​Seks u javnim toaletima me je napravio ovakvim kakav sam

Ušao sam u kabinu da pišam; malo sam se zadržao pre odlaska. Dok sam prao ruke, osetio sam da me neko gleda, okrenuo glavu i u dovratku jedne od kabina ugledao nekog čoveka kako me gleda. Imao je izvađenu kitu. Dok me je gledao, drkao je. Prva reakcija mi je bila da sam pomislio da nikada nisam video toliki; druga je bio osećaj blage neprijatnosti zbog njegovog intenzivnog pogleda; treća je bile erekcija.

Delovalo mi je kao da je prošla čitava večnost, ali na kraju sam pošao za njim u kabinu. On je zatvorio vrata.

Džentlmen nikada ne priča o tome: izlišno je reći da kada sam izašao više nisam bio nevin. Onda sam otišao u školu da pokupim rezultate testova za maturu.

Živahnost u mom koraku dok sam išao kući nije bila posledica akademskog uspeha.

Lagao bih kada bih rekao da nisam znao da se takve stvari događaju: dangubio sam gledajući grafite i čitajući bezobrazne žrvljotine. To mi je bilo prvo iskustvo u kolibarenju – u Americi to zovu „trgovina u čajdžinici" – seksualnom činu u javnom toaletu.

Od tada sam tražio seks u javnom toaletu kada god sam mogao. Sredinom devedesetih je bilo lako, i skoro u svakom trenutku si mogao da nađeš kitu.

Nije se sav seks događao u samom toaletu. Zidovi toaleta su bili oglasne table interesovanja, brojeva telefona i sklonosti. Nekada bi sa nekim tipom kojeg bi upoznao u toaletu otišao na neko skriveno mesto. Ali meni ništa nije bolje od seksa u samom toaletu. Rizično je – lokalni šoferi autobusa tu patroliraju – ali ja baš i nisam razmišljao glavom. Zašto ne bih malo rizikovao da lako dođem do karanja? Zbog toga mi je to bilo privlačno; nije bilo emotivnog vezivanja, nije bilo skrivenih motiva: iskreno je. Seks seksa radi. I ništa drugo.

Uskoro sam postao upoznat sa „ritualima" za seks u toaletu – kada čovek stoji ispred pisoara i pogleda te kada uđeš, kada se pipa za kitu dok stojiš pored njega, kada uopšte ne piša. Tapkanje nogom iza zatvorenih vrata kabine je takođe dobro poznat znak. Mogao bih da posvetim čitav članak rupama za kitu u zidovima kabina. Kada bi dva tipa bila u kabini, ponekad bi jedan od njih stao u kesu, i kada bi došao policajac i zagledao ispod vrata, ne bi video dva para nogu, i ne bi bili otkriveni, barem sam tako čuo. Ja to nikada nisam video, ali jesam razmenjivao poruke napisane na toalet papiru. Ali uvek je bio dovoljan samo malo duži pogled. Onda bi znao.

Tako sam stekao najboljeg prijatelja na fakultetu. Prvo što mi je rekao je bilo, „Imam svoj stan". Tog popodneva sam mu satima lizao čmar u njegovoj sobi, i prestajao sam samo kada bi njegova devojka pokucala na vrata.

Pointing Percy, dokumentarac o kolibarenju u Londonu iz 1994.

Postali smo ljubavnici, a onda drugovi u kolibarenju. Ponekad bismo otputovali nekuda za vikend, noći provodili u gej saunama, a dane u javnim toaletima. U svakom gradu je postojao javni toalet gde se to radi. Jednostavno bi ugledao neki grafit, ili bi te vodio instinkt. Betnal Grin, Hajd Park, Karnabi Strit; pušio sam, lizao, jebao, jebali su me i još štošta u svima njima. Ocenjivali smo uspeh po tome da li smo to radili više od deset puta (drkanje nekome se ne računa). Kao što rekoh, ništa emotivno. Samo kita.

Gej muškarci nemaju tradiciju da novim generacijama prenose znanja. Nijedan otac nikada nije svom sinu pokazao mesto gde je uhapšen glumac Džon Gilgud, niti rekao, „Jednog dana, sine moj, bićeš isti Džo Orton". Viđenje moje mame u slučaju Džordža Majkla nije baš bilo inspirativno.

Naravno, sva trojica su išli u javne toalete zbog seksa.

Gilgud je bio uhapšen 1952, smestio mu je „lepuškasti policajac". Tako je dospeo na sud i u Ivning Standard. Iznenađujuće saosećanje prema njemu je posredno dovelo do izveštaja Vulfendenove komisije, u kome je se preporučuje dekriminalizacija homoseksualnosti. Orton je bio dramski pisac, koga je ljubavnik ubio 1967. U svojim dnevnicima je opisao svoje ludački libido i odlaske u javne toalete. To su verovatno najiskreniji opisi gej seksa u to doba. Za neke je Ortonova smrt bila okrutna moralna pouka. On je bio inspiracija mnogim gej muškarcima.

Džordža Majkla ne treba posebno predstavljati.

Danas je teško ceniti to koliko su stvari bile drugačije. Toaleti su često bili jedino mesto gde su muškarci mogli da sreću druge muškarce. Stariji gej muškarci su mi pričali o orgijama koje su pravili u kolibama javnih toaleta u blizini njihovih lokalnih gej pabova. Kako su uvek sa sobom nosili tubu vazelina. Kako su preterano homofobični policajci ponekad hapsili desetetak muškaraca odjednom.

Vremena su se promenila. Ali aktivista za gej prava, Piter Tačel, je procenio da je od suđenja Oskaru Vajldu 1895. do donošenja Zakona o seksualnim prestupima 2003. između 50 i 100 hiljada gej ili biseksualnih muškaraca osuđeno zbog seksa u javnim toaletima. Možda sam zbog toga počeo da radim na dokumentarcu o kolibarenju. Neko mora to da zabeleži.

Imam teoriju da većina gej muškaraca ima različitu priču o kolibarenju. Iskustvo koje objašnjava zašto. Moje se dogodilo kada sam učio za ispite na prvoj godini. Na povratku kući iz biblioteke – potpuno urnisan, budan samo zbog kofeina i nervoze – zastao sam kod javnog toaleta da pišam. Iz navike sam otišao u kabinu. Kada sam se okrenuo da odem, najzgodniji čovek na svetu – mišićav, istetoviran, isklesane vilice – je prošao pored mene, zgrabio me za ruku i uveo me natrag u kabinu. U roku od par sekundi mi je skinuo naočare, majicu i gurnuo mi jezik u grlo. Bacio me je na pod i nabio mi kitu u grlo, da me jebe u facu. Bilo je ekstremno intenzivno. Jebao me je sve dok nije svršio. Nije ništa govorio, tek na kraju je rekao, „Divan si". Otišao je i više ga nikada nisam video.

Toalet u kojem sam upoznao Džejmsa je srušen i na tom mestu je izgrađen tržni centar; opštine su počele da primenjuju „mere protiv kolibarenja" i postavile su sigurnosne kamere, a neki – oni najbolji – su jednostavno zatvoreni. Kao što mi je jedan stari gej rekao, osećao se kao da je preživeo nuklearnu zimu. U redu, to se još događa: scena ne postoji u svakom gradu, neki muškarci se još uvek plaše da se autuju, ali kolibarenje više nije prihvatljivo. A bilo je. Na neki način. Bilo je rasprostranjeno kao što su to danas nalozi na Gejdaru ili Grindru: nema svako taj nalog, možda ti nalog nije pod pravim imenom, ali nema ničeg lošeg u tome ako ga imaš.

Internet tu ima nekog uticaja, ali to nije cela priča. U nekom trenutku, gej zajednica je izgubila svoje samopouzdanje i romantiku. Ovih dana mnogi moji prijatelji imaju po dva naloga na Gejdaru: jedan za traženje veze, a drugi kada su napaljeni. Utorokom uveče sede sa bočicom popersa i drkaju nekom jadniku. Sredom odu kod svog dečka i spremaju lingvini sa pestom. Ciljevi su nam se promenili.

Možda je licemerje neizbežni pokazatelj zrelosti. Gej zajednica je odrasla i postala ugledna. Ili tako deluje. Šta se promenilo? HIV/AIDS kriza osamdesetih je izazvala veliku homofobiju, moralnu krizu i Klauzulu 28, zakon kojim je zabranjena „promocija" homoseksualnosti u školama. Gej zajednica je bila na kolenima. Reakcija na to je bila da je novi gej pokret akcenat stavio na lakša pitanja identiteta, kao što je izjednačavanje uzrasta saglasnosti, i mi smo se tome voljno povinovali. Radikalizam, koji je možda bio i naivan, je postepeno iščilio. Dok smo nekada pokazivali srednji prst strejt društvu, sada želimo da budemo potpuno isti kao oni. Da bi nas prihvatili, morali smo da pravimo kompomise, i postali kompromitovani. Žrtva toga je javni toalet.

I jebi ga, čoveče, baš mi nedostaje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu