Nasledila sam strah od hrane od anoreksične majke

Tekst: Rose Thomas, ilustracije: Madison Griffiths.

Moja mama šeta svakog jutra.

Korak joj je žustar. Deset krugova na obližnjoj stazi za trčanje. Naši psi bi često lenjo kolabirali na orošenu travu i gledali je kako grabi napred i zadovoljno dahće. Kada bi to obavila, nastavila bi i šetala do kancelarije u kojoj je radila, čela orošenog znojem. I znojila se tokom celom dana, jer bi svakog jutra – pre šetnje – celo telo obmotala celofanom. Nosila bi ga po ceo dan, skrivenog ispod odeće. Brojni slojevi bi izvlačili višak vode iz organizma koji je ona toliko prezirala.

Do večeri bi se pretvorila u bednu, izgladnelu baricu iscrpljenosti; u krhku ženu koja sedi ispred televizora i gricka svoju kragnu. Njeni dnevni obroci su se sastojali od energetskog napitka sa ukusom lubenice, kesice supe, i parčeta tosta sa biljnim namazom, koje bi svakog jutra isekla na četvrtine. Obično sam preostale tri četvrtine nalazila u kanti za đubre.

Moja mama je uvek bila mršava; imala je duge, tanke udove i jagodice oštre kao žilet. Bolest na stranu, kod njenog izgleda mi je uvek postojalo nešto zadivljujuće. Na onih par fotografija sa njenog venčanja, razbacanih po našoj porodičnoj kući, ona je delikatna dvadesetčetvorogodišnja vizija, izgubljena u moru zrnaste beline. Kada se udala za mog oca – koji je u to doba bio sportista – sve svoje vreme je provodila u saunama, gladujući, i žudeći za bilo kojom hranom osim celera.

Živela je na pahuljicama i povremeno bi pojela čokoladicu Mars, u isto vreme držeći nezdrav broj časova aerobika u obližnjoj teretani. Ne čudi što je u svojim ranim dvadesetim godinama doživela srčani udar. Njeno krhko telo je popustilo pod pritiskom.

Moju majku su osobe sa poremećajem ishrane uvek živo interesovale. Moje drugarice koje su bile njihova žrtva su postajale posebno bliske s njom. Ali to nikada ne bi potrajalo. Ako bi u bilo kom stadijumu postale mršavije od nje, smesta bi počela da ih ignoriše.

Dok sam odrastala, TV kanale koje smo gledali je birala po tome koliko bi voditeljka imala upale obraze. Što veći stomak ima, to bolje. Moja mama je jednom čak rekla mom tati da jednu od svojih radnica pošalje na odmor dok se malo ne ugoji. Osećala se terorisanom od strane konkurencije koju je imala na radnom mestu.

Kada sam ja počela da mršavim, to je prvo primetila moja mama. Bila je srećna, dokle god ne smršam ispod 54 ili 57 kila. Kada bi bila mršavija od toga, upala bih na njen teren. Ako bih bila teža, postala bih izuzetno neprijatna za oko.

Bilo je kao da moja nezainteresovanost za hranu predstavlja pretnju po nju. Kada smo živele pod istim krovom, mogao je da postoji samo jedan pobednik, i to je bila igra koju je usavršavala 30 godina. Otvorila bi kesicu čipsa, stavila je pored mene, i otišla iz sobe. Ja bih ga učtivo odbila, stavila ga kod nje, i otišla iz sobe. Ona koja prva pojede čips je slabija. Kada sam išla s njom u restoran, ždrala sam. Neumorno sam ždrala. Jela sam sve čega sam mogla da se dočepam, možda kao vid neke čudne, bolesne pobune.

Neposredno pre nego što sam se odselila od kuće, počela sam da odlazim kod doktora koji je pratio moju kilažu i moj stav. Ali sam i dalje fotografisala svoje telo u raznim ogledalima, i opsesivno ga proučavala. Moj odraz je uvek delovao mršavije u ogledalu u kupatilu, nego u garderoberu moje majke. Pod tamošnjim jarkim svetlom, videla sam svaku striju i nabor.

Zato sam igrala igre sa sobom. Ako jednog dana doručkujem, sledećeg dana ne smem da ručam; a narednog da večeram. Kada bih prekinula ovaj ciklus, bilo je u redu. To je samo značilo da treba da se pročistim. Nadutih obraza, plašila sam se da će na četkici za zube ostati tragovi krvi. Nikada nisam imala osećaj da sam „sve" očistila.

Vaga u kupatilu moje majke je pokazivala šest kilograma više nego vaga u ordinaciji mog doktora – a tih šest kila je pravilo razliku. Koliko god da je doktorova procena mog zdravlja bila mračna, mamina vaga je uvek govorila istinu.

Dugo sam se trudila da budem mamin staratelj. Mama svoje majke, ako hoćete. Jurila sam upute i plačnim glasom zvala njenog redovnog doktora, insistirajući da ona laže oko svoje bolesti. Želela sam da im kažem ne, idioti jedni, ona ne pati od „nedavnog, neočekivanog gubitka težine", koji je posledica „neidentifikovanog uzroka". Ona je delila krevet sa gadnim poremećajem koji joj je na uvo šaputao smrtonosne savete. I to tri četvrtine njenog života.

Ali oni su poznavali učtivu, bojažljivu ženu. Oni nisu bili u stanju da vide viziju proširenih vena na rukama koje su bile suviše krhke da bi njima mogla da zatvori vrata od kola.

Svako malo, kada bi se osećala posebno slabo ili kada bi joj se stanje pogoršalo, promucala bi, „Znam da imam problem". To u našoj porodici nije tajna. Rekla bi da bi volela da ima potrebu da jede više, da uopšte jede. Njene prijateljice su pravile neosetljive opaske na njen račun. Obično o tome koliko „sreće" ima što je u svojim zrelim godinama ostala tako mršava. Od toga mi se vrtelo u glavi.

Ponekad je bilo nemoguće ne biti frustriran njenom bolešću. Mene to toliko plaši, i volim je više od svih. Samo želim da joj bude dobro.

I dalje drobi hranu koju joj spremim, tako da na kraju izgleda kao zbunjujuća šarena mešavina, i pretvara se da žvaće. Baš onako kako je Kesi učila Sida da jede u Skins. Ponekad bi, posle samo dve kašike sočiva, otrčala u kupatilo sa „iznenadnim nagonom za povraćanjem".

Ono što mi je teško da priznam je koliko često prihvatam njene navike. Postale su normalne; sveske za beleženje unetih kalorija, skrivanje parčića tofua ispod listova salate, brzo sklanjanje tanjira, da niko ne bi imao priliku da postavi pitanje šta je pojedeno, a šta nije.

Nasledila sam majčin strah od hrane, njen sram i tugu. Zavidim joj na ispupčenim člancima i strukturi kostiju. Važno mi je da se podsećam da to nije ono što je definiše – to je njena bolest. Ali njena bolest je razvila svoju sopstvenu ličnost koja je toliko stvarna i bez sumnje moćna, da je ponekad nemoguće napraviti razliku.

Koliko prošle nedelje, obukla sam usku haljinu i uzviknula, „Izgledam grozno. Vidi mi se ispupčeni stomak". Ona me je utešno zagrlila i nasmešila se. „Stvarno si moja ćerka", rekla je kroz smeh.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu