Kako je kada oboliš od raka dok si tinejdžer

Robu Rufusu je baš krenulo u životu. Imao je 17 godina, zabavljao se s navijačicom, a njegov bend, Blacklist Royals, koji je osnovao sa svojim bratom blizancem, upravo je bio pozvan da svira na jednoj velikoj turneji po celoj zemlji. Tada je dobio rak – i rečeno mu je da ne očekuje da će preživeti tinejdžerske godine. Umri mlad sa mnom, knjiga koja izlazi ovog meseca, je Rufusovo prisećanje na to kako je preživeti svačiju najgoru noćnu moru, dok je njegov brat blizanac nastavio da živi život kakav je zamislio za sebe. Rufus toliko otvoreno opisuje zečju jamu u koju se svi plašimo da upadnemo, da možemo da zamislimo sebe kako upadamo u nju zajedno s njim. – Kejt Louenstin

Tata me nikada ranije nije vodio kod lekara. Nijednom. On je lekarske preglede stavljao u kategoriju sa odlascima kod pedagoga, u kupovinu i u crkvu – drugim rečima, Sranjima kojima se bavi tvoja majka – pa nam je obojici bilo čudno dok smo se vozili u bolnicu.

Ordinacija dr Halbek se nalazila u delu klinike u kome nikada ranije nisam bio. Ta novina mi je delovala kao napredak. Njena čekaonica je bila prepuna žena sumnjičavih pogleda.
Kada me je sestra prozvala, tata me je pogledao.

„Ulaziš li sa mnom", pitao sam ga.
„Pretpostavljam da bi me tvoja mama izribala kada ne bih ušao, jel'da"?
„Definitivno, čoveče".

Spustio je časopis i pošao za mnom.

Prepoznao sam dr Halbek čim sam je video. Bila je sredovečna, prosede kose, ali i dalje lepuškasta, ako se izuzmu njene naočari (bile su veće čak i od mojih). Ona je bila prvi lekar koja je pokazao bilo kakvu iskrenu brigu – i to ne samo za mene. Bila je uznemirena zbog toga što su drugi lekari sa njene klinike bili toliko neozbiljni povodom mog lečenja.

„Pluća ti zvuče strašno", rekla je, dok ih je slušala stetoskopom. „Smesta te šaljem na rentgen pluća. Ako je u pitanju upala pluća, onda je teška. Ako rentgenski snimci pokažu ono što mislim da hoće, moraćemo smesta da počnemo sa tvojim lečenjem".

Na izlazu smo se i tata i ja rukovali s njom.
„Konačno napredujemo", rekao je tata.
„Da, i trebalo im je samo četiri meseca".
Potapšao me po leđima i zasmejao se. Otišli smo da potražimo rentgen.

***

Rentgen se nalazio u podrumu klinike, zajedno sa ostalim radioaktivnim napravama. Nije bilo časopisa za čitanje, samo čekaonica sa tvrdim plastičnim stolicama koje bi očekivao u saobraćajnoj policiji. Sve je bilo strogo utilitarno. Bilo je jasno da pacijenti ne dolaze ovamo ako baš ne moraju.

I druga sestra me je prozvala. Ovog puta sam rekao tati da me sačeka.
Radiološka laboratorija je bila mračna i neurednija nego što sam očekivao.
Na sredini sobe se nalazio dugačak beli sto, a u ćošku bela tabla.Tehničarka mi je rekla da skinem majicu i naočari, i da stanem kod table. Bilo mi je neprijatno da budem go do pola pred njom. Iskrivio sam se kao sveća. Ona mi je rekla da se ispravim i podignem ruke iznad glave.
Mogao sam da čujem rentgen kako počinje da bruji. Svetlost je obasjala moj bledi stomak. Mislio sam da ću možda osetiti nešto, ali nisam.

„Udahni", rekla je tehničarka. „Dobro, a sada zadrži dah, zadrži…"

Mašina je ispustila mekan zvuk. Rekla mi je da mogu da spustim ruke i dala mi je minut da povratim dah. Onda mi je rekla da okrenem desni profil, i ponovili smo postupak. Onda levi – i to je bilo to. Bio sam gotov.

„To je bilo brzo", rekao mi je tata kada sam se vratio u čekaonicu. „Kako je prošlo"?
„Dobro, valjda. Rekli su mi da sačekam ovde".
„Pa, momčino – sačekajmo".

***

Sedeli smo tamo satima.

Periodično su se pojavljivali drugi pacijenti, sedeli u blizini nas dok ih ne bi pozvali na ovaj ili onaj skener. Više ih ne bismo videli. Pitao sam se da li su nas zaboravili. Pitao sam se da li treba jednostavno da odemo.

Ustao sam i krenuo niz hodnik da pokušam da shvatim zašto je došlo do zastoja. Čitav sprat mi je delovao napušteno. Držao sam se za zid i išao niz hodnik.

Video sam nekog starca ispred jedne od ordinacija. Ležao je na krevetu, pokriven tankim belim čaršavom. Nije se pomerao. Sigurno ga je neka sestra položila tu, kao kada isprazniš korpu sa namirnicama. Iza dvostrukih vrata se čulo brujanje neke mašinerije.

Ostavio sam tog čoveka i polako krenuo nazad.
„Jesi li imao sreće", pitao je tata. Ja sam seo pored njega i zabrektao.
„Ne… a ti?"
„Par sestara je prošlo. Zaustavljao sam ih, ali nisu htele ništa da mi kažu. Samo su mi rekle da moramo još da čekamo".
„Ali ovde smo ceo dan".
„Znam, znam", rekao je on, zavalivši se u stolicu. Skinuo je sako i otkopčao gornje dugme na košulji.

Pola sata kasnije, pojavile su se dve sestre. Tata je mahnuo da ih zaustavi. Zastale su, oklevajući. Prišao im je. Dok je govorio, izbegavale su njegov pogled.
„Prezime je Rufus. Bili smo na rentgenu pre više sati. Samo želim da znam da li možemo da odemo odavde, ili…"

Primetio sam da jedna od sestara, ona mlađa, bulji u mene.
Pogledi su nam se sreli – a onda joj je odjednom zadrhtala usna. Izgledala je kao da plače. Produžila je niz hodnik. Tata je pogledao onu drugu sestru.
„Zaista nam je žao što morate da čekate", rekla je monotno, ignorišući izliv druge sestre. „Doktor će uskoro biti sa vama. Molim vas, nemojte da odete dok se ne vidite sa doktorom."

„Svakako, hvala", promrmljao je tata i prebledeo.
Vratio se i seo.
„Uvrnuto, čoveče", rekao sam.
Nije odgovorio.
Samo je zurio u vrata radiološke laboratorije.

Nekoliko trenutaka kasnije, ista ona sestra nam je mahnula da dođemo u laboratoriju.
Otišli smo za njom tamo, a onda ušli u sobu pored, u kojoj su se nalazile kontrolne table i kompjutreski monitori. Uvela nas je usobu iza.

Bilo je jasno da ta soba nije bila namenjena za prijem pacijenata. Svuda su bili razbacani papiri, šoljice za kafu i rentgenski filmovi. Duž daljeg zida se pružao veliki sto – za njim je sedeo neki čovek. Jedva se video od gomile papira na stolu. Sklonio je par fascikli ispred sebe.
Predstavio se kao doktor Hjuston, šef radiologije na klinici. Seli smo preko puta njega, uznemireni. Zašto smo ponovo ovde? Čekao sam nekakve vesti. Noga mi se tresla.
„Pregledali smo tvoje rentgenske snimke. E sad, prvo smo tražili tragove upale pluća. Ono što smo otkrili je… drugačije".

Dr Hjuston je pritisnuo neko dugme, i zid preko puta je bljesnuo.
Rentgenski snimci onoga što bi moralo biti moje telo su bili okačeni na osvetljenom zidu. Pogledao sam u sebe – video sam tamnu senku usred svog tela.

Dr Hjuston je i dalje govorio. „Izgleda da smo našli neku masu u sredini grudnog koša. To objašnjava kratak dah, kao i kašalj".
„Masu", rekao sam. „Šta to uopšte znači"?
Dr Hjuston je protrljao čelo.
„Pa, ne znamo, dok ne obavimo još ispitivanja. Ali po onome što vidim ovde, uzimajući u obzir tvoj uzrast, i otvoreno govoreći, moja inicijalna reakcija bi bila da je možda u pitanju nekakav oblik limfoma".
Tata se pomerio na ivicu stolice.
„Govorite jebeni engleski", brecnuo se.

Dr Hjuston je pročistio grlo.
„Ne bi trebalo da pravim pretpostavke dok ne obavimo dalja ispitivanja".
„Limfom", rekao sam. „Je li to nešto kao leukemija"?
„Na neki način. Te dve bolesti se često upoređuju".
„Čekajte", prekinuo ga je tata. „Kažete da je u pitanju rak"?
Dr Hjuston nije odgovorio. Uzdahnuo je i zabuljio se u sto, kao da traži reči.

Rak?
„Je li ta masa u meni kao neki tumor, ili tako nešto"?
Doktor je protrljao oči rukavom. Onda me je pogledao pravo u oči.
„Ne znamo, Roberte. Ali saznaćemo – brzo. Imaš sreće što si otišao na rentgen. Pluća ti izgledaju kao da su na rubu kolapsa".
„ Da li moj sin ima rak", pitao je tata. Glas mu je bio drhtav.

Nikada ga nisam čuo takvog. Bio je nervozan. Uplašen.
„Gospodine Rufuse…" Uzdah. Pauza. „Žao mi je. Da, limfom je oblik raka koji je čest kod dece i mladih. Kao što vidite na rentgenskom snimku, masa je lokalizovana na…"
Više nisam čuo njegove reči.

Njih dvojica su nastavili da razgovaraju, dr Hjuston mu je pokazivao nešto na rentgenskim snimcima. Ja sam se osećao lak kao pero – tonuo sam u sebe. Osetio sam se prazno. Mislio sam na sve one mašine napolju, na brujanje njihovih motora – prazno i tupo – koje me zove. Sedeo sam tamo bezizražajno. Kliznuo sam u šum.

Nisu želeli da odem iz bolnice, ali nije bilo stvarnog razloga da ostanem – bilo je već skoro osam sati, i većina zaposlenih je otišla kući. Onda su mi konačno rekli da odmah ujutru odemo kod dr Halbek da nas odvede na onkološko odeljenje.

Nije me bilo briga, kako god da bude. Bitisao sam u mirnom šoku. Imao sam tu noć da „sredim stvari", kao da je to bio očigledan proces.
Na putu do kuće, nijedan od nas nije znao šta da kaže.
„Jesi li gladan, tata me je konačno pitao".
„Jesam".
„Šta ćemo da jedemo, momčino? Šta god ti se jede".

Ono što sam ja želeo nisu pakovali u kutije za poneti, pa sam rekao da je u redu da pojedemo picu.

Vratili smo se kući ooko devet. Dostavljač iz Đina je stajao kao klovn, u svojoj žuto-crvenoj uniformi. Gomila kutija koju je držao u rukama mu je dosezala do iznad glave. Tata je gledao u hranu kao da je zaboravio da je naručio.

„U redu. Samo trenutak, druže". Izvadio je sve pare iz svog novčanika i dao ih momku.
„Stvarno?", pitao je tip sa picama. Tata je klimnuo glavom.
„Samo mi pomozi da unesem ova govna unutra".

Uzeli smo sedam pica, tri pakovanja hleba sa belim lukom, i dve flaše od dva litra koka-kole – ali ni jedan ni drugi nismo znali šta da kažemo Netu. On je stajao ispred gomile kutija, zbunjen.
Tata je pokušao da objasni šta je doktor rekao, izostavljajući reči tumor i rak. Tata je to nazvao „nešto sa njegovim limfnim čvorovima" i rekao mu da sutra ponovo idem kod lekara.

Nisam više mogao da slušam. Ruke su počinjale da mi se tresu.
Bacio sam pet parčića na tanjir i otišao u podrum. Nisam znao gde drugde da odem.
Sedeo sam tamo sam, jedući picu na stepenicama, pokušavajući da saberem misli. Kroz vrata sam mogao da čujem tatu i Neta kako razgovaraju. Nisam znao ništa o raku – osim da mnogo ljudi umire od toga. Znao sam da je to LOŠE.

Ljudi koji imaju rak idu na hemoterapiju, izgube kosu, povraćaju – imao sam ta osnovna znanja koja ima svaki prosečni gledalac televizije u Americi, ali to je bilo sve.
Nisam znao šta rak zaista znači.
On je kao neka tajanstvena bolest; ljudi govore o lečenju raka, ali ne govore o raku. Da li rak boli? Hoću li ga osetiti u sebi? Kako ubija?

Vrata podruma su se otvorila. Moj brat je lagano sišao niz stepenice.
„Hej", rekao je i seo pored mene.
„Hej".
„Pa, ovo je sjebano".
„Da, znam".
„Misliš li da će te poslati na hemoterapiju, ili tako nešto"?
Odmahnuo sam glavom. Niko još ništa nije znao. Net je ustao i počeo da hoda po sobi, lupkajući se po butinama.
„Pa, slušaj, čak i ako moraš da ideš na hemoterapiju – jebi ga. Znaš? Mislim, sigurno nisi toliko bolestan – upravo smo odsvirali jebeni koncert, čoveče"!
„Da, valjda".
„ Eto vidiš! Čak iako odeš na hemoterapiju, kladim se to neće biti strašno. Znaš? Sranje, dosta ćeš odsustvovati iz škole, a možda ćeš i da smršaš. Ali do početka turneje, kosa će ti već ponovo porasti i sve će jebeno biti u redu".

TURNEJA – to mi nije ni palo na pamet.
„Možda. Nadam se".
Ustao sam sa stepenica. Net mi je prišao bliže.
„Bićeš jebeno u redu, batice. Sve će biti jebeno u redu".
„Klimnuo sam glavom. „Da. U redu. Biće u redu".
„Jebi ga".
„Jebi ga".
Vrata podruma su se ponovo otvorila. Tata je stajao na vrhu stepenica i gledao nas dvojicu dole.
„Tvoja majka je na vezi", rekao je. „Želi da razgovara s tobom".
Popeo sam se gore i uzeo slušalicu. Teško sam disao. Mama nije plakala, što je bilo dobro. Da je plakala, mislim da bih konačno puk'o.
Rekla mi je da se vraća kući.

______________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Kanabis između bola i zakona

______________________________________________________________________________________________________

Bilo je pola jedanaest. Ali je još bila na poslu. Znao sam da moram da joj kažem, ili da joj kažem bar nešto.
Potražio sam broj Frostopa na ruti 60 u imeniku. Neki tip se javio, i rekao sam mu da mi da Ali. Rekao sam mu da je stvar hitna.

Uzela je slušalicu i izašla na parking. Zamišljao sam je tamo, obasjanu uličnim svetiljkama, kako zuri u prazno parking mesto na koje je trebalo da se parkiram.
Iznenadio sam sebe kada sam to izgovorio naglas – misle da imam rak.

Ali je vrištala i vrištala. Pokušavao sam da je umirim, govorio sam joj da će sve biti u redu. Rekao sam joj isto ono što je Net rekao meni – ali ona nije prestajala da plače i kroz suze mi se izvinjavala ni zbog čega. Dok smo razgovarali čuo sam kako joj glas podrhtava.

Na kraju su joj suze presušile. Ućutala se. Samo smo sedeli i ćutali preko telefona, ja u svojoj spavaćoj sobi, a ona na tom usamljenom parkiralištu, u barici suza koje je isplakala zbog mene.
„Volim te, volim te, volim te, volim te", klela se.

„Znam", rekao sam. Sve će biti kul – obećavam ti. Smiri se. Pozvaću te sutra posle pregleda. Možda nijje ništa strašno, u redu? Pregled je rano ujutru, verovatno ćemo se videti u školi".
„U redu, možda nije ništa strašno. Vidimo se u školi".

Ne znam da li je ijedno od nas stvarno verovalo u to.

Oko tri ujutru sam čuo mamu kako se parkira ispred kuće. Poslednjih par sati sam proveo na mejlu, pišući Polu i još nekim prijateljima koje sam imao. Ispričao sam im što sam mogao manje. Posle Ali, nisam više nikoga mogao da zovem telefonom.

Mama i tata su sedeli za kompjuterom, u maloj radnoj sobi preko puta moje. Mogao sam da ih čujem kroz pritvorena vrata, tata joj je isponova i isponova prepričavao događanja u bolnici. Dosta je psovao. Čuo sam kako zalupljuju vrata sobe.

Ja sam ležao u krevetu i tresao se. Nikada nisam video tatu toliko uznemirenog.
Šta su upravo pročitali na kompjuteru? Šta su upravo videli?
Nije bilo šanse da zaspim.

Ustao sam, stavio naočari, vratio se za sto i uključio lampu.Seo sam i otvorio ranac na podu pored mene. Šta god da se sutra dogodi, znao sam da ću verovatno propustiti par nedelja škole. Pomislio sam da bi trebalo da radim domaći koliko god mogu – morao sam nečim da preokupiram misli.

Odlučio sam da radim na eseju iz engleskog, onom o panku. Bio je skoro gotov, ali morao sam još jednom da ga pregledam. Gđica Rej je ionako bila jedina kul profesorka koju sam imao, pa će možda znati da ceni trud i neće me zatrpavati poslom dok sam bolestan.
Naziv mog eseja je bio „Pank rok elita". Prvo poglavlje se ticalo istorije panka – od MC5 i Studžisa, preko Ramonsa, Seks Pistolsa i Kleša. Pisao sam o drugom i trećem talasu panka (tokom kojeg sam se ja upoznao s njim) i o tome kako se muzika menjala.
Ali drugi deo eseja – na koji sam bio najponosniji – sada je za mene imao drugačije značenje.

Kako je pank rok postajao uspešan muzički žanr, korporacije, diskografske kuće, advertajzing agencije i razni drugi ljigavci su pokušali da ga rekreiraju – muzički i vizuelno – tako da ga proizvode i reklamiraju u profitabilnijem okruženju.
Na mnogim nivoima, ovaj pokušaj je bio uspešan.
Ali koliko god da ova razvodnjena verzija korporativnog panka za celu porodicu deluje autentično, jedan element će joj uvek nedostajati.
Zato što smisao panka nije u tome koliko brzo sviraš, ili kolika ti je kosa; smisao je u stavu – u stavu „jebi se", koji ne može veštački da se proizvede ili osmisli na sastanku odbora.
Pank je stav koji je mnogo više od pobune protiv diska ili političkih partija – pank rok se buni protiv svega. A nekim čudom, to na mene deluje utešno.
Zbog panka se osećam kao da mogu sve, zato što zidovi koje vidim oko sebe nisu stvarni; religija, politika, standardi, status kvo – pank rok oduzima moć svom tom ukorenjenom establišmentu. On pljuje u lice svima, uključujući i smrt.
Kao što su Dead Boys nekada pevali:

Nije li zabavno
Kada znaš da ćeš da umreš mlad?
Tako je zabavno…

Mislim, možete li da zamislite da Avril Lavinj peva tako nešto?
Postoji razlika između pank roka i svega ostalog – pank rok je način života.

Zurio sam u svoje sopstvene reči. Bio sam zgrožen.
Kakva gomila sranja, pomislio sam. Umreti mlad – od čega? Autodestruktivnosti, opsednutosti sobom? Jebeš to – ne računa se, ako ne znaš da će ti se dogoditi.

Da li iko od tih mladih pankera ima rak? Da li je iko od njih umirao polako, u bolničkoj pidžami, a ne u kožnoj jakni? Da nisu pretpostavili da će to da se dogodi, da li bi im to i dalje bilo toliko romantično? Da li bi umreti mlad i dalje delovalo kul?

Bacio sam olovku na zid i čuo kako puca u mraku. Ustao sam i isključio stonu lampu. Plakao sam.
„Nije li zabavno…", rekao sam blago.
Plakao sam sam, dok se san nije sažalio na mene i konačno me obuzeo.

Foto autora: Emily Beaver

Copyright © 2016 by Robert H. Rufus. Iz knjige DIE YOUNG WITH ME, u izdanju Touchstone, Division of Simon & Schuster, Inc. Objavljeno uz dozvolu.

Još na VICE.com

Vanja, devojka koja je četiri puta pobedila rak

Ovako je kada imaš rak sa dvadeset godina

Pitali smo stručnjaka zašto još nije pronađen lek za rak

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu