Музика

DJ S.T.R.O.B: Početak kluba Industrija, tehno scene i beogradske rejv kulture

"On je prvi doneo tehno tjunove u Beograd. Ne znamo da li smo mi bili svesni toga u tom trenutku da je on doneo tehno, ali smo samo bili u fazonu, slušaj ovo koliko je gotivno."

pisao Galeb Nikacevic
21 Jun 2019, 8:55am

Kada je elektronska muzika bila nešto nezamislivo i radikalno novo i dok je bila u pelenama, poznata užem krugu ljudi kao intimna beogradska priča, Dejan Mirković je uveliko nastupao pod pseudonimom DJ S.T.R.O.B. Danas kada kažemo DJ, ono što podrazumevamo pod tim imenom, u Beograd je doneo upravo on. Prve tehno tjunove, prva gostovanja van Srbije, čovek koji je prvi ušao u klub Industrija i prvi superstar među disk džokejima bio je - Dejan Mirković. Momak kojeg je vreme nepravedno odvuklo na dno zaborava, iako danas elektronska scena i dalje žanje plodove koje je on posejao sa nekolikicinom svojih prijatelja.

Rođen 12. maja 1969 godine. Bio je momak sa Voždovca, iz Vidske ulice gde je boravio sa ćaletom i dedom, a koji je, kao i cela generacija tog vremena živeo veoma bezbrižno do samog raspada Jugoslavije. Jedan deo svog života je proveo i u Smiljanićevoj ulici sa svojom majkom, posebno u periodu nakon poznih tinejdžerskih dana. Njegovi prijatelji i saradnici kažu da je bio vedar momak, skoro uvek sa osmehom na licu i da je bio jedan od onih harizmatičnih ljudi kojima, prosto, drugi gravitiraju u životu. Neki bi rekli, gradski tip. Visok skoro metar i devedeset, naočitog držanja, uvek obučen u svoje prepoznatljive crne pantalone sa tregerima koji su mu se vucarali po podu i o koje se često saplitao, crne martinke i Boy London kačket bez kojeg se nigde nije pojavljivao, bio je svojevrsna pojava u andergraund beogradskim klubovima početkom devedesetih. U cvatu svojih formativnih godina, zajedno sa generacijom koja je dolazila pripremao se da preuzme kulturne matrice u svojoj zemlji i postane jedan od njenih predstavnika. Dejan Mirković je, vrlo verovatno, za sve one koji su ljubitelji muzike u njenom najširem mogućem značenju, kao i muzičkih kultura i supkultura jedna od najvažnijih osoba za koje nikada nisu čuli.

1556099184185-27121992

Kako se njegov kum i jedan od njegovih najstarijih prijatelja, takođe Dejan, prisećao srednjoškolskih vremena, rekao mi je:

"Bio je vrlo pozitivan lik. Kada kažem Deki, mislim na njegov osmeh. Inače, Deki je ovako oduvek bio lady’s man. Ali u to vreme se nije patilo od toga ko ima para, ko nema para, jer niko nije imao para. Drugačije su se posmatrale stvari. U školi nije baš briljirao, ali ono što je njega interesovalo u tom trenutku ga je izolovalo od ostalih, kao i njegova upornost da istraje u tome da izgura ono što je zamislio."

1556099212062-IMG_2171
Levo je Dejan Vujić, kum Dejana Mirkovića, a u sredini je Dejan Mirković

Krajem osamdesetih, te neke 1988. i 1989. godine ova generacija je tek zakoračila u punoletstvo, a na pomolu je bio sumrak stvarnosti. Neki su u njega verovali više, neki manje, ali istorija nam je svima već dobro poznata. Kulturni život je, takođe, pokazivao naznake ovog talasa. Rok je polako padao u senku panka koji se približavao svojoj prvoj deceniji postojanja u Jugoslaviji, a Novi talas je uveliko konzumirala mejnstrim kultura od koje su, po definiciji, mladi na prvoj liniji kulturnog fronta u potpunosti zazirali. Hip hop je bio nov zvuk koji je tada u Beogradu negovala samo jedna grupa, a to su bili Badvajzeri, beogradski Beastie Boys, koji su kao žrtve raspada Jugoslavije ostali bez svog prvog izdanja, uprkos svojoj popularnosti. Prema Dekijevim rečima, i Strob je bio na tom talasu: "Ja sam godinu dana bio u vojsci, 88. na 89. godinu, a Deki nije bio u vojsci. Posle vojske, tamo krajem 89. i početkom 90. godine je počelo interesovanje za elektronsku muziku. Pozadina (Dekijeva) je bila hip-hop i rap, kao i klasični rok. Kako strani tako i domaći."

"Deki je je doneo ceo fazon. Ono što ljudi poimaju pod rejvom i kulturom tog vremena, on je to doneo."

Turbo folk je, takođe, već počeo da dobija svoje prve obrise tamo 1987. godine kada je Džej debitovao na MESAM-u (Međunarodnom sajmu muzike). Ali veoma mala, intimna grupa ljudi u Beogradu je započinjala talas zvuka kakav do tada Jugoslavija nije poznavala. Na kućnim žurkama i u malobrojnim beogradskim klubovima polako se rađala elektornska scena. Kako se Vladimir Ilievski, poznatiji kao DJ Eye seća, kod Sergeja Stojanovića i Stanka Brkovića su slušali prvi esid haus u Beogradu, u klubu Omen, u podnožju stepenica kod današnje garaže na Obilićevom Vencu, sada već davne 1988. godine. Prema njegovim rečima, cela stvar se, zapravo, zahuktala tamo početkom devedesetih:

"Pa mogu da ti opišem od devedesete na ovamo, pošto mogu samo da računam da sam počeo da radim kao disk džokej kada sam prvi put dobio pare za to što sam puštao muziku. To je bilo u Mažestiku. Zvali su me dj Ćile i Ivan Karadžić."

Era klubova "Soul Food" i "Buha"

Početkom devedesetih godina dominantna muzička matrica u klubovima je bio kvalitetan odabir raznovrsnih stvari. Od popa, hip-hopa i diska, pa do nekog ranog haus zvuka koji je mogla da proguta većina, a da im ne bode uši. Pratila se muzika, kupovala se muzika i moglo je i dalje da se putuje, sve do rata. Postojali su čak i ljudi koji su donosili ploče po narudžbini. Ali u suštini nisu još uvek postojale tematski određene večeri gde si mogao da čuješ samo jedan muzički žanr. Ali Vlada je najviše bio poznat po svojoj rezidenturi četvrtkom u klubu Soul Food, u Francuskoj ulici, na mestu gde je posle bio F6, a danas DOT. Soul Food je bilo mesto gde si mogao da odeš, a da se ni sa kim nisi ni čuo niti išta dogovorio.

"Mogao si da odeš u papučama i niko te ne bi ni pogledao, ili da odeš namunjen u najnoviju kreaciju ne znam kog kreatora i isto bi prošao. Ali puštanje muzike je bilo isprogramirano. Nisi mogao tek tako da vrtiš bilo šta. Ako se klub otvara u 23, tamo do 02 nemoj da si pomislio da pustiš haus, jer su bili ti busevi, to se znalo, u 00.10, 01.10 i 02.10. Znači, držimo ljude dok taj zadnji bus ne otkuca i kada prođe to vreme negde od dva-pola tri si, recimo, mogao da čuješ nešto drugačije u klubu. Bilo je tu esid džeza,Talking Loud, Incognito, Brand New Hevies… Sve se to nekakako pretapalo. Ali niko nije puštao disko haus. Negde u to vreme sam ja uzeo jednu disco ploču i neku haus ploču na kojoj je bio zaključan loop pa sam se trudio da napucam dinamiku. Pazi, to je bilo toliko rano, Dj Sneak se pojavio tek neke 1995. godine. I onda, tamo negde od dva, pola tri ujutru počinje haus. To su bili Lil Louis… Sećam se da smo na otvaranju Soul Fooda sa Cobom nešto u pola tri pogasili sva svetla, pustili stroboskop i prvi haus trek je bio Lil Louis, ’Club Lonley’ , i - onda bi krenuo taj neki njujorški zvuk. Idealan prostor je to bio, niska tavanica, dobar zvuk, ljudi po klupicama, đuskaju", prisećao se Vlada dok je ispijao svoju već davno ohlađenu kafu.

S druge strane, legenda beogradskog klabinga, osnivač organizacije Happy People i vlasnik istoimene prodavnice ploča u to vreme, Lale je seo sa mnom i Goranom Zmijom Kovačevićem, poznatijim kao DJ Zmija ili Zmix, takođe legendom tog vremena, u restoranu Kosmaj u Cvijićevoj ulici i prisećali su se ovog perioda: "U to vreme je bilo sve drugačije. To je bila vrlo intimna priča. Iz moje prizme sve je počelo kada sam došao iz Engleske gde sam doživeo bum elektronske scene 91. i 92. godine. Kada sam se vratio lagano je već sve stasavalo. U početku je to bilo oslonjeno na kasete, kućne žurke i intimno zezanje. Išli smo po gajbama. Prvu žurku sam ja organizovao kod Džonija Bosnića u kući neke 1993. godine. I on ima taj snimak koji bi jednom trebalo i da uzmem od njega. Ta žurka je bila, recimo, sa kasetama", prisećao se Lale.

1556099503053-IMG_2176

Još jedna veoma važna osoba za ovu priču, Marko Vajagić, poznatiji kao Mark Wee, bio je sa DJ Eyem u ekipi. Dok je Vlada radio u Soul Foodu, kada se polako formirala scena elektronske muzike on je počeo sa radom u bivšem klubu Buha. Marko Vajagić se, zapravo, krajem 1991. godine vratio iz vojske kada je prvi put posetio žurku u SKC-u koju su radili Sergej i Ivan Karadžić.

"To je bila toliko treš žurka, bilo je tipa trideset ljudi u celom SKCu, u onoj velikoj Sali. Sve je bilo napunjeno dimom i stroboskopom. Nisam video ništa, ono, kompletan epi napad. Ali su se tu puštali Moby, ’Go’, SL2 i taj neki brejkbit. Mene je to potpuno pomerilo iz ležišta i promenilo za ceo život.“

"Deki je bio, zapravo, veoma pristojan lik, ali uporan. Bio je jedan od onih tipova koji kada nešto osmisle to ima da se desi, pa ne znam šta."

Tada su se, u Buhi, vrtele numere izvođača kao što su „Right Said Fred“, „Madonna“ i u to vreme potpuno neshvatljivo revolucionarni, „The Prodigy“. Marko na to dodaje: "Evil Eddie Richards, veliki Laletov prijatelj je prvi put u Beograd došao 1991. godine. I to ga je doveo Sergej na žurku u Buhi. A on je te godine objavio remiks za Shamen, ’Move any Mountain’, koji je bio na tom maksi singlu." Ubacuje se i Dj Eye: "Imam tu ploču kod kuće. Imao je on njuha da dovede tako nešto novo." Buha je bila svaštara - jedina aleternativa svemu što je u Beogradu postojalo.

"Jedino gde si mogao da čuješ nešto izmešteno što nije već prošlo filtere disko, fank i soul što je bilo žanrovski profilisano, ali izmešteno od glavnih tokova. U medijima nije bilo ništa. Devedesetdvojka je tada postojala, ja sam radio kao tonac, ali još uvek nije imala sluha za tu (elektronsku) muziku. Ali zamisli ti devedeset i druge godine mi vrtimo u Buhi i izlazi ekipa od dvadeset ljudi ujutru iz kluba u lateksu i koži i velikim mantilima. Devedeset i druge čoveče, ljudi idu na ratište, a ovaj izlazi u lateksu kao u nekom kinki spotu", kaže mi Vlada.

Prvi su se, dakle, upoznali Mark Wee i DJ Eye. Marko se prisetio susreta: "Vlada je upravo došao iz Švedske i doneo je sa sobom neke ploče, pa je neki moj ortak koji ga je poznavao bio u fazonu, ako hoćete da vas ja upoznam. I od tada sam ja Mark Wee. On bio DJ Eye, jer kao nosi cvike, a ja nisam imao umetničko ime. Pitao me je kako se zovem, pa je od imena Marko Vajagić bila neka ideja bila da budem Mark V, i onda je on predložio: ’Budi Mark Wee’."

1556099525418-IMG_2173
S leva na desno: S.T.R.O.B. dj EYE i Mark Wee.

Paralelno sa njima je postojala još jedna ekipa koja je sebe nazivala Comsic, a koju su sačinjavali Gordan Paunović, jedan od osnivača radija B92, Vlada Janjić i Boža Podunavac. "Gordan i ja smo se upoznali tako što sam slušao te njegove emisije i bio sam u fazonu: ’E, imam ja tu neku gotivnu muziku, pa ako hoćeš da uzmeš’, i onda je on od mene to uzimao i presnimavao. To je bio princip upoznavanja u to vreme, čista partizanija — Imam ja ortaka koji sluša istu tu kretensku muziku kao i ti, pa ako hoćeš da vas spojim", prepričavao je Marko.

O novom talasu elektronske muzike koji je tek probijao opnu urbanog života u Beogradu, a potom i u Srbiji, Vlada je govorio: "Evo najkraće kako je izgledao početak. Pojavi se novi muzički pravac, za koji ako u Beogradu zna jedan promil, mnogo je. Ti onda zoveš ljude na žurku na muziku za koju ne znaju da postoji. Nemaš nikakvu radijsku emisiju gde bi mogao da se reklamiraš. Nemaš nikakvu televizijsku emisiju gde bi mogao da reklamiraš. Onda sedne Aca Bašumović, isto drugar, pa nacrta nešto. Potom sa tim crtežom odeš do fotokopirnice i kažeš: ’Mark Wee i Eye vrte u Buhi.’“ Marko je na to dodao: "I moraš da uzmeš papir u boji, jer neće niko da uzme crno-beli papir. Kao, je l’ imate plavi papir u kopirnici. Oni kažu da imaju, a ti kao odlepiš od sreće. To su bili prvi flajeri u gradu. U tom trenutku imamo oko 18 ili 19 godina."

I bi S.T.R.O.B

Dok je Vlada imao rezidenturu u Soul Foodu, Marko je vrteo muziku na Akademiji zajedno sa pokojnim dj Avalancheom i Šuletom, a sa njima je radio i lik koji se potpisivao kao DJ 245/1: „To je valjda bio član ne znam kog krivičnog zakona Srbije. Ne znam kako se taj lik realno zvao. A onda je Šule dobio otkaz, pa sam ja počeo da radim na Akademiji kada je Šule dobio ćao-zdravo zajedno sa 245/1. I te večeri su postale ono, čekao se red ispred Akademije. To je neka 1993. godina, utorkom trista ljudi oko kluba, ne može da se uđe. I tog četvrtka u Soul Foodu kada je radio Vlada je bio zakrčen saobraćaj, nije moglo da se prođe od gužve u Francuskoj.“

"DJ kultura prva probila kulturološke sankcije celog sveta prema nama, jer prvi stranci koji su uopšte dolazili kod nas su, zapravo, bili dj-evi."

Zbog nerazumevanja menadžmenta oba kluba, vrlo brzo su se i Vlada i Marko našli, nažalost, na ulici i bez gigova. Do sada najprogresivnija i najalternatvnija mesta u gradu, Buha, Soul Food i Akademija, poslednji bastioni progresivne scene su podbacili. Na primer, Vladi su zbog muzike koju je puštao dali otkazali iz Soul Fooda rekavši mu: "E, mnogo se gejeva sakuplja na tu tvoju muzku." Vlada i Marko su tražili nov prostor. Ali, pre nego što su bili izbačeni, desio se jedan veoma važan susret.

1556099556669-IMG_2178

"Drugog ili trećeg utorka na Akademiji se pojavio neki lik koji kao prilazi meni, ulazi u onu kabinu koja je bila ograđena žicom i rekao mi je: ’E, izvini, ćao, ja sam Dejan. Super mi je taj fazon koji radite, ja sam skoro došao iz Londona i kupio sam neke ploče, je l’ bih mogao da radim sa vama?’ Ja sam bio u fazonu da ga otkačim i reko’: ’Hajde, dođi sledeće nedelje da pokušaš.’ On je došao sledećeg utorka i prošlo je super, jer je 245/1 vrteo muziku sa kaseta što je bilo, ono, treš, a Dejan je doneo vinile. Vlada i ja smo bili u fazonu da je ploča ploča, a sve ostalo je sranje. Tada su bili i trakaši, jebo te. U Mažestiku u to vreme nisu bili gramofoni 1210, već kružni potenciometar koji okrećeš +/- 6%, pa ti izvoli miksuj. Od tog trenutka smo postali nerazdvojni. Nismo nešto bili da kažeš iznenađeni njime, jer je to bilo vreme kada niko ničime nije bio iznenađen. U to vreme nisi bio iznenađen da ti uđe neko sa kalašem u klub, a ne nečim drugim. Samo zipa da te ne zakači i idemo dalje. U to vreme si imao ekipu koja sa ratišta dođe za vikend, pa u uniformi ti uđu u klub i kao: „Majstore, šta ćeš da piješ“, izđuskaju se tu, daju sebi oduška i nazad na ratište. Pošto su se upoznali Vlada i Deki, nas trojica smo počeli da blejimo zajedno."

A onda se otvorila Industrija. Marko se prisećao trenutka kada je prvi put ugledao kultni beogradski klub: "Sine, vidi kakvo mesto! Cepao zvuk, svetlo, ludilo." Na njega se nadovezivao DJ Eye: "Pa kada ti opali ona piezo horna koja je imala samo tu trubu od tri metra, a ti stojiš na podijumu i gledaš gde su ti ispale bubne opne." Ali nažalost po njih, ekipa koja je vodila klub je imala već organizovanu rezidenturu vikendima koje je držala radio Košava - u vlasništvu Marije Milošević, ćerke Slobodana Miloševića. "Košava je tu radila neku seljanu i koji ćeš sad ti kurac tu. Ono, turbo-folk, ’Tek je dvan’est sati’ i tako to." Industrija je za sada bila van njihovog domašaja.

"Bili smo u fazonu, hajde da pokažemo ljudima da postoji još nešto osim Džejevog kluba, TV Palme i slično."

U međuvremenu, pošto niko od njih nije imao neku konstantnu rezidenturu rešili su da se kao ekipa na neki način razlikuju od svih drugih dj-eva. Pošto je Mark Wee već imao ime, kao i DJ Eye, Dejan Mirković je Marku rekao: "Ja ću biti DJ S.T.R.O.B." Kada ga je Marko upitao što tako sa tačkama, on mu je odgovorio: "Pa bolje tako sa tačkama, lakše će ljudi da zapamte." Marko je ponovo pitao: "A što bez E na kraju?" Na šta mu je Dejan odgovorio: "Ma Srbija, brate, ko ih jebe. A strob cepa po našim žurkama, to definiše našu muziku i toga nemaš po ovim narošima." I na kraju bi S.T.R.O.B.

"Morali smo da napravimo ekipu i da imamo neko ime. Sklopili smo ime United DJ’s of Trance, gde Trance nije definisao trans kao muzika, već više trans kao stanje uma, jer je sva ta muzika transcedentalna. Nije to bilo striktno u vezi ni sa hausom, ni tehnom… Već sve što je predstavljalo dobru zabavu koja je naravno po nekoj logici stvari izgledala tako što je uvek prvo muziku puštao Vlada, pošto je haus i nekako mu po vokaciji ide da otvori veče i navuče to na neki više tehno fazon. A onda bismo Deki ili ja preuzimali. Velja, četvrti član je bio više u tim nekim meditativnim, ambijentalnim vodama."

1556099571695-IMG_2179

Zajedno sa ekipom Cosmic, United DJ’s of Trance su bile zvanično prve dve ekipe koje su se specijalizovale za elektronsku muziku u Srbiji. Ali je klub Industrija i dalje ostala van domašaja. U međuvremenu im se, paralelno sa radiom B92 i ekipom Cosmic desio i YU radio.

"Pazi ovako, Deki je bio z ekipe koja se kretala po istim mestima kao i ja", započeo je svoju priču Goran Kovačević, Zmija. "Te neke 1993. godine, Lale i ja se još uvek nismo poznavali. Upoznali smo se tek kada se otvorila Industrija. Ja sam radio u šanku Industrije. Lakija sam znao iz viđenja tako što smo se sretali petkom u Soul Foodu na fank večerima i nismo obraćali pažnju jedni na druge. Ja sam 1993. godine iz nekog ludila otišao u vojsku i to mi je bila najgora moguća godina u životu, kao i mnogima od nas. I kada sam se vratio počela je Industrija. I ja sam u Industriji, zapravo, Dekija prvi put i registrovao. Kažem, to je neka ekipa koja je strujala u ta 3-4 kluba: Buha, Akademija, Soul Food i Industrija. Ali prosto nismo bili isto društvo, samo smo se viđali. U Industriji se desilo da smo svi mi postali to isto društvo."

"Kod mene na gajbi i po drugim gajbama smo pravili te žurke, a onda su one polako prešle u Industriju. Ne znam uopšte u kom momentu je to prešlo. Četvrtkom Cosmic, nedeljom Integra koji su pre toga bili United DJ’s of Trance. Radnju Happy People otvorio 1994. godine i tu sam se povezao sa Veljom Mijanovićem, dj Vision, i on je bio prvi čovek koje trebalo da me uputi u tajne muzike i bio je zadužen za muziku u Happy People radnji", prisećao se Lale.

Dejan je za ljubitelje muzike jedna od najvažnijih osoba za koje nikada nisu čuli.

"Neka domaća firma je u to vreme angažovala britanskog di džeja Lindsey Edwardsa (muzički duo Tintinout), jer su oni kao sponzori radio stanice u to vreme iscimavali dj-eve iz Londona da dolaze ovde i žive ovde mesecima i puštaju muziku na YU radiju", prisećao se Marko, koji je već odavno ispio svoj red bull dok je sedeo pored Vlade u kancelarijama VICE-a u kasnim poslepodnevnim časovima. Mrak je napolju već padao, a ja sam sebi sipao novu kafu. Na njega se nadovezao Vlada: "Englez je angažovan, plaćan da dođe ovde i vrti muziku svaki dan, ne zna se koliko sati, na radiju. Donese svoj kofer ploča, a možeš da misliš kako je nama izgledalo kada se pojavi Englez sa koferom ploča koji je na engleskoj promo listi izdavača. I još koji je negde nešto vrteo… Oho-ho!"

Tintinout je svojevremeno izdao jedan od najvećih hitova za Positiva records EMI Dance Division. To se dešavalo upravo 91. i 92. godine. „’Reel 2 Reel, I like to move it’, Dj Spiller, ’Groovejet’… Ta ekipa“, dodao je Vlada. Lindsey Edwards je ovde bio nekoliko meseci. U Domu omladine u izlogu je bila nameštena radio stanica, postavljeni zvučnici, a uživo se emitovalo to što je on puštao. On je u Beograd preko YU radija doneo dobru strujuj haus i ranog tehno zvuka koji je polako privlačio sve veću publiku.

1556099606577-IMG_1405

"Kada je trebalo da odu Englezi mi smo skapirali da su oni uspeli da naprave neku slušanost i da tu ima prostora sada za nas, da uđemo tu sa tom istom muzikom kao lokalci. Ica (Igor Mladenović) i Boža su nas iscimali, jer su imali prazan prostor na radiju od ponoći pa nadalje da vrtimo muziku sa tejpova, na YU radiju. Nama je to bilo do jaja. I mi smo imali emisije od šest poslepodne do kasno u noć. I to je bila plejada. Od ponoći je to preuzimao i drugi program radija Crne Gore, pa si se onda čuo i tamo, što je nama bilo do jaja."

Generator & Industrija

Na YU radiju je svako praktično dobio svoju emisiju. Vladina se zvala ReMix, Markova je bila Super Booster, a Deki je imao emisiju Pulsar. "Onda su Dekijevu emisiju zbog nečega ugasili i mi smo stopili sve u jedno, jer svakako šljakamo svi zajedno i ovako vrtimo muziku zajedno. Tako je nastao Generator. Najbolja radijska emisija na ovim prostorima", dodao je Marko, bez lažne skromnosti. U to vreme je negde i B92 počela sa BPM-om i cela stvar se zahuktala.

Ali sve vreme je i dalje tinjala ta ideja da moraju da uđu u klub Industrija. "Deki nam je to omogućio, pregovarajući sa Tomanićem, čini mi se. Deki je bio navalentan tip. Deki je bio, zapravo, veoma pristojan lik, ali uporan. Nije bio bahat, bio je normalan i nama je to odgovaralo, ali je zaista bio uporan. Bio je jedan od onih tipova koji kada nešto osmisle to ima da se desi, pa ne znam šta. Kako je prolazio gradom bio je u fazonu: ’Daj, brate, da uđemo ovde i da vidimo da li možemo nešto da uradimo’, a onda bi ga, naravno, tamo odjebali. Pa onda on drugi put tako dođe, pa ga opet odjebu. I tako deset puta, dok jednom nije došao i likovi su, zapravo, popustili i dali mu nedelju. Mi smo bili u fazonu, koji ćeš kurac nedeljom tu da radiš, jer nedeljom u Beogradu početkom devedesetih niko živ nije izlazio. Ali Deki je insistirao na tome i počeo je da radi u toj Industriji sa Veljom Mijanovićem."

Sada je trebalo da se uklope nekako u programsku koncepciju kluba Industrija koji su vikendom furali turbo folk. Nisu bili sigurni kako će to da im prođe. "Dobijemo nedelju u Industriji, Vlada i ja odradimo flajere, ono letterpress i fotokopirnica i skupilo se tu, bogami 300-400 ljudi. I mi smo bili u fazonu, snimi jebo te, 300-400 ljudi u nedelju, nije loša fora uopšte", sa oduševljenjem se prisećao Marko njihove prve žurke u Industriji. "I mi tu nastavimo da radimo. Te večeri smo nazvali ’ Positive Education’, po Slamovom treku koji se isto zove. Bili smo u fazonu, hajde da pokažemo ljudima da postoji još nešto osim Džejevog kluba, TV Palme i slično."

"Laurent Garnie kada je došao prvi put u Beograd, stigao je u pola tri ujutru i čekali smo ga kod Steka u kombiju."

Zmija dodaje: "Ti si imao jedan klub gde se od pet stotina ljudi četiri stotine poznaje. Onih sto su neki novi ljudi. Posle nekog vremena se njih pet stotina zna, a dvesta su neki novi ljudi. Na kraju si imao klub u koji može da stane osam stotina ljudi i u kojem se svi poznaju, gde je ulica zakrčena. I to se nikada neće ponovo desiti. To se samo tada desilo da je cela Vasina ulica potpuno zakrčena zato što neki silni ljudi hoće da uđu u klub u kojem neki ljudi rade nešto što je potpuno drugačije, novo i zanimljivo. A jedna od ključnih osoba koja je svesno ili nesvesno stala na stranu toga i pomogla celu stvar da se desi je DJ S.T.R.O.B. Industrija je bila, da tako kažem, neki bunt prema svemu što se dešavalo. Prema celokupnoj situaciji i u zemlji i prema svemu. Kada se ona desila to je bilo potpuno nepojmljivo za ono vreme. Najbitnije u tome je reći da je DJ S.T.R.O.B. pored toga što je bio prvi dj, bio je i jedan od prvih promotera uopšte cele elektronske muzike. Prvi strani bukinzi su potekli od te Integra ekipe, a pre toga United DJ’s of Trance. Veoma važno reći da je uopšte dj kultura prva probila kulturološke sankcije celog sveta prema nama, jer prvi stranci koji su uopšte dolazili kod nas su, zapravo, bili dj-evi."

Neko vreme su radili pod imenom United DJ’s of Trance, dok Velja Mijanović nije rešio da napusti ekipu. "Velja je više stremio da radi produkciju i želeo je da se fokusira na to", objašnjavao je Vlada. Tada su ostali njih trojica i promenili su ime u INTEGRA. I ovaj trenutak je bio početak modernog klabinga koji danas poznajemo u Srbiji. "E, tada smo već bili iz fazona hajde da dovedemo te neke likove koji su dobri dj-evi, a preko te londonske ekipe kao Lindsay Edwards, a da opet ne koštaju mnogo, jer smo imali zatvorenu državu. Ti ne možeš nikoga da dovedeš, jer treba da platiš avionsku kartu, a nemaš letove ka Srbiji. Dolaze do Budimpešte, pa onda autobusom. Laurent Garnie kada je došao prvi put u Beograd, stigao je u pola tri ujutru i čekali smo ga kod Steka u kombiju."

1556100106162-IMG_1407

"Nisi imao tada mobilne telefone, nisi imao Internet, to tada sve ne postoji. Cela varijanta komuniciranja sa nekime je tako što nađeš nekoga ko ima pisaću mašinu, pa odeš i nađeš gde ima faks, pa ga pošalješ. Onda čekaš pet dana da dobiješ neki odgovor i tako se vi dopisujete. I sve je funkcionisalo na kompletnoj partizaniji. A onda bismo gledali kako da dođemo do ploča što jednostavnije i što brže, pa smo slali promo kućama tugaljive faksove u stilu: ’Ćao, ja sam taj i taj, dj iz Beograda, ovde je totalno njesra, moramo da putujemo i da kupujemo, a nemamo kako. I da li biste vi bili raspoloženi da nam pomognete.’"

"Niko drugi nije imao taj luksuz da ode do Londona, da ode do Slip n Slidea, da ode do Positive, da ode do Sonya i drugih da traži izdanja. Mi nismo bili na B92 i nismo imali taj luksuz da dobijamo ploče za džaba, pa smo morali da se snalazimo. I jednom ja napišem pismo kako se ložim na hardhouse Eye Q etiketu čiji je vlasnik Sven Vath i kao stigne mi prvi paket od Eye Q-a. Ja, sine, odlepio", prisećao se Marko.

U Beogradu se ovakvim spletom okolnosti, zapravo, vrtela skoro isključivo muzika koja je bila promotivna. Šta je to značilo? Pa to je značilo da su se vrtela izdanja dva do tri meseca pre zvaničnog objavljivanja, pre nego što je bilo ko drugi mogao da ih čuje, bilo gde na svetu. U Beogradu, u totalnom kurcu, pod sankcijama.

Kada se popneš gore ljudi moraju nešto i da vide

U septembru 1995. godine je došao Laurent Garnier. "Mi ga sačekujemo, pravac klopa. Razneli smo se od klope, pošto je čovek gurman, pa smo onda prešli na crveno vino. Dolazi u hangar, a ono 4000 ljudi i on gleda i u fazonu je: ’Šta je ovo?!’ Bez ikakve reči oni odlaze u Budimpeštu i sviraju pred nekih jedva hiljadu ljudi. Ubrzo nakon toga, u sred Beograda gde ne lete avioni, gde nema nigde ničega, tebi poštar donosi na kućnu adresu ceo komplet F-Communicationsa. Potom stiže promo paket Fcomma, a mi njih ništa nismo cimali. Ispostavilo se da se Garnijer bukvalno sam iscimao i to učinio za nas, bez našeg znanja", dodavao je Vlada na celokupan utisak koji je klabing devedesetih ostavio na njega i zaključio: "Ne može veliki umetnik da bude sitna duša." U međuvremenu, na legendarnom koncertu The Prodigy, iste te 1995. godine u prepunoj hali Pionir umesto predrgupe su nastupali upravo Mark Wee i DJ S.T.R.O.B.

Za sve to vreme Dejan je bio u gradu ko’ riba u vodi. "Deki je u toj našoj ekipi uvek bio nekako isturen. Uvek smo bili iz fazona, Deki brate, idi ti pregovaraj. Jer smo znali da će to biti potpuno safe i fer prema nama. Nije on bio menadžer ekipe, ali uslovno rečeno kao da jeste. Imao je jasnu viziju, znao je šta nama treba, znao je šta treba klubu i znao je šta treba publici."

Kućne žurke su bile svojevremeno veliki deo te scene, a Deki je svako malo palio za London, i donosio ploče i garderobu. Nosio je uvek crne martinke, nikada patike i bio je u klubu, kada se pojavi, stvarno voljen. "On je kako god da okreneš uvek bio vrhunac večeri. Veoma je teško to objasniti, jer niko od nas nikada nije doživeo takav rispekt", opisivao mi je Marko odnos koji je publika imala prema Dejanu Mirkoviću, S.T.R.O.B-u.

Vladine reči nisu mnogo odudarale od onoga što je govorio Marko: "On je jedini koji se pomerio, ako pogledaš plejadu disk džokeja, domaćih i stranih… Koji su se onako spremali za svoj nastup. Ceo autfit. Moraju da budu crne pantalone, jer će da obuče srebrnu duksericu na šljokice. Zašto? Kada opali reflektor, to srebrno će da se rasprši unaokolo i svi će da ga vide. Niko od nas nije razmišljao na taj način. On je prvi skapirao da kada se popneš gore ljudi moraju nešto i da vide. Pa onda mašeš, pozdravljaš ekipu u publici, ceo taj superstar fazon koji se dešava, jebo te, u podrumu fakulteta. Možeš misliti to u Beogradu 1994. godine."

Goran Kovačević takođe blizak Dejanov prijatelj i dj iz tog perioda je za njega rekao: "Ono što ja mogu da ti kažem za Dekija je da je on bio realno prvi čovek koji se izborio da dj dobije u klubu status dj-a, a da ne bude isto što i kelner, da ne vređam nikog drugog. Pričamo o tome, o zarađenom novcu, o tome šta dj treba da radi, kako treba da radi, itd. To je prvo i najbitnije što mogu da kažem za njega. On je bio prvi borac za prava dj-eva." Ono što se danas podrazumeva u životu dj-a i kako ih mi vidimo, doživljavamo i ono što se od njih očekuje pre DJ S.T.R.O.B-a, u Beogradu, nije postojalo. On je bio prvi masovno obožavani dj u Srbiji.

"Deki je kako god da okreneš uvek bio vrhunac večeri. Niko od nas nikada nije doživeo takav rispekt."

Bio je prvi naš dj koji je imao gostovanja u inostranstvu, ali je i neke od prvih tehno ploča doneo u Srbiju kada Srbija nije bila upoznata sa ovakvim zvukom. "On je doneo ceo fazon. Ono što ljudi poimaju pod rejvom i kulturom tog vremena, on je to doneo", počinjao je Zmija. „Isto tako znam da je Deki, osim za taj momenat statusa dj-a, probijanja sankcija i tako to, prvi napravio i korak napred u nekoj revoluciji muzike i razgraničavanju muzike na pravce. Došli su u to vreme neki Grci, Kinetic je bila žurka, DJ je bio Savaas ( Neuro D). Na njegov poziv je Deki otišao u Grčku da radi i nije ga bilo. Baš u tom periodu je upoznao i svoju ženu, Mariju, sa kojom je kasnije dobio i dete, pa ga nismo ga viđali neko vreme. Kada se najzad pojavio doneo je neki potpuno nov zvuk za koji mi do tada nismo ni znali. Jer generalno sva naša saznanja u tom periodu je bilo tih 5-6 dj-eva koji su tada radili u klubu. S jedne strane Marko, Vlada, Velja i Deki. S druge Gordan, Boža i Vlada Janjić. On je onda doneo Witch Doctor ( Armand Van Helden), u vreme kada je muzika bila malo trensi, a on donosi ploču koja je za to vreme ravna, suva, kao da se ništa ne dešava, a u stvari sve se dešava. Zvuk koji nema nikakve veze sa onime što smo slušali pre toga. Prvi je doneo generalno neke tehno tjunove, kao što su Dave Clarke, ’ Red 2’ i ostalo… Ne znamo da li smo mi bili svesni toga u tom trenutku da je on doneo tehno, ali smo samo bili u fazonu, slušaj ovo koliko je gotivno. Tako da je on definitivno uticao na neko prvo i rudimentalno razgraničavanje muzičkih pravaca u elektronskoj muzici u to veme.“

Kada je krajem 1995. i početkom 1996. godine Srbija izašla iz sankcija, kada je rat i zvanično završen i kada je horizont za generaciju tog vremena delovao kao praskozorje neke lepše budućnosti, sve zajedno sa Avramovim dinarom koji je doneo i kakvu-takvu finansijsku stabilnost, verovali su da je mračno doba iza njih. Ali za Dejana Mirkovića i elektronsku scenu to, nažalost, nije bio slučaj.

„Sećam se tačno trenutka kad nam je rekao“, počinjao je priču Marko, „’Jebo te, nešto mi se pojavilo na nozi.’ I kao: ’Hajde pipni.’ Na desnoj butini je imao izraslinu koja je iz meseca u mesec bila sve veća. A sve se desilo tako što je kao klinac pao na skijanju u Sloveniji. Udario je nogu o neki skriveni panj koji je aktivirao neki podliv koji je počeo da se napaja krvlju i sve u svemu on je završio na VMA gde su mu to izvadili. Ispostavilo da je jedan u ne znam koliko medicinskih slučajeva jednojajčanog blizanca, koji je kod njega ostao kao taj zametak u nozi. Bili su tu neki rudimenti skeleta, zuba i kose i šta ti ja znam. Nedugo zatim mu nije bilo dobro. Počele su temperature i sve u svemu dijagnosticiraju rak. On je bio iz fazona da će to da pobedi, a i mlad čovek, ne očekuješ.“

Njegova devojka, a potom i žena u to vreme, Marija Arsić, koja sada živi u Švajcarskoj i radi u gradskoj bolnici kao doktora mi je u skajp razgovoru ispričala: „Ja sam Dejana znala vrlo malo pre bolesti. Zabavljali smo se svega nekoliko meseci kada se sve desilo. Prva dijagnoza je bila taratom u nozi, koji je potom bio operisan. I njemu je, naizgled, bilo bolje. Nakon toga smo otišli na more u Igalo. Tamo smo saznali da sam trudna. A te iste noći je počeo da se preznojava i da dobija strašne temperature. Otišli smo u obližnji vojni centar gde su ga pregledali i uočili su nešto na plućima. Mi smo se ponadali da je možda tuberkuloza, ali nisu mogli ništa više da nam kažu, pa smo morali da prekinemo letovanje i da odemo na VMA u Beograd. Na putu do Beograda smo zatekli kolonu izbeglica od Oluje. To je bio jeziv i veoma težak trenutak u našim životima. Bio je to 5. avgust 1995. godine.“

Kada su shvatili o čemu se radi, Dejan je otišao u Švajcarsku na lečenje koje mu je, prema rečima njegovih najbližih, mnogo pomoglo. U poslednjoj fazi lečenja u Švajcarskoj, kada je tumor bio u recesiji i preko 90% izlečen, on prosto više nije mogao da izdrži da bude tamo još neko vreme, jer se u Beogradu paralelno dešavao bum elektronske scene. On je, jednostavno, morao da bude deo toga. Bilo je to jače od njega. Marija se toga prisećala ovako: „On je u jednom trenutku meni rekao da će da poludi ako tamo ostane još jedan dan. Da prosto ne može da sedi u Švajcarskoj dok se ovde dešava procvat scene. Rešio je da, pošto mu je bolje, dođe nazad u Srbiju i nastavi lečenje ovde. Vrlo je moguće da je to bila pogrešna i tragična odluka.“

Marija je tada već nosila devojčicu koja je, prema Dejanovoj želji dobila ime po ocu, Dejana. Njih dvoje su se venčali 21. decembra 1995. godine, a on je bio u svojim crnim prepoznatljivim farmerkama sa tregirima i cipelama, a pozadi je, možda tragično simbolično pisalo „No future“. Polako ali sigurno se vraćao starom načinu života koji je, nažalost, nosio i stare navike koje u svetu noćnog života i klabinga nisu pomogle. Popularnost je, prema procenama njegovih najbližih, u njegov život uvela ljude koji nisu mnogo brinuli za njegovo zdravlje. Vrlo brzo, već početkom 1996. godine, Dejan se ponovo osetio veoma loše. Prema Marijim rečima, ključni i prelomni trenutak bilo je jedno tragično veče u Novom Sadu kada mu se u potpunosti oduzela donja polovina tela. Nakon toga je lečenje nastavio u Americi.

Njegov kum, Dejan, pokazujući mi pisma koja je od njega dobijao iz Amerike u kojima je sa velikim optimizmom i entuzijazmom pričao o svojim planovima za budućnost u Americi sa ženom i ćerkom, ali i pojavi interneta koji je tamo polako bio normalna stvar, govoreći kako „Amerikanci nemaju tradiciju, već navike“ i da polako ali sigurno postaju veća gospoda od nas, a bez ikakve istorije. Sa osvrtom na život u Srbiji u kojem, izgleda, nema nade, u jednom od pisama se poverio svom kumu: „Ako se vratim u Jugoslaviju, želim da znaš da terapija nije uspela.“

1556099756648-IMG_1416
Dejanova pisma iz Amerike.

Osim najužem krugu ljudi u međuvremenu se nije javljao nikome drugom. Ali nažalost, terapija u Americi nije urodila plodom. Kada se vratio u Jugoslaviju, svima je bilo jasno šta se dešava.

Marko i Vlada su se sa setom prisećali prvog susreta sa Dekijem, nakon dugo vremena: „Nikome se nije javio. Sećam se da smo išli u nekom trenutku kroz grad i sreli smo ga dok je sedeo ispred platoa, ispred knjižare gde je bio kafe. I nas dvojica smo prolazili i samo smo se ukopali kada smo ga videli. Ono je meni bilo… Mesecima ga nismo videli… Ostali smo bez reči.“, rekao je Vlada. „Tada već nije imao kosu, obrve, otekle su mu noge, već je bio u poodmakloj fazi“, nastavio je Marko.

1556104811674-1996-05-11-2
Karta sa poslednje žurke u Industriji sa Dejanovim autogramom.

Pošto su i Marko i Dejan rođeni u maju mesecu, imali su običaj da slave rođendane u Industriji. I pošto su obojica bili bik u horoskopu, te žurke su nazivali Taurus party. U to vreme, jedan od jačih dj-eva je bio Mark Williams, kojeg su Marko i Vlada bukirali za Industriju i to za 11. maj, noć pred Dejanov rođendan. Marko je opisao taj trenutak: „Deki me je zvao i rekao mi je: ’Ja moram da vrtim, to može da mi bude poslednji put.’ Dugo pre toga njega nije bilo po klubovima i znalo se da je Deki bolestan. Ceo grad je znao da će on da pušta muziku i Industrija je bila najpunija ikada. Ne znam, teško mi je da opišem, jezivo je bilo teško. Svima je bilo teško.“

1556099767202-IMG_1419
Dejanova pisma iz Amerike.

Lale i Zmija su, takođe bili na toj žurki. „Znaš kada je publika sve vreme glasnija od muzike. Ljudi su konstantno vrištali i vrištali. Nikada nisam doživeo tako nešto“, govorio je Lale, a Zmija je dopunio: „Nakon Dejana, narednih dvadeset minuta Mark Williams nije mogao da započne set od ovacija publike.“ Vlada je sa očigledno setnim izrazom rekao: „Poslednja žurka je bila… Uf, pola kluba harakiri da izvrši. Uf… Naježim se kada se setim.“

Kada je svoj set privodio kraju, stavio je poslednju ploču koju će ikada više u životu pustiti. U pitanju je bila V Tracks, „Heretic Voices“. Vlada je u tom trenutku rekao: „Ja sam se tada okrenuo leđima, stao sam uz ventilaciju i nisam mogao da gledam.“ A Marko je nastavio: „Uzeo je sve ploče i bukvalno pobacao u publiku. Svima je bilo jasno da je to to. Nema više.“

Ubrzo nakon toga ono ploča što se nije podelio u publici je Dejan dao Goranu da ih proda i da novac da njegovoj porodici. Baš u to vreme, mladi dj koji je tek počinjao, Marko Nastić je tražio da kupi ploče. Neke od svojih prvih ploča u kolekciji koje je kupio su bile upravo Dekijeve koje je uzeo od Gorana Kovačevića.

Igrom slučaja ili namerno, ne znamo, snimak sa te žurke postoji. Na njemu vidimo atmosferu koja je neponovljiva i vidimo Dejana Mirkovića u očigledno lošem stanju kako izvodi svoj poslednji set u životu.
„Ima još jedna stvar koja je dosta specifična“, nastavio je Marko. „Negde je naša himna u Industriji u to vreme bila ploča Vernon’s Wonderland, u izvođenju Sven Vatha koja je na jednoj strani onako baš dens trek sa izrazitim ritmom, a na B strani je bila više simfonijska verzija, pošto ju je Ralf Hildenbeutelproducitao, a on je više simfonijski tip. On (Dejan) je nama izričito rekao: ’Želim da mi ovo svira na sahrani.’“

I tako je na kraju i bilo. Dejan je imao specifične instrukcije koje je dao svojim najbližim prijateljima i svojoj supruzi. Umro je nekoliko meseci kasnije, a sahranjen je u svojim prepoznatljivim cipelama, farmerkama sa tregerima koji su mu se vukli stalno po podu i sa Boy London kačketom uz Vernon’s Wonderland. Njegov kum, Dejan, je u grobno mesto spustio i kasetu V-Tracks, „Heretic Voices“.