beograd

Ko sve živi u hotelu „Slavija“

Hotel je bio „majka“ raznim nevoljnicima, od ugroženih poplavama, do migranata, preko stanovnika kuća koje su 'slučajno' urušene pri džentrifikaciji poteza oko Hrama svetog Save.

pisao Dragana Nikoletic; fotografije Vladimir Živojinović
03 Maj 2018, 8:41am

Ilustracija: VICE Srbija

Hotel „Slavija“ u svom retro, a sve više „in“ obličju, odoleva osavremenjivanju najfrekventnijeg, istoimenog trga na kom se nalazi. Odoleva urbanoj legendi – prokletstvu Mitićeve rupe usled kojeg je, navodno, propao niz planova za izgradnju luksuzne robne kuće preko puta, na padini prema Železničkoj stanici. Odoleva podzemnim vodama koje teku sa Čubure, jer se postojano uzvisuje, evo već 56 godina.

Hotel je bio „majka“ raznim nevoljnicima, od ugroženih poplavama, do migranata, a preko stanovnika kuća koje su slučajno urušene pri džentrifikaciji poteza oko Hrama svetog Save.

Sećam se da sam takvima po malo i zavidela, uprkos neveselom povodbu useljavanja, toliko sam se divila „Slaviji“. Njenoj socijalističkoj arhitekturi, sada ponovo popularnoj.

Unutra bih tek povremeno kročila, pod isprikom da mi treba toalet. Na kratko uživala u impozantnom foajeu, sa svedenim lampama i lusterima, vitražima u krajevima hodnika... sve zamišljajući – kako li je u sobama.

A onda me je potreba za pisanjem ovog članka, o jednoj specifičnoj usluzi „Slavije“ – izdavanja soba u mesečni najam, dotle i dovela. Zavirila sam u samu srž svog sna iz detinjstva, kad je „Slavija“ predstavljala luksuz nad luksuzima.

Sad znači nešto drugo, možda još značajnije: hotel je podmlađen upravo tom specifičnom ponudom. Sobe u mesečni najam uzima mahom studentarija, začudo - sa svih meridijana.

- Naši studenti tako obično premošćuju leto, do dodele smeštaja u studentskim domovima – objašnjava 26-ogodišnja Mirjana Despotović čiji je razlog za jednomesečni boravak u hotelu „Slavija“ bio drugačiji. Kao aposolventkinja Filološkog fakulteta, rešila je da ostane u Beogradu i nakon završetka studija.

Traženje stana u glavnom gradu mukotrpna je radnja, pa je sa prijateljicom iz detinjstva, Željkom Jovanović, u ovu operaciju kretala iz sobe u B hotelskom kompleksu.

- Za mogućnost mesečnog najma saznale smo preko FB grube Studenti Beogradskog univerziteta, iako postoji jasno naznačena i u hotelskoj internet prezentaciji – kaže Mirjana.

Idealan položaj i prilično niska cena, oko 28.000 dinara za obe, bili su ubedljivi razlozi da se devojke smeste u „Slaviji“.

- Taj prvi dan pamtim kao izuzetan, bilo je sunčano, a sa prozora pucao pogled na Hram – priča ona dalje. Njoj nije smetala relativna skučenost smeštaja, jer je navikla na još manje sobe u Domovima.

Željki je po malo nedostajala kuhinja da spremi supicu nakon špartanja po stanovima iz oglasa. A onda su otkrile jeftini lokal sa kuvanim jelima, ni malo slučajno otvoren u komšiluku, kako podozrevaju, ljupko se smešeći.


Gledam njihove fotografije privremenog prebivališta na mobilnom, i one mi mirišu na avanturu. Na vrstu putovanja vremeplovom, kad smo svi bili jednakiji.

One nemaju to sećanje, za „Slaviju“ ih vežu pragmatični razlozi. U stilu „šta ćeš više nego da imaš gde da se istuširaš, ugreješ i odspavaš, da ni o čemu ne brineš dok trajnije ne rešiš stambeni problem“. A kad ga rešiš, sobu naprosto otkažeš i ne natežeš se sa gazdama stanova.

Za one koji vole da se druže, a „Slavija“ je puna takvih, ovo je takođe idealno mesto. Zapodeneš razgovor u liftu klasičnim pitanjima „odakle ste“, „šta studirate“, „dokle ostajete“.., pa ga nastaviš u lobiju, ili negde na kafi, u restoranu il’ obližnjem kafiću.

Mirjana i Željka bile su uzdržane, na drugo usmerene, i ostvarile tek nekoliko prijateljstava. Ali, takvih na koje možeš da računaš u bilo kakvoj nevolji.

Predusretljivost je osobina i hotelskog osoblja, tvrde one u glas. Kad dođe do kakvog kvara, poput zagušenja odvoda, ne moraš da ponavljaš molbu da se on otkloni. Majstori spremno reaguju, jer sve su to sitne neugodnosti.

Delikatnost i nemešanje u privatnost bila je odlika sobarica koje su jednom nedeljno raspremale ono malo nereda što su ostavljale. Tom prilikom se menja i posteljina, što se ni kod kuće ne radi češće, bar ako mene pitate. Ovo čini prirodnom moju težnju da živim po hotelima upravo nalik „Slaviji“, po meri čoveka.

Koja je to tačno mera po, kako već rekoh, pravednijim aršinima saznajem po ulasku u sobu Jorgosa Kaliosa, 26-ogodišnjeg Grka iz Soluna. On je na četvrtoj godini mastera na odseku za međunaredne odnose na FPN, po internacionalnom programu. Uporedo uči i srpski za strance na Filološkom, iz čiste ljubavi. Potreba za poznavanjem našeg jezika nije vezana za savlađivanje gradiva, budući na engleskom, već za duge i svestrane razgovore sa hotelskim komšijama.

Njegov srpski je grčki umekšan, tepajući, i to će zauvek ostati njegova karakteristika, ali sve manje greši u padežima, „ljutoj rani“ svih stranaca.

Penjemo se liftom do Jorgosove sobe. Lift pamti mnoge đačke ekskurzije, što se vidi po urezanim imenima. Ima nečeg u čoveku što teži da ostavi traga, makar i brzinskim potpisima, pa mu ovo dođe kao vrsta spomenara.

- Na početku studija živeo sam u starijem, B kompleksu. Imao sam mnogo obaveza na fakultetima, pa nisam imao ni vremena ni potrebe za internetom i televizijom- Jorgas priča o sebi, i ujedno objašnjava glavnu razliku između hotelskih blokova.

Da nastavi studije u Beogradu, savetovali su mu profesori, jer u Grčkoj nema posla za istoričare i arheologe, što mu je bazična (bečeler) struka. A odluku da živi u „Slaviji“, „pogurali“ roditelji. Njemu je pak odgovaralo što je na 4 stanice javnog prevoza do Studentskog trga, a neku više do FPN.

- Zašto nisi iznajmio neki stan u ovom kraju? – sasvim se logično nameće pitanje.

- Zbog bezbednosti – razlog je koji su sugerisali roditelji. Zato što ima službu obezbeđenja, u „Slaviji“ nema krađa, ni drugih belaja.

Stižemo do samih vrata, a pre no što primi fotografa i mene, Jorgos izbacuje hrpu praznih plastičnih flaša od vode. Nema poverenja u onu iz slavina, ni kod kuće, ni ovde, kao i da se po malo pravda zbog svojih običaja.

Soba je novija od prve u B zoni hotela, što mu preterano ne imponuje. Nema problema sa „starim“, malo kao arheolog, a malo i zbog pragmatične prirode. „Muške“, kako dodaje. Do god sve radi, dobro je.

Hotelski nameštaj, kao i eksterijer, u meni budi nostalgiju prema vremenima kada se skromnost više cenila. Popodnevni zraci zubatog sunca obasjavaju poluraspakovane kofere. Knjige i stručna literatura poslagane su po podu, čitav jedan naramak. Poneka konzerva piva svedoči da ovo nije prostor namenjen isključivo učenju.

Na zidu je hotelska reprodukcija Pikasa, a na radnom stolu ikonica Bogorodice, grčka verzija, skrivena drugim potrepštinama. Jorgos zateže plavo ćebe na svom krevetu, dok je drugi, koji takođe plaća (ukupno 39.000 dinara), nerazmešten, bez ikakvih tragova korišćenja. Tu ponekad prespava njegov otac, kada dođe ga obiđe, ili neki prijatelj u poseti i njemu i Beogradu, što je i razlog ove vrste finansijskog aranžmana, uprkos i povoljnije varijante.

- Kad neko dolazi, pravilo je da se obavesti obezbezbeđenje, dužno da zna ko tu noćiva- ovom tvrdnjom Jorgos pokazuje da se nije sasvim odomaćio u smislu poštovanja propisa. Uostalom, što bi se dovodio u priliku da se „oseća krivim“, kad se kontrola obezbeđenja zasniva na ljubaznom „dobar dan“ u mimoilaženju.

- Za nekog kome ne treba kuhinja, ovo je idealno – iako ne zna, nadovezuje se na Željkinu opasku. A hrani se ili u hotelskom restoranu, ili obližnjim kafanama. Koristi usluge hotelskog vešeraja, u boljoj finansijskoj poziciji od većine naših gostiju.

- U Grčkoj je za nas skuplje, a za Srbe su skupe obe zemlje – njegov je uporedni snimak ekonomske situacije.

Prozor je poluotvoren, jer soba je topla i po debelom minusu, odatle se pruža pogled na začelje starog kopleksa, na fasadu Slavije Garni, i zahvata deo fontane, trenutno ružičasto obasjane.

Smeta li mu kad fontana „zapeva“? Nije da ne smeta, priznaje, ne zbog odabranih numera, već načina interpretacije.

- Trebalo bi to drugačije – tvrdi, ali ne nudi inovativno rešenje, jer on je ipak stručnjak za međunarodnu politiku. Imaće u tom poslu uspeha, ako je suditi po otvorenosti i elokvenciji.

Međutim, on se sa svojih 26 godina još uvek traži, i jedino što zna sa sigurnošću je da će se nakon sticanja master diplome, vratiti u Grčku, da odsluži svojih obaveznih 9 meseci vojnog roka. Ili čitavu godinu, ako poželi da bude u vojnoj rezervi, tumači tamošnji sistem odbrane.

Prelazi na druge teme, od antropologije, sa sve opservacijama o „sličnim temperamentima“, pa onda ode u astrologiju, takođe mu blisku, i najzad, pod novinarskim „pritiskom“ , dolazi i do ženidbe.


- S tim ne žurim – konstataciju prati osmehom, ali i prevodom grčke uzrečice koja na našem znači „sve u svoje vreme“.

Jorgosa znaju svi stanari i osoblje hotela, zbog njegove blagoglagoljivosti. Znaju i 32-ogodišnjeg Miroslava Stanojkovića, a sličnim povodom. On je odmereno ljubazan i pravi drugar sa svima koje svakodnevno sreće. Od svakog gleda da ponešto i nauči, a sa Bendžaminom i Reneom iz Gabona da obnovi francuski. Od Jorgosa po malo usvaja grčke fraze, ali nikako da zapamti kako se kaže „ti si lepa devojka“.

Miroslavu je vreme za ručak, pa insistira da budemo njegovi gosti u hotelskom restoranu. Kad je u smeni kuvar Milisav, odlučuje se za nešto „a la kard“, a kad je neko drugi, uzima neko od tri jela sa dnevnog menija (za goste hotela po ceni od 400 dinara).

Vešto se uspenje uz rampu ka restoranu, već 15 godina je u kolicima. U fatalnoj saobraćajki dvojica njegovih prijatelja su poginula, a on pretrpeo ozbiljne povrede, pa i kičmene moždine.

- Ti nisi odmah svestan da si zavisan od tuđe pomoći, još dugo se nadaš da će ti se sve funkcije povratiti – objašnjava ukratko.

Nakon bolničkog lečenja, slede banje i rehabilitacije. Onda nastaviš da živiš po staroj meri, u slučaju Miroslava, punim plućima. I baš zato mu odgovara Hotel Slavija, kao večita ekskurzija.

- Nekad se potrefi fina ekipica pa pričamo do kasno u noć u foajeu – objašnjava. Prijaju mu i stariji, poneko u „Slaviji“ prvi put posle 20-30 godina, što se prisećaju kako je bilo nekad.

- Ovaj hotel prosto ima dušu – zaključuje Miroslav. Duša hotela se ogleda i u višejezičnom žamoru u kom trenutno dominira makedonski. Za Novu godinu, pak, preteže slovenački, sporadično se čuje ijekavica sa crnogorskim, hrvatskim i bosanskim narečjem, pa je „Slavija“ zapravo – mala Jugoslavija sa međunarodnim, nesvrstanim kontaktima.

Osim pozitivne živosti, jedna od najočiglednijih prednosti „Slavije“ jeste njena lokacija, primećuje Miroslav. Sve što želi da dosegne u svojim višemesečnim boravcima u Beogradu, može i u kolicima. Za svaku eventualnost, u šta spadaju okupljanja sa prijateljima na udaljenijem mestu, a i zato što mu je tako zgodnije da stigne iz rodnog Preševa, Miroslav vozi automobil.

- Baš jutros su me probudili iz gradske uprave jer su mi pripremili nalepnicu za parkiranje – otkriva zbog čega je ustao ranije no obično. Inače prespava redovni doručak , od cika zore do 10, pa umesto gurmanluka sa „švedskog stola“ jede, recimo omlet. Sve to uspeva jer sve košta, uključujući i sobu, „sasvim prihvatljivo“.

U sobu nas ne pušta trenutno, jer tek sutradan dolazi spremačica. Tako samo zamišljam klasični, samački haos. Muški, rekla bih, ali ne bih da forsiram stereotipe.

Kao redovan stanar koji povremeno odlazi kući, Miroslav ima i svoj televizor, i svoj frižider. Kad se odjavi, lične pokretnosti ovog gabarita ostavlja u hotelskoj ostavi, gde ga čekaju da se vrati iz Preševa.

Miroslav nas i upoznaje sa Bendžaminom i Reneom, mlađanim Gaboncima, a studentima ekonomije. Niske belih zuba razvučeni su u konstantan osmeh. Njima je sve lepo, i grad, i hotel, i društvo, i fakultet... i već imaju svog favorita u fudbalu (Crvenu zvezdu, u poverenju), iako su ovde Rene dva, a Bendžamin četiri meseca. Ili obrnuto?

Za Srbiju znaju posredno, a preko Jugoslavije, „moćne zemlje u svakom pogledu“. I ništa nije ispalo ispod očekivanja, od poslovičnog srpskog gostoprimstva, do lepote devojaka.

- Devojke su lepe i ovde i u Gabonu, samo što su tamo ovakve – rukama zaokružuje krupniju figuru, „poštapajući“ svoj engleski svima razumljivim „rečnikom“. U Srbiji, opet ima i takvih (opet punija osmica), ali i ovakvih – dlanovima kleše vazduh tanano i vertikalno.

I cene su slične, podstičem dalje poređenje, osim kad je u pitanju garderoba i obuća koja je kod kuće višestruko jevtinija.

Uočavam da je glavna tema – hotelski smeštaj, dobrano zglajznula u digresiju, pa pitam – zašto i kako „Slavija“.

Zato što je na mapi, kao i u životu, hotel u epicentru Beograda. Taj prvi impuls, nadohranjen je ljubaznošću osoblja.

- Ponekad se zapričamo sa recepcionerima do dva sata izjutro – Bendžamin po ovome razlikuje naučene, usiljene manire, od onog što izbija iz srca. Rekla bih da se radi i o reciprocitetu, jer mladići su sami pitomi i mili.

- I obezbeđenje je kul – dodaje Rene, prateći kompliment podignutim palcem uvis.

I samo njihovo prisustvo je dobro znamenje, kao i Jorgosovo. Beograd postaje ponovo međunarodni studenski centar, reklo bi se. A dogod je studentarije, dobro je i za hotel „Slaviju“, čija se infrastruktura obnavlja svežom energijom mladih žitelja.

Verujte, i nostalgija podmlađuje, na neki sebi svojstven način. Kao da sam ona ista devojčiva koju je mama dovodila u bioskop „Slavija“, na mestu današnjeg parkinga.

Tada mi je hotel bio nekako viši, jer sam ja bila malena. U svemu drugom je ostao isti, zdanje što simbolizuje opšte blagostanje, ipak uokvireno manjim (globalnim) prohtevima. Šta će od njega načiniti vreme buduće, ostaje da se vidi.