim kradljivcem umetnina koji je živeo u Rimu. Pričao mi je o svojim divljim avanturama, kada je iz Marakeša krijumčario drogu u Španiju, i o čudnim okupljanjima satanista u Francuskoj „koja su se uvek završavala dosadnim orgijama", rekao je. „Skoro da sam mogao da prihvatim njihovu glupost, ali dosadan seks, to je neoprostivo".

Slikovito je pričao o letima na Fajer Ajlendu i žurkama na dokovima na zapadnoj strani. Činio je da svet deluje magično.

„Svet će ti reći da si nemoralan, i nazvaće te zlim", govorio je. „Koristiće religiju i boga i svakakve blesave, banalne razloge zašto ne bi trebalo da ti bude dozvoljeno da živiš svoj život. Kada si slobodan, podsećaš sve ostale na okove koje su izabrali. Kada živiš život onako kako želiš, podsećaš ih na kompromise koje su napravili, žrtvujući sebe na oltarima hrišćanstva i prosečnosti. Mi ćemo biti velike zveri. Iznad svega ćemo dati prednost životu. Biti gej je ključ koji otvara vrata. Ne moramo da živimo svoje živote ni po čijim pravilima. Mi imamo mogućnost izbora".

Kao Aron Blu i mnogi drugi ljudi koje sam tada poznavao, Loren je umro zbog života kakav je izabrao – platio je veliku cenu da živi po svojim pravilima. Često se pitam da li je vredelo. Postoji li tačka kada živeti ekstremnim načinom života prestaje da bude vredno življenja?

Ali onda se setim Lorena, u predivnoj zgradi, okruženog neprocenjivim umetničkim delima, kako igra, peva i plaća cenu koja se od njega traži da bi živeo onako kako želi.

„Ne kajem se ni zbog čega", jednom mi je rekao. „Čak ni zbog trenutaka koji su me najviše boleli, čak ni zbog trenutaka kada sam hteo da umrem od sramote. Ne kajem se ni zbog čega od toga".

Ilustracija: Kelsey Wroten