Ljubav u mladosti nas sjebe

Mladalačka ljubav je biznis. Odrasle žene je gutaju gledajući filmove kao što su „Sumrak", „Sveska" ili Lurmanovi „Romeo i Julija", i dva sata veruju u bajku koja im se servira. Žele da budu Kristen Stjuart, Rejčel Adamas i Kler Dejns – da budu devojka koja se tako snažno zaljubi u momka koji joj obeća sve – i ni u jednom trenutku nisu zgrožene zbog sušte suprotnosti onoga što se dešava na platnu i onoga što im se događalo u stvarnom životu. Muškarci su drugačiji. Iako često glume cinizam i pretvaraju se da mladalačka ljubav skoro da ne postoji, njihovo poricanje onoga što se dogodilo je isto: ne mogu da podnesu da se prisete prošlosti i priznaju istinu.

Baš u doba mladalačke ljubavi nastaju mnoge od naših rana i nesigurnosti – iste one rane i nesigurnosti koje nam ne dozvoljavaju da u sadašnjosti nađemo ljubav koja će nas usrećiti. Kada bi nam bilo lakše da se osvrnemo na prošlost, možda bi bi nam te rane lakše zacelile i možda bismo lakše nastavili sa svojim životima. Ali mi to ne radimo, zato što se plašimo. Ali zašto? Zbog sećanja na nešto što nam je učinio neki dečak ili devojčica? Ili zbog sećanja na to da smo nekada bili toliko iskreni da smo obećali ceo svet, ne samo tim dečacima i devojčicama, već i samima sebi, pre nego što su se pojavili posao, novac i stvarne osobe i zdrobili nas?

Da li se plašimo ljubavi iz mladosti, ili se plašimo toga što smo nekada bili mladi? Rešio sam da nesebično pođem unatrag svojim prvim, nespretnim romantičnim koracima, i da pokušam to da otkrijem.

K – 1997 – 99, uzrast 10 – 12 godina

1997. Irska je u potpunom sranju. Naše socijalne službe umiru, 10,3 odsto ljudi je nezaposleno, a u medijima dominiraju teme zlostavljanja koje sprovode katoličke crkve. Na izborima je pobedila partija Fiana Fejl, i vođa partije Berti Ahern je postao premijer na osnovu obećanja da će smanjiti poreze, kao i potpuno ukinuti porez na nekretnine. Iznenada je postalo mnogo jeftinije posedovati zemlju ili kuću.

Ja sam debeljuškasti desetogodišnjak koji, uprkos najboljem uspehu u razredu, nema dominantan društveni položaj koji zahteva. Našim odeljenjem vladaju hormoni. Svaki dečak traži svog para, želeći samo devojčicu koju žele i svi ostali, i „K" je jedna od tih devojčica. Pukom srećom ja sedim pored nje u klupi. Za konverzaciju sam potpuno retardiran – znojavi, mucavi smotanko – ali ipak, kada se planete poređaju, uspevam da provalim neki fazon i nasmejem je.

Njen smeh mi daje osećaj društvenog ugleda za kojim žudim. Pogledam oko sebe, vidim sve ostale dečake kako bulje u nas, i to mi se dopada. Ona mi daje osećaj nade – nade da će mi budućnost biti drugačija od sadašnjosti, i da me više neće maltretirati zbog debljine. I zbog toga govorim sebi da je volim. I iz zahvalnosti, ali i zbog toga što sam se zarekao da neću dozvoliti da prestane da mi pruža to što mi pruža.

Naredne dve godine sam je izokola muvao. A onda, poslednjeg dana osnovne škole, celo odeljenje je otišlo u bioskop da proslavi. Dao sam joj sve što mi je moja stidljivost dozvolila, i smatrao sam da je došlo vreme da me nagradi poljupcem. Ne moram da vam kažem da ga nisam dobio. Poljubila je jednog od mojih mršavijih drugova iz odeljenja, a ja sam sedeo u tami bioskopa, potpuno urnisan.

To mi je bio najgori trenutak u životu do tada.

M – 2001, 14 godina

Čak i u ranom uzrastu, ne žudimo za ljubavlju samo zbog toga što ima moć da nas transformiše, već i zato što je produžetak naše hemije, kao zamena za fizičku povezanost koju smo imali sa svojim majkama. To se zove „uteha dodira". Nakon rođenja, potrebna nam je telesna intima sa majkom, koja izaziva lučenje hormona zadovoljstva, oksitocina, i kako rastemo, tražimo zamenu koja bi kod nas pokretala taj proces. I samo ljubav to može da učini – neobavezni seks, na primer, ne izaziva lučenje tog hormona, dok „romantični" seks, sa mnogo zagrljaja i dodira, to čini.

Kada sam imao 14 godina, „M" je bila devojčica koja je počela da se kreće u istim krugovima kao i ja, i koja je bila sa tri ili četiri moja drugara, pre nego što je došao red na mene. Kako je na mene došao red ne znam – nisam nimalo smršao, i još uvek sam bio nesposoban za konverzaciju. Ali stalno smo razmenjivali poruke. Poruke mi omogućuju da se izrazim bez blama – ali naravno, kada se sastanemo, i dalje sam ista mucava budala. Nije bilo kraja mojim frustracijama. Mogu sebe da zamislim kao mnogo sigurnijeg u sebe, ali nešto me sputava, a ja ne znam šta je to.

Majka mi svake nedelje daje 10 funti, koje ja smesta potrošim na dopunu za telefon. Poruke su 2001. još bile poprilično skupe, i potrošio bih sav kredit za nekoliko sati. „M" je lepa devojčica, ali zna koliku moć ima nada mnom, i to koristi da od mene izvlači komplimente, i na taj način dolazi do potvrde. Ona meni nikada nije dala kompliment – takođe nikada nije pokazala inicijativu da se sretne sa mnom, a ja sam pretpostavljao da je tako zato što ju je bilo sramota zbog moje debljine.

Rekao sam joj da je volim, ali to je više delovalo kao ucena – kao nešto što sam joj rekao da bih je odvratio od toga da me vara. Ali varala me je, a onda je mene okrivila za to što sam tako nesnađen i „nisam normalan dečko". Laknulo mi je kada je bilo gotovo, ali posle nekog vremena – da bih sam sebe poštedeo – u glavi sam iskonstruisao drugačiji narativ: Ona je bezdušna, ja sam bio sjajan dečko i sjebala me je samo zbog toga što sam fin.

Počeo sam da se pitam da li su možda sve devojčice tako okrutne, jer je počelo tako da mi izgleda. Sve što želim od njih je da mi uzvrate ljubav koju im dajem.

S – 2006 – 2006, 15 – 19 godina

„S" spava sa mnogo muškaraca. Imati posla sa toliko seksualnom osobom me je plašilo, ali u isto vreme me je toliko privlačila, da ja tu nisam mogao ništa. Predstavljala je sve čega sam se bojao, ali ipak, zbog toga što se jebala sa svima ostalima, morala je da se jebe i sa mnom, da bih znao da vredim.

Počeli smo da se družimo, i iako me je odbila jedno pet, šest puta, bila je toliko otvorena prema meni, da nisam mogao da odbacim mogućnost da ćemo možda spavati. Ali godine su prolazile, i ništa se nije događalo, osim što mi je slamala srce. Kako sam odrastao, sve sam više žudeo za njom, ali ništa se nije događalo. U stvarnosti, ona je bila jedna od retkih devojaka koje sam poznavao, i davao sam joj preveliki značaj, jer mi je izgledalo da samo mene odbija. To je me izluđivalo. Da li govori istinu kada kaže da ne želi da upropasti divno prijateljstvo, ili sam ja zaista toliko defektan?

U to doba, Irska je bila u usponu. Tržište nekretnina je pod Ahernovim vođstvom procvetalo, preduzimači su pozamljivali milijarde za gradnju stambenih kompleksa po svim gradićima, gradovima i selima, i iako je socijalna politika i dalje bila sranje, niko se nije brinuo, jer je vrednost njihovih kuća skočila za 266 procenata. Čak su i obični ljudi, oslobođeni zbog jeftinih kredita i malih poreza, počeli da uzimaju drugu i treću hipoteku, da bi zamenili kuću i zaradili nešto na brzaka – kupe kuću, sačekaju jedan dan, a njena vrednost neumitno poraste. Budućnost je popločana zlatom.

Pošto nikada nisam išao niz dlaku, napustio sam školu ranije, usled tada nedijagnostifikovanog nervnog sloma. Provodim dane šaljući poruke „S", saopštavajući joj ne samo da sam zaljubljen u nju, već i da sam u depresiji, kao da sam se žrtvovao zarad nje. Nju krivim za sve. Iako sam napustio srednju školu i nije me zanimalo apsolutno ništa, verovao sam da ću biti okej jer će me njena ljubav – kada mi je pruži – izvući iz nedaća.

Da budem sasvim fer, „S" me je uvek saslušala, ali pored moje ljubavi i depresije, nije mogla ništa da učini. Čak i sa 19 godina, baš kao i ja, bila je suviše mlada da bi razumela, i teret mojih nesigurnosti je bio prevelik za nju. Počeli smo da se udaljavamo: meni se smešilo moguće samubistvo, a njoj – zbog njenog promiskuiteta – život pun nesreće, koji će, ma koliko bio loš, moći da živi i bez moje pomoći.

F – 2007, 20 godina

Smršao sam, džogirajući noću kroz grad sa slušalicama svog ajpoda na ušima, gubeći se u četvoročetvrtinskom ritmu, dok mi lice šiba hladan vetar, a znoj mi se sliva niz leđa. Upoznao sam „F" preko jednog druga. Ona je potpuna suprotnost „S": ugledna je pripadnica društva i ide na fakultet.

Pošto joj je fakultet na drugom kraju zemlje, viđam je samo vikendom, polako je upoznajem, i u roku od više meseci, dodvoravam joj se kako znam i umem, jer sam i dalje veoma smotan. Onda odlazim da je vidim, sedam u majčinu „hondu", nadahnut i zaveden romantikom svog tadašnjeg heroja, Džeka Keruaka. Tog vrelog majskog dana, krećem u susret svojoj sudbini.

Čim sam stigao, počinjemo da cirkamo i da intimno upoznajemo jedno drugo, a ja, na svoju veliku sramotu, lažem oko mnogo toga. Imam osećaj da moram – ja sam beznadežan slučaj, sa tada skromnom i maglovitom ambicijom da postanem pisac, a ona je perspektivna i doguraće daleko, tamo gde ja nikada neću stići. Do večeri smo već bili odvaljeni. Izašli smo iz njenog stana i oteturali se nizbrdo do grada, sedeli u nekom noćnom klubu, zevajući, dok sam ja očajnički želeo da se vratimo kod nje. Te noći smo spavali zajedno, i po nemilosdnoj, mamurnoj svetlosti jutra, ja sam se probudio i šetkao njenim stanom, trčeći počasni krug, upijajući sve što sam u tom trenutku osećao. Kada se ona probudila, napravili smo plan da se vidimo što pre, i ja sam seo u „hondu" i krenuo nazad kući, sa osmehom na licu.

„F" mi je bila dobrodošla digresija nakon nedavne dijagnoze moje majke. Smrtno je obolela od raka i očekivalo se da će ubrzo umreti, ali kada su joj doktori zalečili slomljeni kuk i zračenjem uklonili tumore na kičmi, delovala je skoro kao nova. Presrećna je dok joj pričam o „F" – nikada ranije joj nisam spomenuo neku devojku, i pretpostavljam da je pomislila da za mene još uvek ima neke nade. Šalila se da ću uskoro da „odem".

Ali ništa se nije dogodilo. „F" je prestala da mi odgovara na poruke i, iako je i dalje dolazila kući, nije dolazila da bi se videla sa mnom. Od druga sam čuo nešto o njenom bivšem dečku, ja sam se pravio da me to ne pogađa, ali majci nisam rekao ništa, i ona je nastavila da zbija šale, što me je ubijalo. Znam da ona umire, ali bilo kakav nada da ću je ja učiniti ponosnom je već odavno umrla.

Čitam halapljivije nego ikada, uronjen u Keruakov mračni perod – u patetično samopotvrđivanje „Big Sura" i „Satorija u Parizu" – pre nego što ozbiljno navalim na Zolu, Selina i Dostojevskog. Mračan sam, dosadno mi je i na rubu sam samoubistva. U međuvremenu, Irska je dostigla vrhunac. Posla ima u svakoj struci, broj studenata je rekordan – neko vreme Irska je na šestom mestu u svetu po broju fakultetski obrazovanih stanovnika (44 posto) – ali što se mene tiče, mogla bi da bude i 1982. godina. Nezaposlen sam, nemam želje za visokim obrazovanjem, i provodim dane u alkoholisanoj izmaglici, zapisujem stvari na hartiji pre nego što je pocepam i bacim.

Ali trčim svake večeri, bez obzira na sve. Izlazim iz kuće i trčim kroz grad kilometrima, prolazim pored kuće „F" u nadi da će biti tamo, videti me i predomisliti se. Trčao sam čak i pijan, dok mi srce lupa u grudima, ponekad plačući, dok mi se suze mešaju za znojem. Jesam li zaljubljen u „F"? Ni manje ni više nego u druge. Bio sam zaljubljen u budućnost koju su obećavale.

A onda sam ujesen 2007. dotakao dno. Umrla mi je majka.

B – 2008 – danas, uzrast 21 – sadašnjost

Čak i ja, okorela leniština, sam morao da priznam da je vreme da se nešto promeni. Nisam više želeo da budem takav – ili ću se jednom za svagda ubiti, ili ću se pomeriti s mrtve tačke. Prilazio sam ženama u barovima, i iako sam pravio budalu od sebe i nisam postizao ništa, prijalo mi je da rizikujem i da pokušam da učinim nešto konstruktivno.

U međuvremenu, u Irskoj je opet izbilo sranje, i ponovo je završila u kanalizaciji iz koje je i došla. Posle jedanaest mahnitih godina, mehur od sapunice nekretnina je konačno prsao. Ponovo je zavladala maslovna nezaposlenost, 11,82 posto, i oni stambeni kompleksi izgrađeni u svakom gradiću, gradu ili selu su morali da budu srušeni ili napušteni, zarasli u korov. Zatvoreno je na hiljade radnji po gradskim centrima, stotine hiljada ljudi odlazi u Australiju i Kanadu, a Šejn iz Vestlajfa gubi čistih 20 miliona funti i ismevaju ga samo zbog toga što je radio isto što i svi ostali, samo u većoj razmeri.

Berti Ahern podnosi ostavku na mesto premijera, i zamenio ga je, makar privremeno, jedan od njegovih pajtaša. 2010. je priznao da, „ako se zbog nečega kaje", to je ukidanje poreza na nekretnine 1997. Ali ljudi nemaju vremena za kajanje – njihov dug je iznenada stvaran, MMF je pred vratima, a raspoloženja koja preovlađuju su tuga i panika. Jedino što ostaje nepromenjeno je jadna služba za socijalno staranje.

Ali ipak, ja sam pad svoje zemlje prespavao isto kao što sam prespavao i njen uspon. Ja ne želim ništa – i nikada ništa nisam ni želeo – osim onoga što ne može da se kupi novcem. Upoznao sam „B" 23. decembra 2008. Ona je isto kao i „F" perspektivna, samo još više. Ali mene je odbijanje „F" kao i onih pre nje toliko oštetilo da joj se ja, u apsurdnom obrtu, opirem i kada ne bi trebalo, igram igre kada ih ne treba igrati. Mislim da znam šta će se dogoditi: napustiće me i ostaviti da patim, kao i sve ostale žene u mom životu, uključujući i moju majku.

Dokaz njene božanske prirode je to što je ostala. Ona vidi nešto u meni, i ostaje sa mnom da bi to iščačkala. Tera me da govorim o prošlosti – o mojoj majci, ljubavnim brodolomima, o depresiji – i posle više meseci opiranja, konačno sam joj se predao. Otkrio sam joj više toga o sebi nego što sam mislio da je moguće, kao i ona meni, i ljubav za kojom sam tragao u životu je iznenada tu, tik pored mene.

Počinjem da živim, sklapam nova prijateljstva i upoznajem njene roditelje, u jednom trenutku sam čak krenuo za njom u stranu zemlju i radio posao koji sam mrzeo. Znam da samo treba da joj ponudim svoje misli – ako ih uopšte imam – tako da svaki slobodan trenutak provodim pišući, gomilajući stranice i stranice potpunog sranja za koje znam, zato što mi „B" tako kaže, da će jednog dana dovesti do nečega. Naravno, i dalje ima borbe – život nas ponekad toliko pritisne da ni ruka onog drugog ne može da nas izvuče iz tog stiska – ali uvek možemo da se oslonimo na našu vezu, onaj drugi je uvek tu da te povuče i izvuče iz providnog, sitničavog sranja koje je toliko svojstveno životu.

Reći da sam danas sigurniji da znam šta je ljubav, šta je prava ljubav, bi bilo pomalo drsko. Ali njen današnji smisao, u poređenju sa onim koji je ranije imala, je svakako mnogo drugačiji. U doba velike patnje u svom životu – kada sam bio debeo, u depresiji, kada mi je umirala majka – gravitirao sam ka i bio opsednut devojkama za koje sam znao da će da me odbiti s prezirom. Šta su drugo i mogle da učine, kada sam bio toliko sjeban i smotan? Tako sam njih i njihovo odbijanje koristio kao magnet za svoj bol; bivao sam prezren i mogao sam da žalim za devojkama koje sam jedva i poznavao, jer je patnja – koliko god teška – bila gotovo podnošljiva u poređenju sa onim što bi me sačekalo kada bih zaista razmislio i pozabavio se očajnim stanjem svog života.

Kažnjavao sam sebe tim devojkama, i iz lenjosti – odgovaralo mi je da ne napredujem – i zbog toga što nisam bio dečak, a kasnije ni čovek, kakav sam želeo da budem. Znao sam da mogu da smršam i steknem više samopouzdanja – i što je važnije, oslobodim se svojih glupih opsesija – ali nikada nisam bio u stanju da preduzmem napor i napravim prvi korak ka ostvarenju tih ciljeva. Mrzeo sam te devojke zbog toga što su me odbile, ali sam u stvari mrzeo sebe, zato što sam odbacio život.

Da li je moja majka koja je bila na samrti uticala na moju ideju o ljubavi? Verovatno. Jer kada je umrla, imao sam osećaj kao da je već neko vreme bila mrtva. Bio sam toliko obuzet svojom ličnom slabašnom patnjom da joj nisam posvećivao potrebnu pažnju. Kada je umrla, shvatio sam, mada ne smesta, da ljude u mom životu koji mi jesu pružali ljubav, čak i rođake i prijatelje, ne smem da zanemarujem samo zbog toga što njihova ljubav ne čini ništa za moj ego. Ovo jeste kliše, ali shvatio sam da jednog dana više neće biti ni njih, ni njihove ljubavi.

Romantizovati mladalačku ljubav ili biti ciničan prema njoj jeste vid samozaštite. Mi štitimo sebe od užasne (i ponekad ekstatične) istine o tome šta se događalo, jer duboko u sebi verujemo da ne zaslužujemo da izvlačimo pouke iz tog perioda i oslobodimo se svojih rana i nesigurnosti. Kažnjavamo sebe jer mislimo da nismo ispunili svoj potencijal i obećanja koja smo sebi dali kada smo bili mlađi. Kako sam uopšte mogao da pomislim da ću tada naći ljubav, kada nisam ni znao šta je to? Kako da očekujemo bilo šta osim nezadovoljstva sadašnjom ljubavlju, ako negiramo rane jade i ono što smo iz njih naučili?

Ja sam patio zato što sam morao, ali oslobodio sam se zato što sam to želeo. Nisam mogao dalje onakav kakav sam bio, odbijajući „B" i upropaštavajući odnose s njom, kao i sa drugim ženama, iznova i iznova, sve dok ne budem bio toliko umoran da se pomirim s time da ću ostati sam, ili da se skrasim sa nekim sa kime nisam u potpunosti zadovoljan. Da li vam ovo zvuči poznato, pitam se?

Ako da, pokušajte da se setite. Naterajte sebe da se prisetite koliko je tada bilo jadno i bolno biti zaljubljen – možda čak i da to zapišete – i vidite da li će vam život biti bolji. Jer šta je gore? Bol koji ćete osetiti osvrćući se unazad dok idete napred, ili bol koji osećate ne mrdajući se s mesta?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu