Svaštara

​Moji tragični pokušaji da se ugojim

Ne znam da li moj organizam odbija da se ugoji ili ja gubim kilograme zbog svog neodgovornog ponašanja prema ishrani i, pa, svemu ostalom u životu.

pisao Uroš Dimitrijević
15 Jun 2016, 9:39am

Fotografije: Ivan Dinić

Kao što sam već jednom istakao, ja sam jebeno mršav čovek. Verovatno je fora u genetici i životnim navikama, ali klackam se oko nekih šezdeset kilograma još od šesnaeste godine. Kada bih fikusu navukao Speedo kupaći i poneo ga sa sobom na Adu, drvce bi pokupilo više simpatija od mene.

Mislio sam da patetičnost svoje telesne građe mogu da skrivam u dubinama sobe, ali prema novim parametrima iz Men's Health-a, moje telo čak i za radnim stolom izgleda očajno. Ispada da ne postoji veći neprijatelj fizičkom izgledu, zdravlju i brzopoteznom koitusu od laptopa. Ne možete više ni da sedite za kompjuterom na gajbi, pogoršavate skoliozu i živite na grisinima, jer će vam se neki znojavi ćelavi tip u majici na bretele drati sa banera kako ćete umreti ili završiti u dotrajalim kolicima sa šnaucerom u krilima i stalkom za infuziju ukoliko odmah ne promenite način života.

Pokušao sam da se oduprem toj propagandi (jer ja želim da izgledam kao Hju Džekmen samo ako u paketu dobijem i kandže od adamantijuma), ali svaki čovek doživi neke life changing trenutke koje će posle prepričavati klincima, nakon što ih odere od batina i konfiskuje im mobilni na nedelju dana. Stvar je u tome što sam ja doživeo dva takva trenutka.

Otišao sam na planinu i, pored toga što sam u mojim navodno skinny ski pantalonama izgledao kao Ašer, provalio sam da nemam snage da vozim i da je daska za snoubord teža od mene. Bio sam preslab, prebio bi me i Dragoljub Mićunović, a ja bih se samo bespomoćno izvijao na podu dok me Zorica Marković časti psovkama i sprema se da mi piša po faci.

Ispostavilo se da onih sedam trbušnjaka, koliko sam uradio tokom svojih "priprema", nije bilo dovoljno da izguram skijanje, pa sam se tešio time da sam već zašao u godine kada snoubord kao ekstremni sport zahteva i ekstremni napor (hehe, ne). Pretpostavio sam da će sve biti u redu po povratku kući i starim navikama, koje su uključivale nerađenje ničega, ali onda se desila još neočekivanija situacija. Imao sam seks.

Da, osećam se kao Keri Bredšo dok kucam ove redove, ali moram da vas razočaram, nije u pitanju erektilna disfunkcija. Dakle, imao sam seks i umalo umro. Nisam znao da mogu toliko da se izmorim niti oznojim. Zapravo, nisam imao pojma da postoji toliko tačaka na mom telu iz kojih znoj može da izlazi. Zadihao sam se kao da sam trčao Ensijero, u glavi mi je pulsiralo, a istovremeno mi je bilo muka i osećao sam neverovatnu glad. Poželeo sam da mi se ovako nešto više nikada ne ponovi, što bi podrazumevalo doživotnu apstinenciju, a to nije bilo rešenje.

Mršavost mi do sada nije smetala, ali bio sam slab, toliko da me je to sputavalo u obavljanju određenih aktivnosti. Šta bi se sledeće dogodilo? Otkazale bi mi noge ili bih izgubio sposobnost kucanja na smartfonu?

Trebalo je da vidim šta ću sa zdravljem, da li postoje bilo kakve šanse da doživim tridesetu ili da pisanje usmerim na testament i što kreativniji plan sopstvene sahrane. Kako roditelji i ekipa nisu mogli da zadovolje moje hipohondrične zahteve, morao sam da odem kod pravog doktora. Teško i nerado.

Plan je bio jednostavan, trebalo je da dam krv na analizu i onda vidim šta dalje. Ali kako to da uradim? Jebote, žmurio sam na scenama u Trejnspotingu, a sada je trebalo da dozvolim da mi medicinska sestra (ni nalik onima iz porno filmovima) gura iglu pod kožu i, otkud znam, stiska vrat kako bi pumpala krv. Objasnili su mi da se krv vadi iz prsta, ali, opet, to je verovatno neki prst koji često koristim.

Pristao sam da idem u privatnu kliniku jer se u redu ne čeka koliko i na ulazak Srbije u EU. Vađenje krvi je trajalo kratko, možda trideset sekundi, a na rezultate sam čekao deset minuta. Doktorka mi je rekla da je sve okej, da je, s obzirom na moje godine, stanje odlično. Ali ja neću da rezultati budu odlični za moje godine. Želim da budu odlični u svakom pogledu, da budu sjajni, da Lončar izdejstvuje da se ubace u naredni ekspoze i da svaki čovek u Srbiji teži tim rezultatima. Pošto sam, barem na osnovu krvne slike, bio okej, da se nisam gasio ni plovio rekom Stiks, trebalo je da malo poradim na težini i imunitetu. Većina ljudi sa kojima sam razgovarao se ponašala kao Sergej Trifunović u onoj reklami za čips. "Uzmi, burazeru, kilo i dvesta Juhorove slanine i spiči to ujutru sa nekih devet jaja i sirom sa sremušem. Do ručka obavezno gricni tost i par oblandi, a za ručak – gurmansku u skrami i svinjsku kolenicu. Večera nek bude laganija – parče hleba sa kajmakom i ljutenicom. I palačinke, čisto da se zasladiš. I pivo, ceo dan, naravno. Videćeš, za mesec dana si kao nov."

Da, kao nov Džon Gudmen, pomislio sam. Hteo sam da se ugojim, ali nisam hteo da se pretvorim u vozača segveja u košulji sa kratkim rukavima i sandalama, koji se žali na manjak prostora u avionu i istrebljuje švedske stolove po proslavama. Najčudnije od svega je što su mi mnogi doktori govorili isto. Nisam bio siguran da li iz njih progovara medicinski stručnjak ili južnjački gurman. Uostalom, već sam probao da prosto jedem više, ali to nije dalo nikakvog efekta.

Kao prosečan korisnik interneta, među svojim prijateljima na društvenim mrežama imam svakakve ljude, pa čak i one koji se hrane zdravo. To su tipovi koji su zdravu hranu, koja većinu ljudi asocira na ptičije seme, bljutave potaže i sok od cvekle i celera, uspeli da predstave kao vrhunski hedonizam. Zahvaljujući njihovim postovima na kojima nasmejani grizu heljdinu pitu u mini kuper kabrioletu, otkrio sam fenomen hrono ishrane. Napravite kombinacije hrane, odredite količinu i sve to trpate u usta u precizno isplanirano vreme. Pozvao sam kliniku koja se time bavi i rekao im da je moj problem što sam praktično neugojiv. Devojka na drugom kraju linije se nasmejala i priznala da sam im ja verovatno prvi slučaj koji traži suprotan proces, ali da slobodno dođem na pregled. Odlično, pomislio sam, biću im zamorče.

Sledeće nedelje sam došao na kliniku u zakazano vreme, nestrpljiv da saznam u šta će mi se život pretvoriti. Da li ću dobiti holivudsku ishranu, a zauzvrat i holivudsko telo. Mada, zadovoljio bih se i običnim telom jer ova trenutna postavka skeleta i organa (mišića nema) se ne može time nazvati. Malo sam izblejao u čekaonici, a onda pošao na analizu sastava tela.

Smirio sam se kada sam video da se analiza ne vrši na uzorku tkiva, već je samo trebalo da se skinem u gaće i stanem na neku SF spravicu, što sam i uradio. Zakoračivši na platformu koja podseća na teleport iz Simsa, uhvatio sam se za ručice u obliku vijače. Mašina je počela da mi skenira čitavo telo, a ja sam se osećao kao Stiv Rodžers pre ubrizgavanja seruma koji će ga pretvoriti u Kepsa. Rezultati su odmah izašli i pokazali da je (s obzirom na moju visinu – 182 cm) predviđena težina 73 kilograma, a ja sam imao 62, što je, jelte, sranje. Mišićna masa mi je bila na granici da se strovali u minus, dok su masti bile 6.8, a trebalo bi da budu 8.8. I još hiljadu nekih brojki koje uopšte nisam razumeo.

Bilo je očigledno – najebao sam ga. Nisam umirao, barem ne još, ali mi je telo bilo kao hodnik od zgrade – zapušteno, održavano zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca.

Kako bi mi formirali program, morao sam da uradim test intolerancije na hranu. Mislio sam da će me vezati za stolicu i dovesti neonaciste da mi ubacuju razne namirnice i čekaju da vide kako će mi organizam reagovati. Da li ću povraćati krv, zacrveneti se kao Josif Tatić ili će mi se skelet istopiti. Ali test se zapravo radi tako što vam prislone nekakvu hemijsku olovku na prste i onda se spravica oglašava poput poligrafa u zavisnosti od toga da li vam neka namirnica prija ili ne. I tako su mi izlistali sve namirnice, od kukuruza do LSD-a. Kazaljka je najviše otišla "u crveno" kada su me testirali na koka-kolu. Šokirao sam se. Koka-kola je nezdrava i ne prija ljudskom organizmu? Nemoguće!

Lista namirnica koje bi trebalo da izbegavam je poduža. Kvasac, pavlaka, mleko, pirinač, belo brašno, jagnjetina, skuša, tuna, hobotnica, maslinovo ulje, lešnik, mak, orah, vino, pivo, viski, gazirana i energetska pića, čaj od šipka, nane, zelena salata, rotkvice, prokelj i crni luk više nisu dobrodošli u mom stomaku. Okej, pivo popijem jednom mesečno, viski na proslavi Nove godine ( koju se uvek trudim da izbegnem), a za prokelj me je bolelo uvo, zapravo mi je i godila zabrana unošenja (ćao, Majo Volk). Malo će mi nedostajati zelena salata, sve od belog brašna i maslinovo ulje, ali makar mi čokoladu nisu izbacili, pa sam bio manje-više okej.

Doktorka, inače divna osoba koja se prema meni ponela kao supersmart starija sestra, je iskreno verovala u moj napredak. Postavila mi je niz pitanja, čudila se mojim idiotskim navikama spavanja i ishrane, a zatim smo zajedno napravili plan i ja sam se upoznao sa određenim namirnicama, koje ispada da ne mogu da se vide samo na 24Kitchenu. Trebalo je da dodam 10 kilograma i to 4 kila masti i 6 mišićne mase. Rekla mi je da svakoga jutra uzimam po jednu tabletu magnezijuma i vitamina B, što mi je bilo baš super jer sam mogao da se igram da sam doktor Haus. Tri čaše Revite dnevno – to je neka bezveznija verzija Cedevite na koju se lože hronični bolesnici i kupci telešopa. Obavezna su mi tri obroka dnevno (što je više od dva, koliko sam u proseku imao poslednjih godina) i dve užine. Rekla mi je da će rezultati biti vidljivi ukoliko se budem pridržavao programa i poželela mi je sreću. A sreća mi je bila preko potrebna kako bih izgurao ovo.

I zaista sam se pridržavao propisane ishrane. Smarao sam kevu da mi mesi anti aging hleb, kljukao sam se tabletama i raznim semenkama u kojima sam uživao, jer se pistaći, indijski orah i badem jedu samo kada neko diplomira ili dobije dete, a ja sam ih sada konzumirao svakodnevno. Pišao sam nekih 19 puta dnevno, a kenjao jedva nešto manje. Na slavama su me posmatrali kao naduvenog vegana na Roštiljijadi, ali barem me niko nije previše napinjao jer, jelte, ja ovo radim zbog zdravlja. Nisam stao na vagu, plašeći se da sam dodao svega 200 grama ili nekim čudom dodatno smršao.

Prva kontrola je prošla super. Teleport skener je pokazao da sam za mesec i po dana dodao dva kila i svi ostali parametri su išli nabolje. Doktorka je bila zadovoljna, a ja više nisam izgledao kao logoraš, već sam polako ličio na brodolomca. Dozvoljeno mi je da pojedem nekoliko parčeta jagnjetine za Uskrs i unos Revite mi je, hvala silama nebeskim i bogovima nutricionizma, smanjen na dve čaše dnevno.

Krenulo mi je, pomislio sam. Konačno mi je nešto krenulo u životu. Bravo, Uroše, otkrio si da si dobar u taloženju kilograma. Prosto neprocenjiv talenat. Tasovac i onaj Hitmen iz Miligrama bi bili oduševljeni.

No, nisam imao toliko vremena da se radujem. Iako sam se počeo bolje da spavam, redovno hranim i povremeno vežbam, život je pretio da mi se pretvori u pakao. Odjednom je naišlo mnogo posla, promenivši mi ritam života i nateravši me da gotovo zajebem svoju hrono ishranu. Pored toga što su mi se badem i indijski orah zgadili i što nisam imao gde u sred bela dana da nađem nešto zdravo, a opet jestivo, ponovo sam krenuo da u potpunosti skrećem sa uma činjenicu da moram da jedem. Dešavalo bi mi se da pauze između obroka budu duže od šest sati, a to je veliko no-no. Trebalo je da me doktorka naplaši da ću umreti ako ne jedem (što u suštini jeste tačno). Tako ne bi ni došlo do ovoga.

Ne znam da li moj organizam odbija da se ugoji ili ja gubim kilograme zbog svog neodgovornog ponašanja prema ishrani i, pa, svemu ostalom u životu. Pre će biti da je ovo drugo. I šta sad da radim? Treba da zakažem novu kontrolu, a ponovo ne smem da stanem na vagu, sada iz opravdanih razloga, jer će verovatno iste sekunde doći ambasadori UNICEFa, slikati me i kreirati hešteg za humanitarnu akciju.

Ne znam ni šta da kažem doktorki. Imam ja gomilu argumenata, ja sam šampion argumenata, ali nekada treba samo priznati grešku. A očigledno je da je ta noć, negde maja 1990. godine, kada je mladi bračni par u Nišu shvatio da im treba još jedno dete, bila velika greška.

Najbolje bi bilo da moja doktorka čita sve ovo i da mi čim me ugleda na vratima kaže "znam sve, tupson si, ajde da vidimo kako da te opravljamo". Ili da me umesto nje primi Zorica Marković. Kapiram da bi me naterala da pojedem bicikl i napravim fud blog koji će se baviti samo neophodnim unosom metala u organizam. Tako bih dobio i na težini i na čvrstoći.

Nastaviće se (možda)...

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
fenomeni
Uroš Dimitrijević
Debljina
mršavost
Hrono ishrana
Poremećaj hrane