Pica je sendvič

U prvoj poslanici Korinćanima, kaže Sveti Pavle: „Kad ja bijah malo dijete kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljavah; a kad postadoh čovjek, odbacih djetinjstvo." Što važi za sledbenike Hrista važi i za sendviče: istina možda boli, ali istina takođe i oslobađa.

Pica je sendvič. Pica je najpopularniji otvoreni topli sendvič na svetu.

Skandalozna ideja, ali živimo u skandaloznom dobu. Ali ova suluda tvrdnja nije neosnovana. Ako ostanete uz mene, duboko sam uveren da ću uspeti da vas razuverim i oslobodim vam um svih zabluda.

Ovaj intelektualni izazov namenjen je samo odvažnima.

Teorija sendviča, istorijski gledano, više je ideološka nego naučna tvorevina. Tranzicija iz bezumne tmine u svetlost saznanja neizbežno je bolna, kao što nas uči desetominutna scena iz Karpenterovog „Oni žive" u kojoj Nada pokušava da primora Frenka da stavi naočare. Ali prosvetljenje zahteva beskompromisno odricanje svog predznanja, odlučno, neustrašivo, ma kakvi nam konačni zaključci bili.

Džeb Lund je svoju revolucionarnu analizu ontologije sendviča objavio u „Gardijanu" još 2014. On tu neporecivo dokazuje da je hot dog bez svake sumnje sendvič, kao i tako, kao i sve moguće rolnice. Dijagram koji sledi, distribuiran širom društvenih mreža, grubo predstavlja podelu sendvičkih škola mišljenja; dobro će nam doći za početak diskusije.

Tabelarno ravnanje sendviča pomaže da čovek pronađe sebe, ali u širem smislu ne zadovoljava naučnu taksonomiju; via boingboing.net

Mi ćemo se ovde ipak pozabaviti ozbiljnijim pitanjima. Želimo da uspostavimo naučni metod za klasifikaciju sendviča. Marks u svom uvodu u Grundrisse kaže da je „ljudska anatomija ključ za anatomiju majmuna", stoga i ja smatram da se ključ za taksonomiju sendviča krije u pici.

Po okončanju uzavrele trodnevne debate na Tviteru, stigli smo do osnovnim principa koji čine esenciju jednog sendviča. Na samom smo početku. Šta je to „sendvič"? Na onom fundamentalnom nivou, sendvič mora imati pecivo kao osnovu. Dva parčeta hleba, kifla presečena skoro ali ne sasvim na pola, kao i palačinkasti omoti takođe su prihvatljivi.

Sendvič mora imati primarno pikantan ukus. Slatki sastojci smeju se koristiti, ali osnovni profil ukusa jednog sendviča mora biti negde u domenu slano-ljuto. Takođe, sendvič mora biti adekvatan kao obrok. Idealan sendvič bio bi kompletan nutricioni paket ugljenih hidrata, povrća, proteina, i masti, što naravno nije neophodno ali dovoljno je da eliminiše sve vrste slatkiše. Sendvič sladoledi i slične tvorevine samo odaju počast onom izvornom, ali nisu sami po sebi sendviči. „Radikalna sendvičarska anarhija" sa gornjeg dijagrama puk je kulinarski nihilizam.

Za sada sve ide po planu. Očigledna je, možda i nepomirljiva, podela između sekte otvorenog sendviča i reakcionarnih tradicionalista koji odbijaju da priznaju bilo kakve nepreklopljene varijante. U idealnom slučaju sendvič se ima jesti rukama, ali nismo mišljenja da korišćenje pribora diskvalifikuje; u najgorem slučaju vredno je indignacije. Samo će ulica ponuditi konačno rešenje ovih dilema.

Ako prihvatimo nepreklopljene sendviče kao prave sendviče, nameće se zaključak po kom pica zadovoljava sve gorenavedene kriterijume.

_____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Bacanje hrane u Srbiji

______________________________________________________________________________________________________

Ipak, kanonizaciji pice u red sendviča protive se čak i oni koji podržavaju otvorene sendviče. Iz nekog razloga, društvu na našem stepenu razvoja sama ideja izjednačenja pice i sendviča predstavlja bogohuljenje. Moglo bi se reći da otvara vrata novim disonantnim tonovima po kojima bi i rolat s mesom ili pita od ćuretine mogli biti sendvič – te implikacije, jasno, duboko uznemiravaju, dovode u pitanje samu kategoriju sendviča, možda i koncept svesnog rasuđivanja.

Stoga, uspostavimo strožije kriterijume. Kad kažemo da sendvič mora imati pecivo kao osnovu, pojasnimo da to pecivo ne sme biti slatko pečeno. Demarkacija po osnovi sastava i proizvodne prirode fundamenta sendviča je sasvim jasna. Podloga za picu se kvalifikuje, pa je stoga pica tehnički sendvič nepreklopljenog tipa a ne slana pita. A rolat s mesom ne može i ne sme sendvič, prođi me se Sotono. Kroasanvič naravno nećemo diskvalifikovati, jer je testo od kog se kroasan pravi na bazi kvasca pa je tehnički slano a ne slatko, čak smo radi tolerisati i sendvič-krofne.

KFC „duplerica" predstavlja problem. Reklamira se kao sendvič, iako ulogu peciva imaju dva komada pržene piletine. Iako na prvi pogled ima strukturu, meso nije i ne može biti isto što i pecivo. Duplerici odbijamo aplikaciju za status sendviča jer bi implikacije njenog učešća u ovoj kategoriji bile dalekosežne i destruktivne po sam koncept.

(Ovde se ne bavimo pitanjem „dobrog" sendviča – samo čistom taksonomijom. Nećemo dozvoliti da analiza sastava i komponenti pređe u subjektivna pitanja ukusa.)

Kritičari često dovode u pitanje metodologiju naše rigorozne naučne istrage. Jeretici i komedijaši predlažu da u sendviče uvrstimo, ražnjić, suši, stolice, časovnike, pivo, zato što misle da je oslobođenje od dogme isto što i nihilizam. Ali ne, iako su granice našeg poimanja sendviča široke, one su takođe čvrste i precizno definisane. Slatka viršla nije sendvič nego prženi slatkiš, samosa nije sendvič već nešto nalik knedli. Uz dužno poštovanje Semu Krisu, njegova tvrdnja da je „obično parče hleba" takođe sendvič predstavlja postmodernu dekadenciju koja vodi ka potpunom kolapsu savremenog društva.

Teorija sendviča je, zašto uopšte isticati, daleko šire naučno polje. Mi smo se ovde svesno zadržali na pitanjima taksonomije, ali srodno polje je genealogija sendviča koje jedva da smo se i dotakli. Javnost je dobro upoznata sa klasičnom pričom o grofu od Sendviča čije je ime poneo obrok kojim je on prekraćivao glad za radnim stolom, zauzet problemima kolonijalne mornarice. Ipak, idejni tvorac je gotovo sigurno bio grofov anonimni sluga. Istorija sendviča, dakle, od samih začetaka duboko je vezana za pitanja imperijalizma i klasne nejednakosti, pa ne treba da čudi što je sendvič iz plemićkih ubrzo dospeo u ruke proletarijata. Ubeđen sam da će dalja ispitivanja genealogije sendviča potvrditi stav Marksa i Engelsa da vladajuća klasa proizvodi one koji će je sahraniti.

Prihvativši ontološko izjednačenje pice i sendviča ne znači da je naš posao završen. „Nasuprot, uska su vrata i tijesan put što vode u život sendviča i malo ih ga samo nalazi", ali sa druge strane tih uskih vrata jasno je da postoje beskrajne mogućnosti. Prihvatanjem sendvičkog poststrukturalizma ujedno prihvatamo da je prirodni poredak sveta podložan kolektivnoj razumom-vođenoj volji njegovih žitelja.

Prihvatimo da je pica sendvič, i prihvatićemo da je utopija dosežna. Lepo kaže stari majstor Da Vinči, „Ko okusi let, hodiće zemljom pogleda uprtog u nebesa. Gde jednom beše, žudeće da se vrati."

A pitali smo i kuvare, kažu da jeste.

Još na VICE.com

Pica, najomiljenija uteha Amerikanaca

U redu je da pojedeš celu picu posle pijanstva, kažu naučnici

Davali su mi drogu, pušili mi i pljačkali me dok sam radio kao dostavljač pica