Izbeglice nam pokazuju predmete koji su im spasili život

Svako ko je prinuđen da pobegne iz svog doma i zemlje mora sebe da zapita: šta mi je toliko važno da ne mogu da ga ostavim za sobom?

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Switzerland.

Da li je u pitanju žena iz Sirije koja je u džepu prokrijumčarila svoju kornjaču sve do Minhena ili devojka koja je svoju mačku donela sve do izbegličkog kampa Idomeni u Grčkoj - svako ko je prinuđen da pobegne iz svog doma i zemlje mora sebe da zapita: šta mi je toliko važno da ne mogu da ga ostavim za sobom?

Fotograf iz Bazela Gabriel Hil je izbeglice pozvao u svoj studio u kome obično pravi korporativne portrete i zamolio ih da ponesu najvažniju stvar koju su nosili na putu ka bezbednosti. To je često i jedina stvar koju su ovi ljudi sa sobom nosili.

Širin, 21, pobegla iz Avganistana 2010.

U Švajcarskoj živim već dve godine. Moja porodica je mogla da priušti samo jedno putovanje van zemlje tako da sam ovde sam. Jako je skupo za život, tako da oni neće moći da mi se pridruže.

Kada sam otišao od kuće, otac mi je dao mobilni telefon. Ovaj telefon i odeća koju sam nosio su bile jedine stvari koje sam imao.

Zahvaljujući telefonu sam mogao da komuniciram sa porodicom i kažem im da sam stigao na sigurno. To mi je dalo i osećaj da nisam sam. Sve mi je značio.

Sejla, 33, pobegla iz Bosne 1992.

Kada sam bila dete, otac je često poslom putovao u Afriku. Za treći rođendan sam ga molila da mi donese pravog majmuna, ali mi je doneo plišanog zeku koga je kupio u tranzitu na ciriškom aerodromu.

Tog zeku sam svuda nosila. Kada je rat počeo, sve se tako brzo desilo da nisam razumela ni šta se dešava niti sam razmišljala o tome šta da ponesem sa sobom. Tako sam i zaboravila mog zeku kada smo pobegli. Moj otac je ostao i ja sam mu napisala puno pisama sa pitanjima tipa "Da li si našao zeku? Nedostaješ mi!"

Ne mogu ni da opišem kako sam se osećala kada sam, tri godine kasnije, 1995, videla svog oca. Celo telo mi se treslo kada sam videla njegovo lice na aerodromu u Cirihu - u rukama je imao mog zeku.

Tagi, 27, pobegao iz Irana 2011

Pre pet godina, morao sam da napustim Iran. Jedina stvar koju sam mogao da ponesem je ono što je moglo da mi stane u džepove.

Nakon nekoliko meseci, stigao sam u Švajcarsku. Veliki deo puta sam prešao peške. Svakih malo smo prelazili reke gumenim čamcima.

Sa sobom sam samo poneo tri fotografije. Svaka me je podsećala na drugačije periode života koji sam ostavio za sobom - vremena kojih se rado sećam. Poneo bih više stvari sa sobom da sam mogao, ali nisam.

Josif, 20, pobegao iz Eritreje 2014.

Beg iz Eritreje je bio prilično dugačak i naporan. Danima smo hodali, bili zarobljeni u nekoliko zemalja i prešli jednu od najvećih pustinja na svetu. Imali smo sreće. Svi su preživeli.

Poneo sam neke lične stvari sa sobom, ali sam većinu morao da bacim pre prelaska pustinje kako bih poneo što više flaša vode. Sačuvao sam malu knjigu sa nekoliko brojeva telefona i par fotografija iz detinjstva.

Brojevi telefona su bili veoma važni jer sam nekoliko puta bio zarobljen pa sam morao da plaćam otkup kako bi me pustili. Srećom imam ujaka u SAD - on bi mi poslao pare kojim bih platio. Njegov broj mi je tako postao najvažnija stvar na svetu.

Nazim, 26, pobegao iz Avganistana 2011.

Pre pet godina, morao sam da napustim Avganistan. Tamo sam učio za policajca, ali nedugo nakon što sam počeo da radim, morao sam da napustim zemlju.

Imao sam ranac sa svojim stvarima, ali su mi trgovci ljudima rekli da ga bacim. Jedino što mi je ostalo je ova mala knjiga iz policijske akademije i ogrlica koju mi je dala majka.

Uvek sam želeo da postanem policajac. Ova knjiga je jedino što mi je od toga ostalo.

Ahmet, 23, pobegao iz Eritreje 2013.

U Libiji sam se ukrcao na brod koji je trebalo da nas odvede do Italije. Nisam ništa mogao da ponesem sa sobom osim odeće u kojoj sam bio i malo parče papira sa brojevima telefona moje porodice. Oni su mi rekli da ih pozovem čim stignem u Italiju. Na pola puta se brod prevrnuo i potonuo. Odeća mi se natopila i postala je užasno teška pa sam morao da je skinem. Nestala je u moru, zajedno sa papirom sa brojevima telefona. Preživeo sam, kao i još 200 ljudi. VIše od 250 sa tog broda se udavilo.

Nekoliko meseci nakon što sam pobegao iz Eritreje, u Švajcarskoj sam pronašao osobu koja može da stupi u kontakt sa mojom porodicom. Oni su mislili da nisam preživeo prelazak. To parče papira sa njihovim brojevima telefona je bilo nešto najvrednije što sam imao.

Mari-Terez, 62, pobegla iz Demokratske republike Kongo 2008.

Morala sam da napustim dom u istom trenutku. Nažalost, nije bilo vremena ništa da ponesem.

Rohula, 24, pobegao iz Avganistana 2010.

Pre pet godina, pobegao sam iz Avganistana. Kada sam kretao, nisam mogao ništa da ponesem sa sobom, sem odeće koja je bila na meni.

Bio sam veoma mali kada mi je otac ubijen tako da ga se jedva i sećam. Uvek je nosio zlatnu ogrlicu i nakon što je umro, majka ju je meni dala.

U Švajcarsku sam došao sam i ova ogrlica je jedino što mi je ostalo od porodice i domovine. Ona mi znači sve - zbog nje se ne osećam usamljeno, kao da je otac stalno sa mnom.

Farhad, 27, pobegao iz Avganistana 2007.

Spakovao sam neke stvari od kuće, ali su nam trgovci rekli da sve bacimo. Nisam imao srca da bacim fotografiju majke pa sam je sakrio ispod odeće. Nisam video majku od kada sam otišao pa mi je ova slika veoma važna.

Vinasitambi, 64, pobegao iz Šri Lanke 1984.

Morao sam da napustim naš dom na Šri Lanki 1984. Većinu puta sam prepešačio, ali da bih stigao do Švajcarske putovao sam brodom, avionom i vozom.

Nisam mogao da ponesem mnogo više od odeće koja je bila na meni. Pošto sam morao da ostavim porodicu, ove fotografije su jedine stvari koje su mi bile važne i srećom sam mogao da ih nosim sa sobom. Na slikama su moju roditelji, brat i moja sada preminula sestra.

Migmar, 59, pobegao iz Tibeta 1959

Sa Tibeta sam sa ocem, majkom, sestrom, bakom i dedom 1959. pobegao u Indiju. Tada sam imao dve godine, ali i dalje ne znam tačan datum kada sam rođen. Stigao sam u Indiju sa ocem i bakom i dedom - sestru i majku smo izgubili tokom puta.

Najvažnija stvar koju smo imali tokom puta su baklje kojima smo osvetljavali put tokom prelaska preko Himalaja.

Sulejman, 18, pobegao iz Avganistana 2014.

Trebalo mi je skoro devet meseci da stignem u Švajcarsku. Hteo sam da idem brodom od Turske do Grčke, ail nas je grčka obalska straža stalno hvatala i vraćala u Tursku. Probao sam pet puta - jednom se brod prevrnuo i potonuo.

Od svih stvari koje sam poneo sa sobom, jedino je ostao ovaj mobilni telefon. Majka ga je kupila neposredno pre mog odlaska iz Avganistana - platila ga je oko je 3.000 afganija [oko 45 dolara]. To je polovina mesečne zarade moje porodice.

Telefon je bio jedini način da porodici javim gde sam i da li sam okej. Majka je veoma brinula pa je poziv s vremena na vreme pomagao da se smiri. Zbog telefona sam se takođe osećao bezbednije i manje usamljeno.

Mahmud, 20, pobegao iz Libana 2014

Poreklom sam iz Palestine, ali sam pobegao iz Libana. Pre par godina sam prešao iz Islama u Hrišćanstvo i sveštenik mi je dao ovu Bibliju. Tokom mog putovanja, brod na kome sam bio se pokvario i morali smo sve da pobacamo u vodu. Nekako sam uspeo da sakrjem svoju Bibliju. Ona mi je najvažnija i daje mi snage tokom teških vremena. Natopljena je slanom vodom i veoma je prljava, ali ja ne bih uzeo drugu.

Ovde u Švajcarskoj pretežno živim sa Muslimanima - jedino moja porodica zna da sam promenio veru. Zato ne smem da se fotografišem - vodim dupli život.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
VICE Kanali