​Šta mi nedostaje iz vremena pre "izlaska iz ormana"

Znam ja da to nije nešto posebno popularan stav, ali istina je da mi ponekad nedostaju vremena dok sam još bio u ormanu. Prošla je čitava decenija otkako sam se javno deklarisao kao gej, u vreme nečega što je praktično bio nervni slom izazvan tajnom vezom sa muškarcem. A ipak povremeno sanjarim o tome kako su stvari mogle da ispadnu da sam nastavio da lažem sebe i sve druge oko sebe.

Nedavno sam objavio roman pod naslovom Arkada u kojem pripovedač — blago neurotičnija verzija bivšeg mene — pokušava da izađe na kraj sa životom u ormanu i istim onim anksioznostima zbog svoje seksualnosti i muškosti koje su nekada i mene mučile. Uprkos tome što je opsednut svojim "kvir" životom, on se nikad ne zapita zašto se i dalje tako očajnički drži ormana; njegova privlačnost je toliko očigledna da to pitanje prosto ne vredi ni postavljati.

Tako je i za mnoge druge gej ljude. Koliko god danas život bio bolji za pripadnike LGBTQ zajednice, orman preostaje omiljeni izbor nepoznatog (mada, sumnjam, prilično velikog) procenta stanovništva. I koliko god voleo da tvrdim suprotno, deklarisanje ide sa svojim žrtvama.

Uzmite u obzir, na primer, ni izbliza toliko nerealan kao što bih voleo, strah od izloženosti nasilju. Svaki put kad se moj dečko nagne ka meni da me poljubi ili mi tepa u restoranu, ja mu kažem: "Prestani. Premlatiće nas mrzitelji gejeva!" Uvek to izgovorim u šali, ali postoji trunka istine u mojoj preteranoj reakciji. Pripadnici svih manjinskih grupa suočavaju se sa rizikom od nasilja u Americi, ali prema pisanju Njujork Tajmsa, nijedna grupa toliko ne podleže zločinima iz mržnje kao LGBTQ zajednica.

I evo nečega što vam ljudi ne govore u vezi sa tim kako je biti gej: nikad zapravo ne prestajete da izlazite iz ormana. Možda je to zbog toga što živim u hiper-osetljivoj državi Teksas, ali ponekad imam osećaj da mi je to honorarni posao. Priznajem, to najčešće nije nikakva velika stvar, ali za mene izlazak iz ormana uvek deluje kao potencijalno nezgodna neprijatnost sa kojom moram iznova i iznova da se suočavam, beskrajna obaveza koja srejt i ljudima u ormanu ne visi neprestano nad glavom.

A potom tu je i uticaj koji to ostavilo na moj život kao pisca. Prijateljica mi je nedavno ispričala da je otišla u knjižaru da kupi moj roman, ali nije mogla nigde da ga nađe. Raspitala se okolo dok nije otkrila da je stavljen na policu u odeljku za LGBTQ. Iako cenim što takav odeljak uopšte postoji, ne mogu a da se ne osećam kao da je moja knjiga na neki način getoizovana. Cilj mog pisanja nije da se obraćam isključivo gejevima — ja prosto pišem za sva ljudska bića, koja vrlo verovatno neće pronaći moju knjigu u njenom specijalnom odeljku, odvojenom od ostale književnosti.

Ono na šta se odluka da izađete iz ormana svodi jeste strah: strah od odbacivanja prijatelja i članova porodice, strah od osude nepoznatih ljudi, strah od gubitka poštovanja i divljenja najmilijih. Na kraju krajeva, nikad ne možeš da znaš šta oni koje voliš stvarno misle o nečemu kao što je homoseksualnost. Previše je primera razbaštinjene dece, ugašenih karijera, primene nasilja i uništenih prijateljstava zato što su gej ljudi odlučili da izađu iz ormana. A najlakši način da se sve to izbegne jeste da se uopšte ni ne izlazi.

Pomislio sam da možda ima još nekih razloga da se ne izlazi iz ormana koje sam zaboravio, tako da sam odlučio da o tome priupitam neke muškarce koji su ostali u njemu. Postavio sam oglas na podforumu ostinskog Craigslist-a "muškarci traže muškarce" pod naslovom "Pisac želi da razgovara sa momcima koji su u ormanu." Šesnaestorica muškaraca odgovorila mi je u roku od 48 sati — fascinantna brojka, posebno kad se uzme u obzir da forum "Muškarci traže muškarce" postoji gotovo isključivo da bi se pronalazili seksualni partneri, a ovi muškarci su se javili prosto samo da bi pričali. Još fascinantnije, međutim, bilo je koliko su depresivni ti mejlovi ispali. Većina je stigla od oženjenih muškaraca, koji svi lažu ljude oko sebe iz različitih razloga. Nakon što sam pročitao svega nekoliko njih, shvatio sam da je moja nostalgija za vremenima ormana ozbiljno dovedena u pitanje.

Koliko god bi sagovornici sa Craigslist-a mogli da budu nepouzdani, većina odgovora zvučala je toliko autentično da bi to bilo veoma teško lažirati. Geri*, 40-godišnji otac dvoje dece oženjen sa srednjoškolskom draganom, rekao mi je da su njih dvoje bili zajedno tokom čitavih studija i venčali se kad su diplomirali… "'Izlazak iz ormana' nikad nije bila opcija niti sam ikada na to i pomišljao. Odrastao sam u veoma religioznoj porodici i konzervativnoj sredini. Kad sam bio mlad, prosto sam mislio da su ta moja osećanja zapravo đavo koji me iskušava. Tek sam na koledžu počeo da uviđam da sam možda drugačiji/gej, ali nije bilo šanse da to ikad bude prihvaćeno u mom svetu prijatelja/porodice/i tako dalje." Geri je još rekao da bi ga se otac apsolutno odrekao i nikad više ne bi progovorio sa njim kad bi to otkrio, što je i glavni razlog zašto i dalje ostaje u ormanu.

Tod*, 50-godišnji razvedeni muškarac iz Severne Kalifornije koji trenutno boravi u Ostinu, rekao je da bi uglavnom konzervativna klijentela u njegovom poslu naprosto iščezla kad bi se on deklarisao kao gej. Pre više godina bio je jednom zaljubljen u muškarca, što je iskustvo koje je opisao kao "fantastično". Sada, rekao je on, "isključivo izlazim sa momcima… ali samo kad negde putujem van svog rodnog grada. Niko od mojih prijatelja, porodice ili kolega nema pojma." Upitan da li za nečim žali, odgovorio mi je: "Apsolutno. Trebalo je da se preselim u veliki grad i živim svoj život."

Džej *, 27-godišnji stanovnik Ostina, rekao mi je da je i dalje u braku sa suprugom, iako sanja o tome da jednog dana izađe iz ormana. "Bio sam zbunjen svojom seksualnošću u prošlosti", napisao je, "ali prilično sam siguran u nju sada… Neki moji veoma bliski prijatelji znaju za moju tajnu, ali prestravljen sam od mogućnosti da to ikada ispričam svojoj ženi." Nakon što smo razmenili nekoliko mejlova u kojima je izrazio želju da izađe iz ormana pre tridesete godine, Džej me je upitao: "Po tvom mišljenju, jesam li ja loša osoba zato što sebe stavljam u tu poziciju?"

Ljudi kažu da je obaveza svakog gej muškarca da izađe iz ormana, zato što to normalizuje homoseksualnost za sve oko njih. Pretpostavljam da je to dovoljno fer racionalizacija, ali za mene su lični razlozi za deklarisanje mnogo ubedljiviji. Razlozi kao što su očuvanje sopstvenog zdravog razuma, iskren nastup prema svima i otvoreno prihvatanje činjenice da je sreća pojedinca jednako važna kao i sreća svih ostalih.

Što sam se više dopisivao sa svojim novim prijateljima iz ormana — u kojima su se neprestano ponavljale priče o tajnovitim ljubavnim sastancima i grižama savesti, tajnim identitetima i očajničkom željom za iskupljenjem — sve sam više osećao kako se moje ulepšane uspomene na život u ormanu naprosto raspršuju. Suočen sa njihovim rečima, moji sopstveni razlozi za izlazak iz ormana nahrupili su nazad. Izašao sam iz ormana zato što više nisam mogao da podnesem neiskrenost i teret sramote. Deklarisao sam se kao gej zato što sam mrzeo da se sve vreme osećam tako stravično neverodostojno. Istina je da je život gej muškarca povremeno težak. Još je veća istina da je život u ormanu krajnje nepodnošljiv.

*Imena su promenjena da bi se zaštitila anonimnost sagovornika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu