Pobegao sam iz crne rupe mog telefona

Živimo u doba kolektivne dezorijentacije i mentalne larme. Zavisnost od pametnih telefona i društvenih mreža je dodatno pojačala naš već ubrzani ritam svakodnevnog života. Zbunjeni smo, uzrujani, i zavisniji od toga da nam tehnologija donese sreću više nego bilo koja prethodna generacija. Rezultati jednog nedavnog istraživanja potkrepljuju ideju da kompulsivno korišćenje smartfona prouzrokuje depresiju i anksioznost. Ova emotivna pat pozicija je kombinovana sa kulturom konzumerizma u kojoj primat imaju trenutna zadovoljstva do kojih se stiže brzinom svetlosti.

Smartfoni svakako imaju gomilu praktičnih prednosti i obezbeđuju komfor, ali to ima svoju cenu. Svi upadamo u vrtlog neprekidne potrage za narednim doživljajem – sve češče digitalnim – nadajući se da ćemo tako utoliti neku nedefinisanu žeđ. Ne samo da ta žeđ nikada ne bude utoljena, već potraga za sledećim fiksom informacija ili doživljaja zapravo pali veću želju za potragom za još većom potvrdom. Naša sreća se ogleda u tome da li smo dobili novi „lajk" na društvenim mrežama. Kao ordenom se ponosimo svakim novim „pratiocem". Zadovoljstvo nam se meri po svakom novom narednom memu. Naš uspeh ili propast na radnom mestu zavisi od naše sposobnosti da se nosimo sa neprekidnom poplavom mejlova, instant poruka i zakazanih sastanaka koji u svakom trenutku mogu da se pomere. Dobijamo ili gubimo bitke u roku od milisekunde, i nemoguće je reći da li smo na čelu ili začelju čopora.

Jedna stvar je sigurna. Ovo iskustvo, koje nazivaju „mozgom nalik kokicama", je izvan naše kontrole, i eksponencijalno ubrzava.

Sećam se inicijalnog zadovoljstva kada sam kupio prvi smartfon: dobio sam neograničen pristup gomili informacija, zabavi i humoru, u bilo koje doba dana ili noći. Ali vremenom sam primetio da sam postao zavisan od te sprave: probudio bih se ujutru (oglasio bi se alarm na smartfonu), okrenuo ka svom telefonu, što bi neizbežno dovelo do skrolovanja po aplikacijama raznih društvenih mreža, pre nego što bih proverio mejl, i možda još malo pregledao društvene mreže, pre nego što bih ustao i otišao da se istuširam. Isti ritual bi se ponovio posle tuširanja, a onda prilikom bilo kakvog zatišja tokom dana.

Kada bih se probudio usred noći, malo bih skrolovao po aplikacijama društvenih mreža pre nego što bih se vratio na spavanje. Kada bih čekao u redu u prodavnici, pregledao bih nove slike, možda tagovao neke prijatelje na onima koje bi im bile najzanimljivije, da mi prođe par minuta. Skoro svi prijatelji i rođaci su mi pomagali i podržavali me u tome kako koristim smartfon, pošto izgleda da se veći deo modernog društva upušta u ove kompulsivne rituale na internetu, što nadalje uvećava i normalizuje ovu zavisnost.

Vremenom mi je, posle par godina ovoga, postalo očigledno da nikada neće biti dovoljno fotografija koje ću moći da kliknem dvaput, članaka koje ću moći da pročitam i smešnih videa koje mogu da odgledam da bih bio duboko ispunjen. Jebote, kada je počelo toliko da mi bude stalo do slika drugih ljudi? I što je još važnije, postoji li neko rešenje za problem?

Promišljenost ima široku podršku kako praksa koja pomaže da se umanji stres i poveća fokus. Otkrio sam da može da posluži kao protivotrov u zbunjujućoj nestvarnosti digitalnog sveta. Promišljenost je drevna praksa fokusiranja na sadašnji trenutak, kada mirno prepoznaješ i prihvataš svoja osećanja, misli i telesne senzacije, bez zaključka. Takođe je nazivaju i „gola pažnja". Promišljenost je srž budističke prakse više od 2500 godina. 1979. godine, Džon Kabat-Zin, koji je trenutno profesor medicine u penziji i osnivač Klinike za umanjenje stresa i Centra za promišljenost u medicini, zdravstvenoj zaštiti i društvu, na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Masačusetsu, osmislio je Smanjenje stresa na osnovu promišljenosti (MBSR) za lečenje hronično obolelih. Inicijalna namera MBSR-a je bila da se pacijenti nauče da „prihvate bol", da bi izbegli da im hroničan bol pojača dalje emotivne patnje. MBSR i slični programi se sada predaju po celom svetu, u školama, zatvorima, bolnicama, domovima veterana i po firmama.

Promišljenost je jednostavno uočavanje određene misli, emocije, osećaja ili pojave. Tokom vežbe promišljenosti, ako sedite, jednostavno znate da sedite. Ako hodate, jednostavno primetite da hodate, i osećate svaki korak, bez zaključka. Ako osećate bol u telu, prepoznajete ga, bez donošenja zaključka. Ako razmišljate na određenu temu, primećujete da razmišljate, svesno i nepristrasno. Jednostavan „život u trenutku" nije promišljenost. Džozef Goldštajn, kome pripisuju zasluge da je bio centralna ličnost za popularizaciju promišljenosti u Sjedinjenim Državama u proteklih pet decenija, pravi analogiju sa psom koji živi u sadašnjem trenutku, ali nije promišljen, zato što nije svestan svoje pojave u trenutku. Šta više, pas neprekidno traga za prijatnim iskustvima i beži od neprijatnih. Suprotno tome, da bi bio promišljen, moraš s namerom da primetiš šta se pojavljuje u trenutku svesti, to prepoznaš i ne procenjuješ.

Promišljenost je suprotna od poricanja i potiskivanja. Ono što je osnovno za ljudsko iskustvo je čin gravitiranja ka prijatnim iskustvima, beg od neprijatnih iskustava i ignorisanje neutralnih. Promišljenost stvara ravnotežu koja nam omogućuje da egzistiramo u sredini između ovih ekstrema, i tako ostanemo zadovoljni i mentalno stabilni, uprkos eksternim okolnostima. Ako je neko promišljen, misao ili emocija mogu da dovedu do toka asocijacija koji može da izvuče čoveka iz raznorodnih turbulentnih misli, emocija ili senzacija, uz malo ili nimalo svesti ili kontrole nad tim iskustvom.

Korisna skraćenica, R-A-I-N se često koristi za opisivanje koncepta promišljenosti:

Prepoznaj ono što se pomalja
Praksa „primećivanja" često pomaže tokom prepoznavanja misli ili emocija. Primećivanje uključuje pravljenje blage mentalne beleške o onome što se pomalja (drugim rečima, „frustracija", „bes", „ljubomora", „planiranje").

Prihvati da se to dešava
Umesto da ignorišemo ili se opiremo nekoj misli ili emociji, prihvatamo je i priznajemo da se pojavljuje.

Istraži sa zanimanjem
Odredi gde u svom telu osećaš određenu senzaciju (na primer, stezanje u grudima ili napetost u mišićima) i sa zanimanjem ispitaj te senzacije. Takođe ispitaj da li ti se zbog tih senzacija javljaju neke misli (na primer, „Ovo mi je grozno").

Ne identifikuj se sa mislima ili emocijama (nemoj previše da personalizuješ misao ili emociju, i shvati da će se promeniti). Stvori otklon između sebe i svojih misli i emocija tako što ćeš prepoznati nestalnu prirodu misli i emocija. Misli i emocije su kao vremenske prilike koje nastaju usled određenih atmosferskih stanja, a onda se menjaju.

Meditacija je sredstvo koje se koristi za jačanje „mišića" promišljenosti. Iako ima raznih oblika meditacije, meditacija za promišljenost obično izgleda tako što onaj koji meditira sedi uspravno, zatvorenih očiju (iako može da se meditira i sa otvorenim očima), i usredsredi se na predmet pažnje, kao što su dah, mantra, zvuk, ili neka telesna senzacija. Dah je predmet pažnje koji obično koriste oni koji meditiraju, naročito početnici. Tokom meditacije, um neizbežno odluta do neke misli, emocije ili telesne senzacije, i u tom trenutku se u umu onog koji meditira oglasi metaforično „zvono promišljenosti", i on ponovo fokusira svoju pažnju na prikladan predmet.

_________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Vukovci: Čekajući celog života na posao

______________________________________________________________________________________________________

Stalnim vraćanjem fokusa na predmet pažnje, kao deo redovne prakse meditacije, onaj koji meditira postaje svesniji procesa lutanja misli i postaje sposobniji da vrati fokus na predmet pažnje. Kao rezultat toga, onaj koji meditira postaje u stanju da primeti da mu misli lutaju iste sekunde kada se to dogodi, i tako im um postane koncentrisaniji. Cilj meditacije nije eliminisati misli (što je nemoguće), već postati svestan misli u trenutku kada se jave (i kada prođu, kada smo već kod toga). Tako čovek na kraju bude u stanju da se više fokusira na proces javljanja misli i emocija, a ne na njihov sadržaj. Drugim rečima, osoba postaje svesna prirode svog uma.
Redovna meditacija promišljenosti i njena primena tokom svakodnevnog života nas osposobljava da manje personalizujemo misli i emocije, što generalno dovodi do veće sreće i poboljšanog fokusa. Vredi primetiti da ojačavanje promišljenosti zahteva redovnu i postojanu praksu, u idealnom slučaju, putem svakodnevne meditacije i održavanja promišljenosti tokom dnevnih aktivnosti. Ako se posvetimo njenom vežbanju, naša promišljenost će se verovatno produbiti, a kada je retko praktikujemo, najverovatnije će opasti.

Skorašnja neurološka istraživanja potvrđuju efikasnost promišljenosti u poboljšanju kognitivnih veština kao što su pamćenje i pažnja, u umanjenju stresa i anksioznosti i u prevenciji depresije. Šta više, istraživanja ukazuju na to da promišljenost može da poveća saosećanje prema drugima, pa čak i da ojača naš imuni sistem za borbu protiv infekcija.

Ironijom sudbine, prvi put sam se susreo sa meditacijom i promišljenošću preko aplikacije na telefonu. Sada svakodnevno praktikujem meditaciju već oko dve godine. Takođe dajem sve od sebe da praktikujem promišljenost tokom običnih svakodnevnih aktivnosti. Kada se probudim ujutru, znam da se budim i ustajem iz kreveta. Kada se tuširam, znam da se tuširam i istražujem subjektivni osećaj toga što se polivam toplom vodom. Kada perem zube, znam da perem zube i fokusiram se na osećaj koji na mojim zubima i desnima izaziva četkica. Kada hodam do posla, praktikujem meditaciju u hodu, tokom koje osećam tabane, dok težina mog tela pritiska zemlju prilikom svakog koraka. Kada doručkujem, fokusiram se na osećaj hrane u ustima i na osećaj gutanja. Sve te prakse mi pomažu da budem prisutan u trenutku i da mi misli ne vrludaju.

Kada sada uzmem telefon, znam da sam uzeo telefon. Iako i dalje svakodnevno koristim modernu tehnologiju, sada imam više samosvesti kada koristim razne digitalne naprave, pa sam u stanju da koristim napravu bez osećaja da sam dužan da joj posvetim pažnju. Kada odgovaram na poslovne mejlove, oko tog iskustva ima dovoljno prostora da me ne uvuče u crvotočinu tog iskustva. Kada sam u svom stanu, sposobniji sam da odložim telefon u spavaću sobu i borim se sa dosadom, frustracijom ili anksioznošću koji mogu da se jave kao rezultat toga što sam samo čovek. Kao što je to naučnik iz 17. veka Blez Paskal rekao, „Sva čovekova nesreća potiče od nemogućnosti da u tišini sedi sam u sobi".

Pored koristi koja se odnosi na korišćenje interneta, praksa promišljenosti mi je pomogla i da regulišem misli i emocije u svim segmentima svog života. Ako mi kolega ili partner kaže nešto što me uznemiri, umesto da naglo reagujem na osnovu uslovljenog ponašanja, ja sam u stanju da na trenutak zastanem, uključim svest u svoje misli i emocije, i da onda odgovarajuće reagujem. Osećam se postojano fokusirano. U stanju sam da brže odabiram reči dok vodim složen razgovor. Kada odem sa posla posle stresnog dana, ne treba mi pivo da me opusti zato što sam napet zbog pomešanih osećanja i vrtloga misli vezanih za posao. U stanju sam da posvetim pažnju tim mislima i emocijama, i primenim RAIN metod. Generalno, jasnije donosim odluke, i intimnije sam svestan svojih misli i emocija, što mi uliva više samopouzdanja, zato što imam veću ravnotežu i kontrolu.

Promišljenost ima svoje kritičare. Kao prvo, novi pogled na svet koji je posledica postojane prakse promišljenosti lako može da se pobrka sa emotivnom ravnodušnošću. Međutim, kada se praktikuje na ispravan način, promišljenost nije ravnodušnost. Kao što je primetio Kabat-Zin, ovaj novi pogled (ponekad nazvan"re-percepcija") pomaže čoveku da duboko iskusi svaki doživljaj uma i tela, a da se ne identifikuje s njim i ne ostane vezan za njega, i omogućava mu da stekne „dubok, oštrouman, nekonceptualan pogled na prirodu uma i sveta". Kada se više povezujemo sa trenutnim iskustvom, dopuštamo svakom trenutku da se dogodi prirodno, dok ostajemo nepristrasni.

Promišljenost je izuzetno korisno sredstvo za procesiranje naših složenih života pretrpanih digitalnom tehnologijom. Kako naš tehnološki ekosistem i komunikacijske platforme nastavljaju eksponencijalno da se razvijaju, virtuelna stvarnost, pojačana stvarnost, veštačka inteligencija i njihovo potomstvo će bez sumnje stvoriti dalje izazove za ljudski pishu, uključujući i duboku podređenost, dezorijentisanost, depresiju i zavisnost. Pojačavanjem i usavršavanjem moći svesti, možda ćemo imati šanse da do neke mere ostanemo staloženi i u miru sa sobom.

Još na VICE.com

Bez Fejsbuka, bez mobilnih: Kako se protestovalo u Srbiji pre 20 godina

Proveo sam tri dana bez mobilnog telefona i živ sam

Šta se desi kad prokuvate ajfon 7

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu