Kako je biti feministkinja na selu u Srbiji

Svaki put kad za sebe u javnosti izgovorim da sam feministkinja, van kruga feministkinja, imam utisak kao da autujem nešto i dalje čudno, strašno, nešto što moram da objašnjavam, a trudim se da ne popizdim dok objašnjavam - i dalje, iako je 2016, iako živim u Beogradu, iako je generacija moje babe imala feministkinje i te žene s početka i sredinom prošlog veka uspešno su harale ovim prostorima i borile se za ženska prava.

I dalje je moguće da u komentarima na neke VICE tekstove, u kojima žene pričaju o svojoj seksualnoj slobodi, da se jave dežurni dušebrižnici koji će da napišu kako će "feminizam dovesti do propasti civilizacije", ukoliko su fini, a ukoliko su manje fini, ponudiće svoje seksualno umeće za "izlečenje" "nedojebanih novinarki", čak i u inboks.

Za mene to što sam feministkinja u velikom gradu znači, na primer, da treba da objasnim roditeljima da se ne potresaju, ako na internetu naiđu na post u kome je neki dokoni kreten, koji me ne zna, uložio vreme da napiše da sam feministkinja i da nudim usluge pušenja. Prosto, da shvate to kao da je neko pljunuo u mom pravcu, ali me nije pogodilo. I da se ja pravim da me nije pogodilo.

Džesika Valenti, kolumnistkinja Gardijana i feministkinja pre neki dan je ugasila svoj Tviter nalog nakon pretnji silovanjem njenoj petogodišnjoj ćerki, izjavivši da "više ne želi da trpi sranja samo zato što piše o feminizmu". Ali ja nisam Džesika Valenti, a i u Srbiji je malo drugačije.

U Srbiji, feminizam ljudi pokušavaju da stave pod pojam "rodna ravnopravnost", iako osobe koje se time bave često nemaju veze sa feminizmom i feminističkim vrednostima. (Čak i Bijonse, čiji se feminizam smatra upitnim, provlači citate o feminizmu kroz svoje pesme, za one koji žele da čuju šta je feminizam uopšte, ako ih mrzi da guglaju.) S druge strane, feministkinje u Srbiji su te, koje rade gomilu stvari koje bi trebalo da se rade insititucionalno – svuda se one guraju – i da brinu o izbeglicama, i Romima, i LGBT ljudima, beskućnicima, raznim socijalno ugroženim grupama, da se bore protiv rata i nacionalizma, i seksizma, sve bi to te naporne feministkinje.

Da stvar bude gora, ima tu problema i u unutar samog feminističkog pokreta u Srbiji, oko podele koja je "više prava feministkinja". Da li je neka dovoljno radikalna, ko je liberalna (to je nešto mnogo pogrdno), bez obzira na to koliko ulažeš vreme i radiš konkretne stvari za unapređenje položaja onih koji nemaju tu mogućnost.

Ipak, volim što sam feministkinja u Srbiji. Volim što sam svesna da se nisam rodila sa svim ovim privilegijama, a to sam shvatila tek kad sam naučila od nekih drugih žena. Nisam se rodila osnažena i ohrabrena, već sam to stekla godinama, zahvaljujući tim ženama koje su svesne da nismo isto odgajane i da nismo sve imale snažene ženske uzore ili snažne žene oko sebe koje su svesne toga, pa da onda mislimo da "samo treba da se izborimo za svoju slobudu".

Sa druge strane, meni je lako da budem u gradu feministkinja. U okruženju gde mogu da se opušteno bavim svojim aktivizom posle radnog vremena, da sama biram svoje dnevne aktivnosti i da su mi takvi sadržaji dostupni.

Žene na selu moraju da se snalaze da bi mogle da sprovode svoj aktivizam.

Na selu, za početak, mizeran broj žena poseduje nešto u svom vlasništvu, pa iako se većina njih bavi poljoprivredom, samo 17 odsto njih su vlasnice gazdinstava na kojima ravnopravno rade sa svojim muževim. Pošto po zakonu nisu u radnom odnosu, iako kao poljoprivrednice plaćaju kompletno zdravstveno i penziono osiguranje, one ne mogu da uzmu porodiljsko odsustvo, pa neće imati baš mnogo izbora da li da rade kad dobiju dete. To ipak važi za onaj mali procenat njih koje se vode kao poljoprivrednice, jer penzijsko i invalidsko osiguranje ne uplaćuje njih 93 odsto a 17 odsto nema ni zdravstveno osiguranje.

