posao

Kako je raditi za manje od minimalca u Srbiji

"Na račun mi se uplati minimalac, ali poslodavcu na ruke vraćam razliku."

pisao Marko Ignjatović
18 Januar 2017, 10:32am

foto: Flickr / Goran Necin

Nova godina je došla, a sa njom nam je obećano i uvećanje minimalne plate u zemlji za osam odsto. Čisto da nema zabune, tih osam odsto je jedna crvena i kusur. Koliko odsto? A s obzirom na to da je minimalac u decembru 2016. bio 21.054 dinara, jasno je gde će otići tih osam odsto. Na hleb. 

Naravno, ne treba srljati u ovakve drastične poteze, pa je za sada minimalac povećan za 9 dinara. Počnite da planirate bahaćenje!

U oktobru prošle godine, od predsednika Vlade Aleksandra Vučića smo dobili podatak da "imamo oko 350.000 radnika koji su prijavljeni na minimalac, 330.000 u privatnom i oko 20.000 u državnom sektoru." Recite to ljudima koji tehnički prime minimalac, a potom šefu na ruke vrate dobar deo "zarade"

Mnogima u Srbiji je i taj minimalac nedostižan. I sam sam dosta dugo pripadao ovoj grupi koja ne samo da ne radi za minimalac, već ga mesecima, ponekad i godinama, juri poput šargarepe na štapu. Iako nikada nisam bio ni blizu orvelovskom 'niko i ništa', u trenucima kada sam prekovremeno radio za četvorocifrenu 'platu', osećao sam da ima istine u njegovim rečima da "u određenim granicama, zapravo je tačno da, što manje para imaš, manje brineš." 

E pa pošto vesti o povećanju plata uvek treba dočekati sa osmehom na licu, odlučio sam da porazgovaram sa ljudima u Srbiji koji su bukvalno shvatili Orvela i silom prilika odlučili da rade i za manju platu od minimalne.

Uvaljivanje knjiga

foto: Flickr / Thomas8047

Preko ortaka sam čuo za taj posao na kome je navodno moglo da se zaradi i do 500 evra. Ispostavilo se da je posao prodaja knjiga ljudima na ulici, dakle idaš sa knjigama i smaraš ljude dok ih ne kupe. U pitanju su neke 3D knjige sa dinosaurusima uz koje dobiješ i neke cvikere, imaš unutra malo teksta i gledaš te crteže koji su naravno izgledali k'o potpuni kurac. A i posebno je gotivno što su dimenzije tih knjiga tipa metar sa sedamdeset i unutra nisu obični listovi već kartonski pa ti svaka knjiga izađe na oko 4, 5 kila.

Glavni štab je bio na Slaviji i tu smo se svakog dana okupljali oko 7, 8 ujutru. Na početku dana ide jedno grupno motivaciono zagrevanje koje je sve samo ne motivišuće. Dok ti tu još otvaraš oči, taj direktor urla stvari tipa 'Vi možete! Vi morate!' i piše takva neka korporacijska sranja na tabli. 

Prvih nekoliko dana sam morao da idem na obuku, što se ispostavilo kao najzabavniji deo čitavog posla. Trener mi je bio izvesni Milan koji je imao 30 i kusur godina, već godinama bio najuspešniji prodavac u firmi i u međuvremenu postao instruktor. A pored toga je i potpuni verski fanatik. Kada sam išao sa njim, kretali smo sat vremena ranije na posao jer smo prvo išli u crkvu da se pomoli i popu poljubi ruku, a nakon toga i u Urgentni centar na Radiologiju gde se molio sa bolesnicima. Tek posle toga smo išli na posao.  

Na ovom sastanku je znatno opuštenija atmosfera; foto Flickr / Seven Atoms

Na početku nije išlo baš najbolje, ali nije da se nisam trudio. Na kraju prvog meseca sam zaradio, kako mi je rečeno, 'sasvim solidnih' 13.500 dinara. Nije bilo sjajno, ali sam nastavio da radim još par meseci. Kada sam napokon odlučio da dam otkaz, šef nikako nije bio zadovoljan. Urlao je na mene dobrih 20 minuta, sve u fazonu: 'Nije da nije za tebe, nego nećeš, ne možeš zato što si crv! Ti si poslednji ljudskog društva! Reci, reci da si nesposoban, hajde da te čujem! Ja tu kao nešto pokušao da se izvučem, ma jok, tip zapeo da kažem kako sam crv. Na kraju sam morao da kažem sve to što mi je tražio i naravno, nisam dobio kintu koju mi je dugovao. 

- Zlaja, 26

Butik

foto: Flickr / Mike Mozart

Mislim da sam se već pomirila sa činjenicom da u struci nema šanse da nađem posao. Prosto izgleda da za tehničara za zaštitu životne sredine u ovoj zemlji nigde nema zaposlenja. Ali u buticima uvek možeš da radiš, ako si spreman na to. Radim svakog dana sem nedeljom za 18.000 dinara. Na račun mi se uplati minimalac, ali poslodavcu na ruke vraćam razliku. Znači, ja sam jedna od tih koji će navodno dobiti 'povišicu' na moj minimalac, ali sam sigurna da tih skoro dve hiljade neće ići meni, ako uopšte dođu.

U poslednje dve godine sam promenila već tri butika i manje-više je svuda ista situacija. Iako sam znala kako izgleda ovaj posao pre nego što sam krenula da radim, nisam shvatala koliko može da bude naporno. Pre svega zbog stajanja. Zabranjeno nam je da sedimo osim na pauzama, ali kada radiš ponekad i do 10 sati dnevno tih nekoliko minuta pauze ti ne znače mnogo za bol u nogama. 

Živim sa dečkom koji povremeno radi za jednu državnu firmu, ali isključivo na ugovor koji traje po dva-tri meseca. Plata mu obično bude oko 20.000, pa kada oboje zarađujemo, nekako i možemo da se stisnemo i živimo bez pomoći roditelja. Međutim, kada njemu istekne ugovor, sve se svodi na pomoć naših koji nam plaćaju račune, a i stalno nam je pun frižider kuvane hrane. Iskreno, ne znam koliko ću već dugo moći ovako da živim. Želja mi je da počnem da na internetu prodajem nakit koji ručno pravim. Imam par drugarica koje tako uspevaju da zarade mnogo više od mog 'minimalca'. Ali će mi svakako trebati vreme da posao krene. Videću, smisliću nešto. 

- Marija, 30

Izdavačka kuća

foto: Flickr / Roger Casas-Alatriste

To mi je bio prvi pravi posao. Pre toga sam samo radila na raznim projektima i zapravo nisam znala kako izgleda kada si stalno zaposlen. Preko oglasa sam se prijavila i to je bila, a i dalje jeste, izdavačka kuća kako ja zamišljam da treba da izgleda, iako tamo lično nisam bila zadovoljna. 

U pitanju je bila pozicija u marketingu, a to je podrazumevalo društvene mreže, PR, organizovanje promotivnih aktivnosti, ali naravno i gomilu raznih drugih stvari koje nisu stajale u opisu posla. 

Na početku sam bila na probnom radu od tri meseca koji je bio plaćen 5.000 dinara, a nakon toga sam bila stalno zaposlena za 20.000 dinara. Još od početka su mi govorili da lako može da se napreduje, ali što sam duže bila tu, sve mi je to bilo nerealnije. Ali dobro. Ja sam od početka tu došla sa idejom da sam pre svega tu da bih nešto naučila, što sam i dobila. Da si me tada pitao verovatno bih vrištala i kukala, ali iz ove perspektive mislim da kroz to moraš da prođeš. Ne podržavam to kao dobar sistem, ali tako prosto stoje stvari kod nas, moraš da prođeš kroz takav prvi posao. Ako već ne radiš ništa, bolje je da prođeš i to nego da čekaš posao sa pristojnom platom. 

Što se tiče samog posla, većinu stvari zapravo učiš u hodu, prosto ti kažu da nešto moraš da obaviš, iako ti je prvi put i tako učiš. Naravno, često sam radila i van radnog vremena, tako da sam u proseku radila 10 sati dnevno. 

Kada ti je tako mala plata, stalno imaš osećaj da stagniraš i sve više zapostavljaš druge projekte na kojima radiš i sebi sužavaš opcije za izbavljenje sa tog posla. A opet, nisam imala utisak da štede na meni. Prosto mi se činilo da generalno čitava firma prosto nema previše para.  

I onda počinješ da razmišljaš o budućnosti. Postaviš sebi pitanje 'ajde zamisli da ovde radiš deset godina i šta ćeš postići?' Nisam imala nikakav problem sa ekipom, ali sam provalila da se mnogima dešava da se 'ušuškaju' na takvom slabo plaćenom poslu, a nisam želela da mi se to dogodi. Mislim da svaki otkaz sa posla na kome premalo zarađuješ izgleda slično. Pokušavaju na različite načine da te zadrže, a sve liči na neku vrstu raskida. Izgovaraju stvari tipa 'promeniće se stvari' i tako to.  Ali ta promena nikada ne dolazi, to je i problem. 

- Gordana, 25

foto: Flickr / Goran Necin