Kako je to kad te kidnapuju fini, pristojni otmičari

Atara Hamida Kana otela je banda dalita u mestu Kaimganđ, država Utar Pradeš. Na kraju se sa njima čak i sprijateljio.

|
okt 22 2018, 8:43am

Atar Hamid Kan bio je talac bande mesec dana, i sprijateljio se sa otmičarima; Fotografija: Zijad Masrur Kan

Prethodno objavljeno na VICE Indonezija.

Dok se devetnaestogodišnji Atar Hamid Kan vraćao iz Budauna, gde je sa tetkom bio na sastanku sa potencijalnim mladoženjom za svoju sestru, autobus su im zaustavili banditi, a srce mu je sišlo u pete. Naoružani puškama i mačevima, otmičari su izabrali četiri dečaka koji su im delovali bogato; među njima se našao i Kan.

„Nikad neću zaboraviti taj datum: 19. oktobar 1986. Moja tetka je očajavala, a ja sam sledio uputstva”, priča Kan koji je sa otmičarima proveo sledećih mesec dana. Krili su se u visokom bambusu na obali Ganga kod Kaimganđa, u indijskoj državi Utar Pradeš. Svake večeri bi prepešačili po nekoliko milja, a dečak se pitao da li će ikad videti svoju porodicu.

Ipak, Kan kaže da su njegovi otmičari bili sasvim „Dobri ljudi. Imali su svoje principe, kao daliti su mrzeli brahmanwad (bramanizam), iz raznih okolnosti su se odali kriminalu”, priča danas pedesetogodišnji Kan u Sahavaru gde danas živi. Poreklom iz porodice uticajnih lokalnih političara, on se bavi prodajom nekretnina a diplomirao je Unani medicinu (tradicionalno isceliteljstvo Južne Azije).

Stokholmskim sindromom se bave filmovi poput Dog Day Afternoon, V For Vendetta, i Highway. Suprotan fenomen je Lima sindrom, kod kog se otmičari emotivno vežu za otete žrtve. U Kanovom slučaju, i jedan i drugi su po svemu sudeći bili na delu.

Tokom mesec dana zarobljeništva, Kan je razvio iskreno prijateljstvo sa svojim otmičarima. Zvali su ga Kan-sahib, a on im je obavljao računovodstvo. „Nisu me tukli, ni mučili, ni izgladnjivali, a čuo sam da se to dešava u slučajevima otmice. Nikad mi nisu uputili ružnu reč, uzajamno smo se poštovali.”

Kan kaže da kriminalci nisu nameravali da kidnapuju baš njega, već bogatog poslovnog čoveka za kog su imali dojavu. „Odlučili su da se dodatno oprobaju i na našem autobusu.” Posle otmice, čuli su koliko je Kanova porodica uticajna u tom kraju, ali su ga ipak zadržali. Dve nedelje kasnije su dobili otmice za trgovca i trojicu dečaka, pa su ih oslobodili. Kan je ipak ostao sa njima, u kolibama od bambusa i trave. Nikad nu nisu vezivali ruke. „Par puta bi mi noću samo zaključali noge lancem, kad nije bilo stražara.”

Hranu su im dobavljali lokalni seljani; bila je obilna i ukusna. “Uglavnom aloo poori, ili sabzi od tikve ili bundeve. Sami banditi su posebno voleli ribu, jeli su je gotovo svako dana.” Ponekad bi Kan dobio i piletinu, koju su mu dozvoljavali da sam zakolje halal, u skladu sa verskim propisima. „Ubrzo sam počeo svima da pravim kari sa piletinom.”

Da mu prođe vreme, jedan otmičar je Kanu doneo hindu romane. „Kad bi seljanke došle, javile bi mi se i pitale da li mi treba još mleka.” Iako su se otmičari često opijali, bili su vrlo sanskari (učtivi) u društvu žena. „Verovali su da bi, ako počnu da se bave devojkama, izgubili kontrolu nad bandom a ubrzo i život.”

Posle prvih par dana, Kan-sahib je zamolio da mu obezbede čistu odeću i prostirku kako bi obavio namaz. „Jedina molitva koju sam propuštao bila je noćna, jer su oni spavali preko dana a noću smo morali da se krećemo”, priča Kan. Nije pokušavao da pobegne jer je znao da seljani u okolini poznaju njegove otmičare. „Uglavnom sam bio u slivu Ganga, sa tri strane reka, sa četvrte visoka tarai trava. Nije bilo prilike za bekstvo.”

Za to vreme, Kanova porodica je tražila posrednike preko kojih bi platila otkupninu. Stvar je rešio lokalni poslanik koji je uspeo da stupi u kontakt sa rodbinom otmičara. Jednog jutra, Kana su ostavili i otišli, a posrednicima javili gde se nalazi. „Kod njih je običaj da stariji časte mlađe kad se rastaju, pa su mi dali stotinak rupija i zagrlili me pre odlaska.”

Kad se Kan vratio u Sahavar, dočekao ga je čitav grad i porodica u suzama. „Nikad nisam pitao oca koliko je platio, ali pričalo se da je suma bila oko 25,000 rupija.”

Trideset godina kasnije, o ovom incidentu i dalje kruže glasine; Kan je poznat kao „dečak kog su oteli”. „Pitaju me gluposti o dakoitima (banditima): Da li jašu konje? Da li igraju oko vatre sa devojkama?”

Kan je posle otmice smršao, i godinama odvijao da putuje noću. „Skočio bi mi pritisak kad bih morao da izađem posle mraka.” Ipak, otmičare ne pamti po zlu. “Shvatio sam da su i kriminalci ljudi. Biraju pogrešan put jer su bespomoćni, primorani, nekad iz osvete za zločine koje su pretrpeli.”

Kan je danas član stranke Bahuđan Samađ, koja tvrdi da se zalaže za prava dalitske manjine u Indiji. „Daliti su finansijski nemoćni, obrazovno zaostali, eksploatišu ih više kaste – baš kao i mi muslimani. Mislim da će ugnjetavane grupe morati da se ujedine da bi opstale.”

Od oslobođenja, Kan se dva puta sreo sa vođom otmičara. „Jednom tokom seoske ceremonije, a drugi put kad se kandidovao za poslanika. Prisetili smo se dobrih starih vremena.”

Pratite Zijad Masrur Kana preko Tvitera.

Više na VICE
Vice Channels