Robert Prosinečki i neverovatne godine u Portsmutu

U pitanju je očigledno poređenje: pušenje i na terenu, i van njega. Tračevi su istina. Robert Prosinečki nije poluvreme u Portsmutu provodio slušajući najverovatnije ne toliko inspirativne timske govore i taktičke inovacije Grema Riksa. Sedeo je u kupatilu i pušio sočnu pljugu. Samo pitajte Linvoja Prajmusa – čoveka toliko prijatnog, da fizički nije u stanju da laže – i on će vam reći to isto. Mada, Prosinečki nije ni morao da sluša, zato što je to bio toliko talentovan fudbaler da je engleski šampionat za njega bio dečja igra. Pravo je čudo kako je ova živani, preteški tridesetdvogodišnji plejmejker koji purnja uopšte završio na južnoj obali, ali Fraton Park je zbog njega bogatije mesto.

Srpsko-američki biznismen Milan Mandarić je 1998. preuzeo Portsmut, koji je nastavio sa navikom da na neodgovarajući način flertuje (ali nikada i da mu se sasvim posveti) sa ispadanjem u treću ligu. Stvari su postale malo preozbiljne u maju 2001, kada je bila potrebna pobeda od 3:0 u gostima u Barnsliju, da bi Pompi ostao u ligi. Ovo nije bila vizija engleskog fudbala koju je imao Mandarić. Taj trend je morao da se zaustavi – i to brzo. Bila je potreban talični predvodnik, da postane zaštitno lice i da ovaj 'uspavani džin' prestane da drema u Diviziji 1 i konačno uđe u društvo velikih momaka. Mandarić je imao pravog čoveka za taj posao, „poklon za navijače Pompija", rekao je – a kakav je to samo poklon bio.

Stavimo stvari malo u kontekst, da bismo istinski demonstrirali koliki je to bio uspeh za Mandarića. Robert Prosinečki je bio prava supezvezda ranih devedesetih, ali njegov uspon nije prošao bez kontroverzi. Čak i kada je bio sedamnaestogodišnjak koji je svoj profesionalni debi imao u Dinamu iz Zagreba, njegov otac se posvađao sa glavnim trenerom Miroslavom Blaževićem, koji je dao čuvenu izjavu da će pojesti trenersku diplomu ako Prosinečki ikada postane uspešan fudbaler. Ubrzo je usledio transfer u Crvenu Zvezdu iz Beograda. Procvetao je i uskoro postao jedan od najvećih mladih talenata u Evropi, odneo tri šampionata, jedan kup Jugoslavije, i postigao krunski uspeh: Kup evropskih šampiona 1991, kada je Prosinečki u finalu dao prvi gol iz penala. Ove četiri trofejne godine su dvadesetdvogodišnjeg Prosinečkog odvele u Real Madrid, ali uprkos ogromnim očekivanja od mladog Jugoslovena, povrede i navodno neprihvatanje adekvatnog načina života su doveli do toga da nikada ne ispuni svoj potencijal.

Posle epizode u Real Madridu, proveo je još tri godine u Španiji, igrajući za tada uspešni Ovijedo, kao i za Sevilju i Barselonu (čime je postao tek osmi fudbaler ikad koji je igrao i za Real Madrid i za Barselonu). Što se tiče reprezentacija, može da se pohvali da je igrao i za Jugoslaviju i za Hrvatsku, sa ovom prvom na svetskom prvenstvu 1990, a sa drugom na evropskom '96. Bio je član reprezentacije Hrvatske kada je osvojila treće mesto u Francuskoj '98, i postigao dva gola u borbi za bronzu.

Prosinečki je bio deo reperezentacije Hrvatske kada je obezbedila treće mesto na svetskom prvenstvu 1998. // PA Images

Uprkos potpunom nedostatku forme, putovao je čak i na turnire u Japanu i Južnoj Koreji 2002, toliki je bio njegov uticaj u nacionalnoj selekciji. Osvojio je Kup evrpskih šampiona, četiri velika međunarodna turnira, i igrao na Kamp Nou i Santjago Bernabeu; a onda je, apsurdno, Robert Prosinečki potpisao jednogodišnji ugovor na Fraton Parku.

Nemojte pogrešno da me shvatite: ostatak uglavnom zaboravljive Portsmutove ekipe iz sezone 2001-2002. je u najboljem slučaju bio potpuno prosečan, što je tvrdnja koja može da se potrkepi poprilično neinspirativnim plasmanom na 17. mesto, sa samo dve pobede u prolećnom delu sezone. Najdžel Kuaši i Šon Deri nisu mogli da veruju koliko su imali sreće kada im se Prosinečki pridružio na sredini terena, čak iako je to značilo da će morati da trče i za njega. Veoma mladi i još krakatiji Piter Krauč je nanizao impresivnih 18 golova u 37 utakmica, pre nego što je Aston Vila zamahala sa pet miliona funti, od kojih je mnoge postigao uz asistenciju Prosinečkog. Žestoko kritikovani igrač odbrane Karl Tiler – čije ime i dalje ostavlja ravnodušnim mnoge ljubitelje fudbala – i drevni Dejv Bisant su iznenada abolirani za svoje brojne kikseve: samo dodaj loptu Robiju, i on će izvesti nešto neshvatljivo. Pored svih tih mediokriteta, ovaj Hrvat koji celu sezonu nije potrčao, nije se vraćao u odbranu i nije skakao za loptom, doneo je Fraton Endu nagoveštaj budućih dešavanja. On je bio prethodnik Pola Mersona, Lasana Diare i Nika Kranjčara, koji su u nastupajućim godinama krasili teren Fraton Parka.

I počelo je veoma dobro. Osim poraza na domaćem terenu od Bredford Sitija, koji je nešto pre toga pao u niži rang takmičenja – događaj koji je svakako zasenila prerana i tragična smrt štopera Pompija Arona Flahavana samo dve nedelje ranije – dobili su pet od osam početnih utakmica, izgubivši jedino od Bantama. Prosinečki je bio uticajan. U svakoj prilici se poigravao sa odbrambenim igračima, driblajući ih dok ne popadaju. Li Bredburi, pomenuti Krauč i škotska živa vatra Mark Berčil su ovog genija iskoristili do maksimuma, a Prosinečki je i sam postizao pogotke, koji su u pobedama nad Kristal Palasom i Stokport Kauntijem bili odlučujući.

Virtuozna igra u Barnsliju u petak uveče je navela Riksa da zameni Prosinečkog pet minuta pre kraja utkamice, da bi obe grupe navijača mogle da iskažu svoje diviljenje njegovoj orkestraciji odlične pobede Portsmuta od 4:1. Prosinečki je bio modar, ali je konačno razrešio čuveno pitanje da li može da izdrži na Oukvelu po hladnoj jorškirskoj večeri (problem koji verovatno i dan – danas muči MSN i BBC). Međutim, u pravom duhu Portsmuta pre nego što je prešao u Premijer ligu, točkovi su na spektakularan način otpali sa kola. Riks je izgubio kontrolu nad ekipom, i od decembra nadalje su dobili samo četiri utakmice u svim takmičenjima. To je manje od jedne pobede mesečno, pod kontrolom Prosinečkog. Neoprostivo i neverovatno frustrirajuće za igrača koji je lako mogao samo da pokupi svoje pare i da ne brine. Ali Prosinečki jeste brinuo i bio je vidljivo ljutit gledajući kako ostala 22 fudbalera na terenu nisu ni u istoj stratosferi kao on.

Prosinečki dribla Tresora Luntalu iz Birmingem Sitija // PA Images

Južnjačku avanturu Prosinečkog možda najbolje može da objasni samo jedna sedmica u februaru. Ovaj svet u malom otelotvoren je u remiju od 4:4 sa Barnslijem kod kuće, i u porazu od 4:3 u gostima Šefild Junajtedu. Uzbuđenje za neutralne, pomisli biste, ali ne i za Prosinečkog. Prve subote je postigao zasenjujući het trik, postigavši jedan od svojih čuvenih golova iz slobodnog udarca, čime je njegova ekipa povela sa 4:2, samo šest minuta pre kraja utakmice. 12.756 posetilaca Fraton Parka mu je jelo iz ruke i stajalo u čudu, gledajući raskoš pred svojim očima. Ali ipak, crveni karton Linvoju Prajmsu zbog navodnog udaranja glavom (da, znam!) i neki propusti u odbrani su inspirativnu pobedu pretvorili u remi od 4:4. Verni navijači nisu bili čak ni ljuti, samo su bili tužni zbog Prosinečkog i njegovog obešenog nosa. Bukvalno nije mogao da učini više. Nedelju dana kasnije, stvari su nastavile da idu Prosinečkom na nerve. Jedan gol i dve asistencije su pomogle Pompiju da dođe do nerešenog rezultata 3:3 na Bramal Lejnu. Naravno, sve dok Portsmut nije dozvolio sebi da primi gol u 95. minutu, što je naljutilo Šona Terija do te mere da je dobio crveni karton za nanošenje teških telesnih povreda u preostalih pet sekundi utakmice. Prosinečki je postigao poslednji od svojih devet golova za Portsmut, i ko može da ga krivi? Bio je oaza mira i kvaliteta, dok su ostali oko njega izgledali kao klovnovi koji trče po minskom polju.

Ovih dana Prosinečki nadgleda sve veći napredak azerbejdžanske reprezentacije. Zemlja vatre, što mu je verovatno od pomoći da pripali svoj Marlboro, nedavno je odnela pristojnu pobedu nad Norveškom od 1:0, a u poslednjem susretu sa Nemačkom je čak postigla i gol. Kao što možete i da zamislite, fudbal koji Prosinečki forsira je estetski prijatan. Ali ono što usrećuje sve navijače Portsmuta je to što se on svojih dana na južnoj obali rado priseća i redovno šalje poruke lokalnim novinarima da prati rezultate u drugoj ligi. S pravom se može reći da je započeo nešto posebno u tom okrugu, što je nastavio izvesni H. Rednap, i što je dovelo srebrnog trofeja i sedam slavnih sezona u visokom društvu. Pošto se danas trudi da ponovo pređe u viši rang takmičenja, i pošto bivši direktor Diznija i pravi milijarder Majkl Ajsner pokazuje interesovanje da preuzme klub, možemo da oprostimo navijačima Portsmuta na tome što merkaju koja bivša fudbalska starleta iz Barse i Reala bi mogla da izazove novu fudbalsku revoluciju.

Još na VICE:

Od derbija do derbija - sport u Srbiji za vreme NATO bombardovanja

Ivica Osim, poslednji pravi Jugosloven i vitez fudbala

Top 10 grobarskih komentara na Zvezdin gol u derbiju