Dok ja imam posao i platu za taj posao , većina seoskih žena ima status "pomažućeg člana domaćinstva" , njih 74 odsto, a to znači da učestvuju u porodičnom poslu, ali nisu plaćene za to. Uostalom, ukupan broj preduzeća čije su vlasnice žene je oko 30 odsto, od čega je većina njih žena iz urbanih sredina.

Ipak, bez obzira na to, ili možda, upravo s obzirom na to, neke žene sa sela odlučile su da se posvete ženskom aktivizmu. Odlučile su da se posvete razbijanju predrasuda, prvo, možda i najteže, u svojim porodicama, a onda i u širem okruženju. Odlučile su da ih boli uvo "šta će selo da priča" i da menjaju svoj položaj i položaj nekih drugih žena iz sela koje za to nemaju mogućnosti. Odlučile su da budu ponosne feministkinje na selu.

To što sam feministkinja na selu, za mene znači svakodnevnu borbu da svima nešto objašnjavam - mužu, mami, bratu, komšijama. Zašto radim neke stvari na način na koji radim, zašto smatram da je to ispravno i dobro. Izgleda mi često da me baš ti najbliži ne razumeju. Ne razumeju stvari koje se meni podrazumevaju.

Na selu i žene i muškarci čuvari su tradicionalnih uloga - nema dovoljno spremnosti ili hrabrosti i snage da se izađe iz onog ustaljenog. Čak i onda kada mi se čini da na trenutak izađu, već u sledećem trenutku vraćaju se starom u kojem prepuštaju da neko drugi odlučuje o njihovim životima.

Kod žena koje su godina moje majke vidim borbu, koju bih mogla da nazovem borbom za ravnopravnost, ali one toga kao da nisu svesne. U mojoj generaciji isto ima žena koje pokušavaju da unaprede položaj žena, ali to nijedovoljno. Kod mladih žena, nažalost, čini mi se da najmanje ima aktivizma. Možda zato što kao mlade žene nisu još osetile u tolikoj meri neravnopravnost koja postaje vidljivija kasnije, posebno kada dođe vreme za preuzimanje obaveza i odgovornosti u porodici, i u društvu.

Rad feministkinja komentarišu svi u selu – i žene i muškarci. Često kritikuju dok radimo nešto, a rezultate primete tek kad izostane neka aktivnost na koju su navikli. Kao, na primer, to što smo organizovale 10 godina festival Hleba, vina i ljubavi - to se svima podrazumevalo, a ove godine nećemo organizovati i svi se pitaju kako to. Kad je aktivizam u pitanju, mali je broj onih koji će zaista reći šta misle. S jedne strane vas podržavaju, ali je veliki broj onih koji nikako ne bi voleli da imaju takvu osobu u svojoj porodici.

Što se tiče ostalih stvari koje radimo, komentari su različiti: od toga da smo besposlene, kao i sve žene koje imaju bilo kakvu inicijativu, govore o nama dosta loše, u smislu zašto ne radimo kod svoje kuće nego okolo se smucamo.

Većina ljudi nema ništa protiv da žena radi. To se očekuje i podrazumeva ali mnogi imaju problem kada žena i odlučuje. U većini slučajeva muškarci donose odluke, ženama nekada prepuste da odlučuju o po njima „manje važnim stvarima". U višegeneracijskim porodicama više se vidi ta podređena uloga žena, ali i mladih.

Na selu se ovih dana život drastično pogoršao. Nekada su sela bila mesta za život sa svim sadržajima, a danas nam se gase biblioteke, domovi kulture, usluge u ambulantama, banke, benzinske pumpe, javni transport, vrtići i jaslice, sportski sadržaji. Gašenjem ovih institucija gase se i radna mesta za žene, pa zapošljavanje izvan poljoprivrede postaje sve teže. To utiče na sve veći broj žena ali i mladih koji razmišljaju da se odsele ne zato što im se mnogo više sviđa grad, nego zato što na selu nemaju dovoljno šansi za posao, preduzetništvo, obrazovanje, kulturu, pristup uslugama.

Kad razmišljam o tome, šta me je usmerilo ka tome da se uključim u borbu za poboljšanje položaja žena na selu, verovatno je to što sam kao zdravstvena radnica imala direktan uvid o tome kako teško žene žive imalo uticaja. Kao medicinska sestra onkološke službe Opšte bolnice u Somboru, videla sam kako to većinu tereta života i opstanka porodice žene nose na svojim plećima. Devedesetih godina smo svedoci da smo na selu opstajali upravo zahvaljujući ženi, majci koja je smišljala kako prehraniti porodicu od ,,ničega".

Godine 2008. osnovala sam udruženje žena koje je za cilj imalo da osnaži žene, da im pruži mogućnost samozapošljavanja , razne obuke. Mnoge žene kroz ove programe prvi put su stekle neko informatičko znanje, koje im je inače nedostupno, a danas neophodno, da bi bilo kakav posao vodile. Omogućeno je seoskim ženama koje su do tada živele u senci, negde u nekom selu da posete druga sela širom pokrajine. Mnoga prijateljstva su nastala iz ovakvih okupljanja, a to je nešto što nema cenu.

Najčešće su to žene koje nisu zaposlene, koje ne znaju cenu svoga svakodnevnog rada kod kuće i na njivama. Teškom ekonomskom situacijom u porodici najviše su pogođene žene - one se prve odreknu svega da bi deca i suprug imali, od hrane, garderobe, bilo kog zadovoljstva i najmanje sitnice.

Da bismo pokazale šta radimo i da bismo se bavile feminizmom, na selu imamo mnogo prepreka.

Većina žena kod kuće mora dobro da obrazloži i argumentuje eventualne koristi od aktivizma u udruženju, jer ,,one dangube" i mogle bi „nešto korisno za to vreme da urade, da zarade dnevnicu u nadnici, urade nešto kod svoje kuće", a to što stiču kroz radionice, obuke i kurseve, to znanje nije dovoljno dobro jer „nema direktne koristi". Tako razmišljaju njihovi ukućani, a što je još pogubnije dobrim delom i žene tako razmišljaju. Smatraju da je to njihov put i da im prosto drugačiji život i nije namenjen.

Smatram da smo upravo na način koji je prihvatljiv većini seoskog stanovništva pokazale koje su mogućnosti nezaposlenih žena na selu, njihove mogućnosti i potrebe, kako i one imaju pravo da rade nešto iz ličnog zadovoljstva, a ne samo ukoliko porodica ima od toga direktnu korist. To je ono za šta se ja u svom aktivizmu zalažem.

Feminizam u mom selu, odvija se u vrlo zabavnoj atmosferi. Žene recimo krenu na folklor, a grupa okupljenih muškaraca koji igraju balote (tradicionalnu dalmatinsku igru) pored Doma kulture, sa pivskim flašama u rukama, dobacuju kako bi im bolje bilo da idu da okopaju bašte. Žene se okupe i naprave radnu akciju da okreče stabla po centru sela, a muškarci prolaze i smeju se.

Jeste da su žene koje vode neki posao u selu često ismejane, ali moje iskustvo je pokazalo da nakon nekog vremena, kad uvide da je to dobro i kvalitetno, ljudi rado priđu i više im ništa ne bude smešno. Verovali ili ne, sve inicijative, svaka promena i svaki konkretan posao koji je poslednjih godina urađen u selu, urađen je i potekao je od strane žena.

Neke žene sa sela ne samo da su prihvatile patrijarhat, one ga podgrevaju i njegovi su najveći čuvari. Takve žene dobijaju batine i često ne smeju ni da rade.

Jedna od specifičnosti sela je to što ljudi često žive u većim zajednicama, višegeneracijskim, gde su sa njima i svekar i svekrva, koji dodatno podstiču patrijarhalni odnos, posebno svojih sinova, dok kod ćerki imaju druge aršine. Čak i oni vole da im je ćerka ravnopravna i emancipovana.

Sigurna sam da i u gradu ogovaraju ženu koja se ističe, samo što je u selu svi poznaju, do devetog kolena pa komentarišu da li to njeno ponašanje ima veze sa genetikom, sa pogrešnim vaspitanjem ili sa nečim trećim.

Na ženu koja se ponaša suprotno patrijarhalni shvatanjima gleda se svakako - ogovaraju je, ismevaju, ali, ne haju one mnogo za to. Ta vremena su prošla. Dokaz za to je i to što je kod nas žena direktorka škole, sekretar Mesne zajednice, bibliotekarka, upravnica pošte, ja sam drugi mandat predsednica Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Stanišiću, inače prva žena na toj poziciji u ovom društvu starom više od 80 godina. Imali smo u jednom mandatu Savet mesne zajednice sa više žena nego muškaraca.

Od kad sam izabrana za predsednicu DVD (Dobrovoljnog vatrogasnog društva) Stanišić, ni jedan jedini problem nisam imala što sam žena, naprotiv. Bila sam nekoliko godina jedina žena tamo. Uvažavali su me, posebno kad su se uverili da sam u stanju da udesetostručim njihov dotadašnji budžet, da im donesem donacije iz inostranstva i slično.

Imam utisak da su mnoge žene, pa i one na selu, prestale da se bore za svoja prava: one su ih uzele i ne pitaju nikog više da li želi da im ih da, niti da li se to nekom dopada ili ne.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu