Mitro u plamenu i Radamel od Semberije - veliki povratak srpskih napadača

Moj prvi susret sa Aleksandrom Mitrovićem bio je otprilike onoliko ezoteričan koliko Mitrova reputacija nalaže. Bilo je to na prvom okupljanju reprezentativaca pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Rusiji, i napadač Fulama, koji je jedva par dana pre toga igrao finale baraža na Vembliju, dobio je poštedu. Sedeo je u papučama na tribini i ćutke posmatrao kako se njegovi saigrači igraju ševe među čunjevima.

Kada je došao red na pitanja medija, doduše, najveći red se stvorio upravo za - njega. Svi su želeli da čuju kakav je osećaj kvalifikovati se za Premijer Ligu, kako Slaviša Jokanović vodi treninge, kakvo je čudo od deteta Sesenjon, a on je bez greške odgovarao. Kada je došao red na mene, sva pitanja od bitnosti su već bila pitana, pa sam ja rešio da ispadnem "unikatan" i pitao ga šta više voli, FIFA ili PES.

On me je samo kratko pogledao i rekao ma ne rođače, ne igram ja to, ne gledam ni fudbal iskreno, samo Partizan. Fudbaler koji ne ubija vreme na Soniju? Tu misao mi je isekao u sledećoj rečenici. Samo NBA, brate. Samo NBA.

Samo NBA? Okej, onda, jesi gledao jutros? Sećanje me izdaje ali mislim da je bio neki kraj maja, dakle Klivlend se tukao sa Bostonom za ulazak u finale. Ma jesam, ma sve ste videli, ne vredi, mora čovek sve sam, ali mnogo ga volim, mnogo je bre jak. Mislio je, naravno, na Lebrona Džejmsa.

Drugim rečima, evo mene trenutno u Staroj Pazovi, došao sam da uzmem makar tri poluozbiljne izjave od fudbalera na raspolaganju, a najednom diskutujem sa čovekom kojeg navijači Fulama kuju u zvezde o stanju stvari u istočnoj konferenciji i ima li Lebron ikakve šanse da nadigra Voriorse. Generalno ne volim te "masovke" kad svaka redakcija pošalje dva novinara, tri kamere i onda nam se igrači ređaju k'o na traci, ali Mitrove opaske o o najkvalitetnijoj košarkaškoj ligi na svetu učinile su taj dan koliko-toliko zabavnim. Jednom da ne pričamo o jakim protivnicima, neugodnim gostovanjima i dogovorima iz svlačionice.

Srbija na svetskom je, elem, prošla otprilike onako kako i Lebron protiv Golden Stejta, ali neki trendovi se nisu tu zaustavili. Dva meseca unutar mlade takmičarske sezone 2018-2019, Srbija je u svetskim fudbalskim vestima najednom prepoznata ne po čvrstim defanzivcima ili veznim igračima već po - špicevima. A to se, bogami, odavno nije desilo.

Kada je Srbija poslednji put imala napadače koji nisu silazili sa špica? U kvalifikacijskom ciklusu za Evro 2016, koji se odigrao ne tako davno, Srbija je u osam utakmica postigla osam golova. Nijedan nije došao sa kopačke ili glave jednog klasičnog napadača (ne računam ovde krila, desetke, Tadiće i njima slične ofanzivno orjentisane veziste) - Zoran "Bambi" Tošić postigao je tri, Adem Ljajić dva, a po jedan gol postigli su Nemanja Matić i Aleksandar Kolarov. Osmi gol delo je jermenskog defanzivca Levona Hajrapetjana, pa je tako naša reprezentacija postavila svojevrsni rekord u kojem su čak i tuđi igrači dali više golova za nju nego njeni napadači.

U ciklusu pre njega, dakle onom za kvalifikacije na Mundijal u Brazilu, Srbija je postigla 18 golova u 10 utakmica (od čega, nota bene, šest Velsu na jednom meču). Ovde su klasični špicevi barem stigli da se upišu - Stefan Šćepović, Filip Đorđević i tada dosta mlađi Mitrović uspeli su da overe statistiku. Opet, njih trojica zajedno dali su manje golova od Kolarova, po vokaciji beka, što je bio ponovo indikator da nešto tu ne valja.

Zagrebemo li relativno duboko u skoriju istoriju, nalazimo i kakav-takav odgovor na ovo pitanje. Tokom abortivnih kvalifikacija za Evro 2012, prvi strelci bili su Marko Pantelić i Nikola Žigić, doduše tada već u sumraku svojih karijera. Jedan gol dodao je i Milan Jovanović, koji je zajedno uz popularnog "Žigaru" bio najbolji strelac kvalifikacija za Mundijal u Južnoj Africi. U kvalifikacijama za Evro 08, naši špicevi dali su dvanaest (Žigić 7, Lazović 4, Jovanović 1) od ukupno dvadeset i dva gola.

Sada, taj trend je ponovo okrenut. Od poslednjih dvadeset sedam golova koje je Srbija postigla na takmičarskim utakmicama, Aleksandar Mitrović postigao je jedanaest, a njegov imenjak Prijović jedan. Pritom, još uvek čekamo na prvenac Luke Jovića u crvenom dresu, ali o tome nešto kasnije. Ono što je svakako bitno je činjenica da je Srbija opet, posle duže godina, ponovo prepoznatljiva ne po kostolomcima poput Nemanje Vidića ili Nemanje Matića, ili po finoj tehnici Dušana Tadića koji sa uspehom razigrava po Sautemptonu ili Ajaksu. nego po špicevima.

Aleksandar Mitrović, konkretno, je interesantan slučaj. Već kao mladom igraču u Partizanovim juniorima predviđana mu je velika karijera, ali se ubrzo ispoljio i njegov kratak fitilj. Posle samo jedne sezone u prvom timu crno-belih otišao je u Anderleht po preporuci Nenada Jestrovića, koji je svojevremeno i sam bio strah i trepet u ljubičastom dresu. I tamo, imali smo miks genijalnosti i ludosti, sa golovima ali i sa kartonima. Kada je popularni "Mitar" na leto 2015. ponovo obukao crno-beli dres, samo ovaj put onaj Njukasl Junajteda, u Briselu su verovatno i malo odahnuli.

U Engleskoj, suočen sa jačim nivoom takmičenja i ekipom u raspadu, njegova mračna strana potpuno je isplivala na površinu. Svoj prvi karton u Premijer Ligi dobio je nakon 22 sekunde u igri. Dvadeset dana kasnije, njegov faul nad Fransesom Kokelanom doneo mu je i prvo englesko isključenje. Njukasl je pao u niži rang pa se izvadio, ali Mitar nikako nije uspeo da se usinhronizuje sa Rafom Benitezom, koji izgleda baš i nije njegov najveći fan. Po povratku u elitni rang takmičenja, Mitrović je pao i na najniže grane - njegov lakat u glavu igrača Vest Hema Manuela Lancinija osigurao mu je pauzu od tri meča, i činilo se da se srpski napadač nikad neće navići na okolnosti na Sent Džejms Parku.

A onda, čudo. Nakon što su mu propali transferi prvo u Bordo, pa u staru ljubav Anderleht, Mitrović dobija "jedan poziv koji menja sve" - Slaviša Jokanović uspeva da ugovori pozajmicu u Fulam, u tom trenutku jedan od kandidata za ulazak u Premijer. I tu kreće potpuna renesansa - u sedamnaest utakmica, naš centarfor upisuje dvanaest pogodaka, a Fulam posle okršaja sa Aston Vilom na Vembliju overava plasman u Premijer Ligu.

Paralelno sa time, Mitar pronalazi idealnu formu u nacionalnom dresu. Slavoljub Muslin je bez previše zaziranja iz starta rešio da mu pruži puno poverenje, uprkos svim problemima koji su ga pratili u klubu i neredovnoj formi, i ovaj se itekako odužio za to. Njegovi golovi, kojima je paralelno gradio svoje samopouzdanje, dovode Srbiju do svetskog prvenstva u Rusiji, a tamo se takođe upisuje u strelce protiv Švajcarske. U tom meču, Feliks Brih ignoriše surov tretman odbrane Švajcaraca nad njime u šesnaestercu, prekršaj koji bi u svakom takmičenju bio nagrađen penalom. Jedanaesterac nismo dobili, ali su možda gledaoci nehotično stekli uvid u to kako je u modernom fudbalu igrati kao solo špic u taktičkim formacijama sa dva ili tri prednja vezna ili krilna igrača i samo jednim klasičnim napadačem.

Pre desetak godina, trener Zvezde Saša Janković isprobao je, tada za srpski fudbal relativno avangardnu, formaciju 4-2-3-1 u pripremnoj utakmici protiv jednog beogradskog niželigaša, sa Nenadom Jestrovićem kao onom "jedinicom" napred. "Jestrogol" je izmenjen na poluvremenu sa jedva ikakvim učinkom - dok je hodao ka klupi, samo kratko mi je rekao da je "ovo bre teško kad si sam gore". Nekadašnji napadač Meca i Bastije je bio klasičan produkt svog vremena, efikasan golgeter koji je najbolje funkcionisao u tandemima - u Anderlehtu je, recimo, briljirao uz Ivicu Mornara i Arunu Dindana, i uvek je ili nekome otvarao prostor, ili je neko to radio za njega.

Sada, gotovo ceo svet igra u ovakvim ili sličnim postavama, i retko kad se vidi da se neko odlučio za klasičniji napadački tandem kakav je bio u modi osamdesetih i devedesetih. Centarfor modernog fudbala igra mnogo kompletniju rolu osim pukog uterivanja loptu u mrežu - fizička potrošnja je mnogo veća, a uloga zahteva i mnogo veći fudbalski IQ, jer ne treba samo "sidrašiti", već i sagledavati situaciju i proigravati po potrebi. Pa, je li, i dati gol na kraju kad je situacija povoljna.

Što nas opet dovodi do Mitrovića, koji u ovoj kalendarskoj godini ima skor od 39 takmičarskih mečeva i 27 golova u dotičnima. A tek smo u oktobru. Mitrović ne igra za klub visokog profila - njemu su ključni saigrači u Fulamu Rajan Sesenjon, Andre Širle i Tom Karni, a u reprezentaciji Dušan Tadić i Filip Kostić, što je par stepenica ispod servisa koji npr. u Mančester Junajtedu dobija Romelu Lukaku. Pa opet, on ne prestaje sa postizanjem golova - navijači Fulama su mu već prepevali onu staru Vil Grigovu na Galine note, i raste iz utakmice u utakmicu.

Primetna je ovde još jedna stvar - a to je da se napadač rodom iz Smedereva, uslovno govoreći, "primirio" i uspeo da kanališe svoje ekscentrične note u nešto što nisu crveni kartoni ili skokovi u zagrljaj navijačima koji ulete na teren. U jednom intervjuu, on spominje da ga je rođenje deteta otreznilo i stavilo na pravi kolosek. Kako god bilo, njegov disciplinski skor je u poslednje vreme onakav kakav bi trebalo da bude, a izleti "čudaštva" su svedeni na random diskusije o američkoj košarci sa pokojim zalutalim novinarom.

U svakom slučaju, Mitrović ne usporava. Posle devet kola, samo Eden Azar ima više golova od njega u "Premijeru", dok su sa njime jednaki Kun Agero, Hari Kejn (dva penala) i Glen Marej iz Brajtona. Fulamu ne ide baš najbolje, očekuje ih prilično čupava borba za opstanak, ali najubojitiji od svih "orlova" je svoju vizitku već ostavio. Pokazao se ne samo kao golgeter, već i kao pravi, kompletni, moderni centarfor na tragu jednog Olivijea Žirua ili Karima Benzeme. Na šta god iziđe ova sezona, na kraju iste će se već mnogi javiti da se raspitaju za njegovo zdravlje. A on će ovaj put imati više soli u glavi kada bude birao nego što je to bio slučaj pre tri i po godine.

Kada je Zvezdan Terzić tamo neke 2014. šesnaestogodišnjeg momka rodom iz Bjeljine prozvao "srpskim Falkaom", čak i najokoreliji Zvezdaši su progutali knedlu. Luka Jović jeste 28. maja iste godine pogotkom protiv Vojvodine postao najmlađi strelac u takmičarskim mečevima u istoriji Crvene Zvezde, ali trebalo je ipak imati hrabrosti uporediti ga sa Kolumbijcem koji je tada bio u naponu snage.

Pa opet, nije ni to baš bio optimizam bez mere. Jović, koji je prošao sve Zvezdine juniorske kategorije i ocenjen od strane kako domaćih, tako i stranih stručnjaka kao budući igrač superklase, je svakako obećavao. Svejedno, Terzin epitet je više prizvao nekakav podsmeh, i dokoni navijači su samo čekali da talentovani klinac malo prokliza pa da rukovodiocu kluba tu izjavu nabiju na nos.

Luka jeste odigrao okej onoliko koliko je igrao u Zvezdi, ali su mu dve stari pomalo i oborile rejting. Prva, to što je Grof Božović više računao na Uga Vijeru, a druga, to što je zbog povrede propustio odlazak na SP za mlade na Novom Zelandu. Da je Jović bio jedan od Veljkovih "zlatnih orlića", možda bi do njegovog procvata eventualno došlo i ranije. Ko to zna.

Ovako, Jović je sa svega osamnaest godina otišao u Portugal i pridružio se srpskoj legiji stranca u Benfiki, koja ga je ubrzo posledila u B tim gde je natenane sticao iskustvo. I kod njega, kao i kod Mitra, proces sazrevanja je bio postepen, ali nešto manje turbulentan. Jer Jović je, čini mi se, samo strpljivo vrbao pravu priliku, svestan svojih kvaliteta, i nije želeo previše da talasa. Njegov prvi korak je za razliku od Mitrovićevog bio ćorak (makar na prvi pogled), ali se drugi ispostavio kao presudan.

U junu 2017, Jović odlazi u Nemačku, u Frankfurt, na dvogodišnji zajam sa opcijom otkupa. Kod trenera Nike Kovača, mladi napadač polako stiče neophodno samopozdanje, a sa njime kreću i golovi - njih osam u prvoj bundesligaškoj sezonu, gde je fudbal ipak malo fizikalniji i brži nego u portugalskoj drugoj. U Ajntrahtu, Jović provodi prvu sezonu ili u postavkama sa dva napadača, ili po levoj strani napadačkog "trougla" - najveći trijumf kluba, pobedu u finalu kupa protiv Bajerna, je doduše ipak ispratio sa klupe.

Jović je, isto kao i Mitrović, bio član srpske ekspedicije u Rusiji, ali tu nije video previše akcije, osim što je izblejao deset minuta uz četvrtog sudiju čekajući da uđe protiv Brazila. Ipak, to iskustvo ga nije previše pokolebalo, i ušao je u tekuću sezonu punom parom. Do petka, on je uglavnom u Bundesligi ulazio sa klupe - svoj prvi gol u sezoni postigao je u pobedi protiv Hanovera, a protiv Hofenhajma je već bio starter i odmah upisao još jedan gol. U Evropi, Luka je postigao po gol i Marseju i Laciju.

Ipak, kruna ove mlade sezone stigla je u petak 19. oktobra, kada je Jović nesretnoj Fortuni iz Diseldorfa smestio čak pet golova u mrežu. Pet golova! Teško je prisetiti se kada je neki naš igrač imao ovakvu partiju u "ligi petice", ako i ikada. Mateja Kežman je dva puta u Holandiji upisivao po četiri gola, ali pet…Jovićeva "petarda" je momentalno postala i prvi srpski het-trik u elitnom nemačkom takmičenju, a njega postavila na sve naslovne strane svetskih medija. I to ne samo zbog kvantiteta, nego i zbog kvaliteta. Pogledajte zaboga ovaj gol :

I tako, nekako tiho, Luka Jović je konačno stigao na veliku scenu. Čovek čije se ime već godinama šapuće, uglavnom među ljubiteljima Fudbal Menadžera koji ga pamte dok je još bio tinejdžer, sada je odjednom neko o kome pišu sve novine, a Benfika se premišlja šta će dalje, jer ako nastavi u ovom ritmu, ko zna koje će pare ko tražiti. Frankfurt je svakako pogodio otkup, i verovatno zadovoljno trljaju ruke. Mnogo je toga u igri ovde, a vredi podsetiti da ovaj momak ima tek dvadeset godina - iako nama deluje kao da ga znamo oduvek, jer su nam ga predstavili onomad protiv Vojvodine.

I ko se sad smeje Terzi?

A sada, vreme je za pitanje od milion dolara.

Mogu li njih dvojica zajedno?

Dilema, dilema, ali ne i bez osnova. Za sada, naš selektor Mladen Krstajić se nije pokazao kao neko voljan da igra sa dva napadača. U stvari, Mladen Krstajić se nije pokazao kao neko voljan da menja apsolutno bilo šta u svojoj formaciji, pa su čak i njegove izmene čisto pozicione - on menja krilo za krilo, veznog za veznog, špica za špica, beka za beka. Ludo je pomisliti da će sad odjednom da se odluči na nešto tako ekstremno kao formaciju sa dva špica.

U utakmici protiv Rumunije, Srbija je sa igračem više propišala krv pokušavajući da postigne gol koji se nije desio, i ovde je počela debata o tome da li je ili nije trebalo ubaciti još jednog napadača. Konkretno, ovde se mislilo na Aleksandra Prijovića (koji je takođe u odličnoj formi i rešeta mreže u grčkom prvenstvu), ali do te izmene nije došlo.

Da Prijović i jeste ušao, imam osećaj da bi to bila čista zamena za Mitrovića, koji se tukao do poslednjeg daha sa rumunskim defanzivcima. Prijović, međutim, uprkos svim svojim talentima ima dvadeset i osam godina, četiri više od Mitra i osam od Luke, i ne deluje kao komplementaran napadač u liniji sa Fulamovim golgeterom (kojeg iz startnih jedanaest u narednih pet-šest godina može isterati samo neka srpska reinkarnacija Alana Širera koju još nismo upoznali). Njega će lako biti zaobići na pres konferencijama kada krenu neugodna pitanja. Sa Lukom već koliko dogodine to neće biti slučaj.

Argumenti da se Srbija prebaci na dvošpicnu varijantu nisu slabi. Dušan Tadić, koji je je otprilike glavna stavka u 3-1 napadačkoj šemi, puni trideset godina u novembru i njegovo vreme polako ističe. Adem Ljajić svojoj formom ne garantuje ni standardno mesto u timu, a inače bi mogao i da se uklopi u običnom veznom redu. Kostić može igrati konvencionalno krilo, kao i Nemanja Radonjić i Andrija Živković uostalom. Nije nemoguće naštelovati ovo da radi, pa da Mitar i Luka postanu srpski Kvin-Filips '99 vintage za 21. vek. I hej, zašto da se ograničivamo na njima dvojici, kada nas u nekoj bližoj budućnosti čekaju i Dušan Vlahović i Dejan Joveljić?

Tu dilemu, ipak, ostavljamo selektorima. Ono što nama običnom svetu ostaje je da pratimo te igrače koji su sada etablirali sebe kao neku malo jaču klasu, i kojima je dobra budućnost zagarantovana. I nemojte brinuti o reprezentaciji. I Lebronu je trebalo devet godina do prvog NBA prstena.

Pitajte Mitra, uostalom.