#metoo

#MeToo, pokret koji zavisi od izveštavanja, otkriva ograničenja novinarstva

Zbog pravnih začkoljica, pisanje —i čitanje— novinskih članaka o #MeToo podrazumeva svesno suzbijanje vere u ljude koji su obelodanili seksualno napastvovanje.

pisao Sadie Graham
10 Oktobar 2018, 7:06am

Ilustracija: Sarah Eisenlohr. 

Prvobitno objavljeno na Broadly.

“and when we speak we are afraid
our words will not be heard
nor welcomed
but when we are silent
we are still afraid

So it is better to speak
remembering
we were never meant to survive.”

—Audre Lorde, “A Litany for Survival” (1978)

“Odrastao sam šezdesetih i sedamdesetih, kad su sva pravila o ponašanju na radnom mestu bila drugačija”, napisao je Harvi Vajnstin u saopštenju za Njujork Tajms od 5. oktobra 2017. godine. “To je tada bila preovlađujuća kultura.” Ovaj dokument predstavljen je u formi kratke, nepotpisane stranice, jedne jedine, ispisane nežno zakrivljenim slovima Vordovog defoltnog fonta, Kalibri. Zatekla sam sebe kako opsesivno zurim u taj font dok čitam. To jedva da je neki napredak u odnosu na izvinjenje u Notes aplikaciji. Znate već koje: one što govori malo, znači još manje, a ne priznaje ništa.

“Prihvatam činjenicu da je način na koji sam se ophodio prema koleginicama u prošlosti naneo mnogo bola i iskreno se izvinjavam za to.” Za šta? “Pokušavam da budem bolji.” U čemu? “Mnogo poštujem sve žene i žalim zbog svega što se desilo.” A šta se to desilo, Harvi? Blago zakrivljena slova deluju kao sramotno očigledna metafora za njegovu retoriku izvrdavanja — dvostruki udarac nimalo truda i neiskrenosti. Vraćam se, iznova i iznova, tim prvim rečenicama. “Tada preovlađujuća kultura” šezdesetih i sedamdesetih. Harvi, o čijoj to kulturi govoriš?

Istina, u potonjem intervjuu za Pejdž Siks, a potom ponovo kad je Njujorker objavio tvrdnje tri žene da ih je seksualno napastvovao, Vajnstin je reagovao malko prodornije. “Gospodin Vajnstin izričito negira sve tvrdnje o seksu bez dobrovoljnog pristanka”, stajalo je u novom saopštenju njegovog portparola objavljenom u Njujorkeru, kao da “bez dobrovoljnog pristanka” samo po sebi može da bude bilo šta drugo sem izvrdavanja — verbalno saginjanje i upiranje prstom negde drugde da se sakrije prećutna istina.

Razmišljanje o ovim izjavama godinu dana kasnije za mene pokreće više pitanja o radu onoga što se naziva “Pokret #MeToo” nego o obrascima i bulažnjenju zlostavljača. Brinem se da smo iskreno zagubili u istoj retoričkoj magli kojom se Vajnstin namerno ogrnuo. (Pretpostavite za trenutak da može da postoji koherentno “mi” u slučaju ovog ili bilo kog drugog pokreta.) I da su metode remećenja na koje se pokret oslanja suviše korisne postojećim strukturama moći da bi na kraju dovele do bilo čega drugog sem samouništenja.

Tarana Burk je 2006. godine stvorila “Me Too”, stranicu na Majspejsu i pokret koji će promovisati razgovor i izgraditi zajednicu među mladim obojenim ženama koje su doživele seksualno nasilje. #MeToo je nešto drugo — sama Burk je to istakla u razgovoru za TIME: “Ova viralna kampanja stvara nadu. Ona stvara inspiraciju [...] Ali nadu i inspiraciju može da održi samo rad."

Glumica Alisa Milano je 15. oktobra 2017. pokrenula ovu viralnu kampanju kad je pozvala žene koje su doživele nasilje da odgovore sa “me too” na njen tvit o seksualnom zlostavljanju. Lavina priča koje su usledile, poput izliva krvi na svim društvenim mrežama i iz usta naizgled svake žene — i ponekog muškarca — toliko je zaokupila naš rečnik da je postala reprezentativan naslov novog doba i obnovljenog pokreta, kao i modifikator za sve prilike i kišobran izraz. “#MeToo optužbe” i “#MeToo tvrdnje” zauzeli su sav prostor u vestima: Njujork Tajms vodio je hroniku apdejtova o ovoj raspravi kao “ #MeToo Momenat”; na drugom mestu, obavestili su nas da “Tramp predoseća ‘Veoma strašna vremena’ za muškarce u eri #MeToo-a. ” Voks je u decembru 2017. godine upozorio da se “žene koje su pokrenule pokret #MeToo već lagano brišu iz te priče”, dok je Gardijan u avgustu ove godine najavio da “Ronan Farou kaže da izveštavanje o #MeToo omogućava američki prvi amandman.”

Postoji posebna ironija u sveprisutnosti “izveštavanja” o ovom pokretu. Druga vrsta izveštavanja, prijavljivanje — kadrovskoj službi, policiji — agresivno je neodrživa za žrtve. Žene koje prijave nasilje često prođu gore nego da im se samo ne veruje: mogu im biti ugrožena radna mesta, mogu da izgube podršku porodice, mogu da se prema njima ophode kao prema krivcima i da budu podvrgnute saslušavanju, umesto ispitivanju, do tačke da ponovo mogu da dožive traumu. U međuvremenu, to novinarsko izveštavanja postalo je efikasni lider pokreta i od njega se očekuje da razobliči oligo-patrijarhat i sve nas spase.

Ta ironija je očigledna, zato što su i dalje prisutni mnogi od istih problema. U pokretu za borbu protiv silovanja koje je toliko hiper-usredsređen na pripovedanje, na žene koje izlaze u javnost sa svojom pričom i novinarima koji se takmiče da objave senzacije, prinuđena sam da se zapitam: Ko je izostavljen? Kome se vest obraća? Šta je propušteno?

Pokret koji je osnovan zahvaljujući, i gotovo isključivo zasnovan na, legitimitetu novinarskog izveštavanja, ograničen je načelima novinarske profesije. Iako razumem zašto su neophodni, pravni i etički standardi u novinarstvu i ograničenja proveravanja činjenica zauzdali su naš vokabular. Postoje “navodi.” Postoje “tvrdnje.” Postoje “oni koji optužuju.” U eri nakon što je Goker bankrotirao zbog tužbe koju je u tajnosti finansirao Piter Til, u eri u kojoj je predsednik Sjedinjenih Američkih Država ubedio velike delove zemlje da mediji izmišljaju izvore, novinari moraju da hodaju na prstima više nego ikad pre. A to znači ne koristiti rečnik koji implicira verovanje u priču bez potpunih dokaza.

Ipak, kad članak upotrebi besmislenu frazu kao što je “C.K. se tokom sinoćnog nastupa nije osvrnuo na brojne navode o seksualno neprimerenom ponašanju koje je priznao prošle godine” ili kao, “C.K. je kasnije priznao navode", prljavi posao pravne ili etičke ekvivokacije postaje očigledan. Po svom efektu, nešto što je istinito i priznato može i dalje da bude zatočeno u stazisu “navoda”. A iskustvo koje proganja žene do kraja života može biti minimizovano i zamagljeno frazom koja je bezuba — i lišena značenja — kao što je “seksualno neprimereno ponašanje”.

Pretvaranje da se novinar nikad nije susreo s eufemizmom isto je kao pretvaranje da se pisac teorijskog članka nikad nije susreo s osećajem nadmenosti. Ali ima vrlo malo jasnosti za žrtve kad se njihove istine nazovu “navodima”. Umesto da sugestivno ukažu na autorovu novinarsku objektivnost, izrazi kao što je ovaj štetno ukazuju na subjektivnost subjekata. U našem trenutnom kontekstu, reči kao što su “navodi” i “onaj koji optužuje” već su se neznatno pomerile u pravcu nevinosti sile, poput iskrivljenog poluosmeha momka iz bratstva koji prosto "voli pivo".

Ova nepobitna mehanika “#Pokreta MeToo” ne dozvoljava nam da efikasno sagledamo i reagujemo na seksualno nasilje kao strukturalnu silu u našem društvu, i kao sastavni deo veće mašinerije mizoginije.

Na drugim mestima još je i gore: zvanični Tviter nalozi raznih novinskih kuća redovno izbacuju sadržaje kao što je ovaj tvit NBC Njuza, u kom se navodi da su “četiri pripadnika američke mornarice optužena za upuštanje u seks [sic] sa maloletnom devojkom u mornaričkoj bazi i snimanje i slikanje tog nezakonitog odnosa.” Ti zločini se, uzgred, kolokvijalno zovu “silovanje maloletnice” i “dečja pornografija”.

Dobili smo ciklus vesti koji tek neznatno i povremeno služi žrtvama zlostavljanja, a koje su u najvećoj većini žene. Žrtve masovno obelodanjuju svoja iskustva sa zlostavljanjem; bira se šačica odabranih—iz razloga je-ne-SEO-quoi — da bi se njihovi navodi istražili i potvrdili; i konačno, kad jednom dođe do obelodanjivanja, novinarska mašina izbacuje naslov za naslovom, gubeći po malo od suptilnosti, konteksta ili namere sa svakim sledećim kao neka paklena igra gluvih telefona.

A očigledno postoji dobar i loš način da se pristupi ovome. Na mnogo kritikovan sajt Babe.net osulo se drvlje i kamenje kad je ove godine napisao očigledno problematičan članak o anonimnoj ženi i Azizu Ansariju. Kritike nisu bile samo da je to zvučalo kao “loš izlazak”, mada je mnogo ljudi tako mislilo. Drugi, kao Jezebel, mislili su da je problem prosto u lošem novinarstvu: suviše usredsređenom na opscene ili periferne detalje; suviše sugestivno, suviše nejasno. Kao u kolumni Morin Daud o Umi Turman, bilo je istovremeno suviše melodrame i suviše normalnosti da bi se poverovalo u priču. Bilo je suviše subjektivnosti subjekta, u potpunosti potkrepljeno samim tekstom.

Andrea Long Ču pisala je o tom gafu s Azizom Ansarijem u svom n+1 eseju “Loša TV”, tvrdeći da je poenta upravo u svakodnevnosti događaja opisanog u članku:

“Svi ste vi muškarci isti”, rekla mu je ona, “svi ste vi muškarci jebeno isti.” Internet je poludeo. Zlostavljanje na radnom mestu je jedno, ali nacionalni referendum o heteroseksualnosti? Šta da radimo, da nemamo seks? Bari Vajs, sa menzom Njujork Tajmsa negde na umu, zaključila je da ako je Grejs napadnuta, onda je napadnuta i svaka žena, uključujući Bari Vajs, što očigledno nije bio slučaj.

I tu možda leži srž problema. Kad adjudikacija šta se zaista kvalifikuje kao prestup — dovoljno traumatičan da se legitimizuje — postane nadležnost medija a ne nadležnost žrtava, postaje nemoguće preduzeti nešto protiv šire slike. To takođe smešta određenu vrstu pripovedanja na čelo pokreta, izuzimajući istovremeno sve druge vrste priča — i mnoge, mnoge druge žrtve. To se verovatno krilo u korenu žestokog straha i besa koji je inspirisao Listu muškaraca iz medija koji su govna. Beskrajni, neautorizovani spisak ženskih istina i jednako beskrajni, nesređeni spisak muških nepočinstava bio je korak previše. Preteralo se; po svim kriterijuma, otišlo se predaleko. Ne daj Bože da žene razgovaraju jedna sa drugom direktno, nefilterisano proveravanjem podataka.

Ova nepobitna mehanika “#Pokreta MeToo” ne dozvoljava nam da efikasno sagledamo i reagujemo na seksualno nasilje kao strukturalnu silu u našem društvu, i kao sastavni deo veće mašinerije mizoginije. U tom smislu, njihovo prihvatanje često mi deluje kao oklevanje nekih žena da se odreknu investicija: u muškarce, u bogatstvo, u belu kožu, u kolonijalizam. Ali ako Pokret #MeToo sme da se bavi samo definisanim slučajevima seksualnog zlostavljanja i napada, a ne osnovnom teritorijom zajedljivih komentara, agresivnih seksualnih i ljubavnih ponuda, odbacivanja, snishodljivosti, povlašćenosti i drugih tiho uznemiravačkih ponašanja koja često oblikuju odnos između momaka i devojaka, muškaraca i žena — a kamoli istorijatom obespravljenosti na kom je sve to zasnovano — onda od Pokreta #MeToo nemamo nikakve koristi.

Urednički komentar u Vašington Postu pojavio se u mom Tviter fidu dok sam pripremala građu za ovaj esej, objavivši da je “Novinsko izveštavanje o Kavanou nesavršeno. Ali zamislite da ga nemamo.” Njegova autorka, Margaret Salivan piše:

“Ono što su Post i Njujorker radili sušti je temelj dobrog novinarstva. Baš kao i važno izveštavanja Tajmsa i drugih o ekstremnim ograničenjima nove FBI-jeve istrage, a po nalogu Bele kuće.

Slavni opis izvršnog urednika Posta Martina Barona o pristupu njegovog lista novinarstvu u eri Trampa — ‘Mi ne ratujemo, mi radimo svoj posao’ — dobro se dotiče ove poente.

Usudiću se da dodam: to nije otpor, to je izveštavanje.”

Dodatak Salivenove je tačan i mogu da cenim taj stav. Ali usudiću se da priložim sopstveni dodatak: upravo njena poenta predstavlja deo problema. Ono što je u ovom trenutku potrebno ženama upravo je ono što novinarstvo ne može da nam pruži: organizovan otpor.

Kao feministkinja i polaznica ženskih studija, često imam osećaj da nas je toliko kolektivno sramota mana drugog talasa da smo se odrekle čitave jedne ere — naročito zato da bismo izbegle da uvidimo sopstvene greške. Ali sada, uhvaćene u talasu pokreta koji se ni za milion godina ne može nazvati “grasrutsom”, možda je vreme da se malo osvrnemo. Pokreti protiv silovanja iz sedamdesetih i osamdesetih učili su od građanskih pokreta i pokreta Crne snage koji su im prethodili, postavljajući za njih potpuno nove načine organizovanja: inicijative samoodbrane, ulične patrole i mreže podrške žrtvama. Stvaranje kriznih centara protiv silovanja i utočišta za zlostavljanje žene bili su rezultati tih pokreta. (Koje se kulture šezdesetih i sedamdesetih seća Harvi Vajnstin? Sa kolikom je svešću on prekrivao uši na zvuk njihovih krika?) U poređenju sa tim pokretima, beskrajni ciklus neutralnog izveštavanja i marševa, apela za novinarskom objektivnošću i zakonskom nepristrasnošću, deluju beznadežno trezveno.

Žene tog perioda pisale su kao u vatri. Pisale su kao da su same vatra; kao da je čitav svet rastinje koje se na njima gomilalo decenijama i, sa svakom sledećom reči, varnica je bliže tome da zapali celu šumu. Anđela Dejvis je 1975. godine pisala za Ms. Magazin o sudskom slučaju Džoan Litl, mlade crnkinje optužene za ubistvo nakon što je pružila otpor seksualnom napadu. Dejvis je istakla koliko je teško osuditi muškaraca za seksualno nasilje, nazivajući to na kraju “društvenim i sudskim podstrekom silovanju”. Dozvoljavanje napada belcima, pisala je ona, mora da služi nekoj svrsi:

“Društveni podsticaj silovanju utkan je u logiku institucija ovog društva. To je izuzetno efikasno sredstvo za održavanje žena u stanju straha od silovanja ili njegove mogućnosti. To je, kao što je napisala Suzan Grifin, ‘oblik masovnog terorizma.’ To, zauzvrat, podupire opšti osećaj bespomoćnosti i pasivnosti koji se u društvu nameću ženama, čineći ih tako lakšim za iskorišćavanje.”

Male zloupotrebe seksizma dozvoljene su i moguće, zbog uvek prisutnog (i uvek nametnutog) straha od nasilja kod žena. To je strukturalna sila u našem svetu. Ona je obložena i oblikovana jednako strukturalnim silama rasizma, kapitalizma, ejblizma i cis-heteroseksualnosti. Sve dok se ne uhvatimo u koštac s tom strukturom nasilja, ne možemo ni da pojmimo druga nasilja na koja ono utiče: zlostavljanje u okviru kvir zajednice ili nasilje žena i nebinarnih osoba prema muškarcima. To su realnosti nasilja nad ženama — nepreglednije, složenije i sveprisutnije nego što možda strogost novinarskih standarda može da obuhvati.

U tekstu iz 1989. godine “Silovanje: O prinudi i pristanku”, Katarina Makinon napisala je da “nivo prihvatljive sile u sudskom smislu počinje tik iznad nivoa onoga što se doživljava kao normalnim za muško seksualno ponašanje, uključujući normalni nivo sile, umesto kod žrtvine ili ženine tačke kršenja.” U eri #MeToo, to je isto kako mnogi sude o pričama koje se pojavljuju; kako štampa odlučuje šta je kredibilno; kako se žene iz redova Ženskih marševa nesumnjivo osećaju povodom nekih žena koje stoje pored njih, kad su njihove priče suviše fantastične, suviše tihe, suviše blizu sopstvenom iskustvu da bi se u njih poverovalo. Mnogi naši sudovi zasnovani su na pretpostavci da u osnovi postoji izvestan nivo sile koji je normalan.

Pod “uslovima muške dominacije”, piše Makinon, pristanak je sam po sebi suviše jednostavan hanzaplast, suviše jeftin prolaz za zlostavljače da bi se izvukli sa bliskim promašajima, sitnim prekršajima, agresivnim pregovorima i pogrešnim razumevanjem. “Da biste znali šta je pogrešno u vezi sa silovanjem, morate da znate šta je prihvatljivo u vezi sa seksom. Ako se to, opet, pokaže teškim, ta poteškoća jednako je indikativna kao i poteškoća muškaraca da prepoznaju razliku dok je žene jasno vide.” Drugim rečima, ako ta dva deluju preblizu, ako sve deluje sivo, to je zato što magla patrijarhata — njegovi alibiji, usmeravanja u krivom pravcu, njegovi izgovori — postoje pre svakog odnosa svake vrste koji žena ima sa muškarcem. Ponekad sve zvuči pogrešno. Ponekad ste u fazonu, ono, znate, ne možete biti sigurni, zar ne? I onda se ograđujete. Koračate oprezno. Ne želite da upropastite muškarcu život.

Vrednost života jednog muškarca etički je kamen temeljac naše zemlje.

Nenadmašiva vrednost života jednog muškarca prećutna je implikacija koja se nalazi u osnovi saslušanja Breta Kavanoa, dok gledamo kako se američka vlada svom silinom obrušava na jednu ženu zato što se usudila da izjavi da joj je naudio njen odabranik. Vrednost života jednog muškarca etički je kamen temeljac naše zemlje.

Ali suština nikad nije u životu jednog muškarca. Tvrdnja Makininove da je (kao što su je neki parafrazirali) seksualni napad rodna sila koja potvrđuje i nameće ženstvenost žrtvi bila je kontroverzna; međutim, šta drugo radi #YesAllWomen nego insistira na tome da je rodno nasilje konstitutivno iskustvo ženskog postojanja?

Ako gajim jednu nadu, to je da će nas u tom pravcu povesti trenutne mase besnih žena: u besnu aktivnost, u nesputanu kreativnost, u nepopustljivu pravičnost. I da, u preterivanje. U odlaženje predaleko. Moj bes je tolike godine ispunjavao moja pluća i štipao mi oči da se ne da iskazati rečima; on je, u najboljem slučaju, piskavi vrisak čajnika koji je predugo ostavljen na ringli.

I neka onda prokuva. Dosta je bilo krčkanja; dosta je bilo zauzdavanja umerenošću kako bi nam glasovi ostali sabrani. Oni nisu takvi dok udaraju u zidove naših grudi, glasni i haotični. Mi želimo više od razumnog. Posegnimo, ujedinjene i zateturane, dalje od raspona naših ruku. Svime ovim želim da kažem: ne smemo da dozvolimo da budemo ograničene. Imamo dovoljno generacija besa i ljubavi među sobom da izbacimo čitav svet iz ravnoteže.

Uz posebnu zahvalnicu Kulturi silovanja Laure Ciolkovski i doktorki Rendi Nikson na Univerzitetu u Alberti zato što je sa mnom podelila svoj kurs za WGS431: Feminizam i seksualni napad.