Uspon “dobrih” loših filmova koji imaju premijeru na Netfliksu

Ako ste propustili recenzije najnovijeg Netfliksovog originalnog filma, The Cloverfield Paradox, dozvolite mi tu čast da vam kažem da je prelepo grozan.

Potezom za koji Indiewire kaže da je „istorijska reklamna strategija“, Netfliks je prvu reklamu za Paradox prikazao tokom Superboula – a onda učinio film dostupnim za gledanje odmah nakon utakmice. Ja nisam veliki ljubitelj sporta, ali moglo se videti da je reklama uzburkala duhove, zbog uzbuđenog žamora na Tviteru.

Ja svakako ne želim da umanjim značaj ovoga. Čak i kada se filmovi najavljuju sa manje pompe, generalno su dostupni novinarima pre nego što nađu put do publike. Ponekad budu prikazani na par festivala, pre nego što krenu u širu distribuciju. I tradicionalno ih reklamiraju nedeljama i mesecima pre prvog prikazivanja na platnu. The Cloverfield Paradox je prošao bez svega toga, nenajavljen je nahrupio u naše dnevne sobe, sa samopouzdanjem kao da je u pitanju novi album Bijonse – a bez ikakvog kvaliteta da to podrži.

Mada, imao je malu prednost. Paradox je prepoznatljiv kao brend, i služi kao (naknadno prilagođen) prednastavak filma Cloverfield iz 2008, i 10 Cloverfield Lane iz 2016. Kao i 10 Cloverfield Lane pre njega, Paradox je bio zasebni film strave i užasa, pre nego što je ponovo brendiran i pretvoren u nešto što je praktično antologijski serijal. Ova majstorija je svakako bila zaslužna za to što su ljudi nakon utakmice bili privučeni Netfliksom.

Čak i bez početne prednosti, kritičari nisu gubili vreme da se okome na The Coverfield Paradox. Da budemo pošteni (i po mom skromnom mišljenju), nije baš toliko loš kao što ga predstavljaju. Teško da je „ očajnički skok u ambis bezvredne naučne fantastike“, ili „ neublažena propast“. Ali ipak je prilično grozan. U pitanju je zabavan koncept, sa impresivnom međunarodnom glumačkom podelom, uključujući i Dejvida Ojelovoa, Danijela Brula, Džang Ciji, i Krisa O’Dauda. I sadrži neke zaista solidne trenutke horora i avanturističke naučne fantastike, sa odjecima Osmog putnika i Konačnog horizonta. Ali da, takođe je i prepun nespretnih promašaja.

Kris O’Daud gubi ruku u prvom delu filma, u nesreći koja baš i nema nekog smisla. Čak i još manje smisla ima činjenica da je posle toga njegova ruka zapažena, iako je otkinuta. Možda smo ovde upali u carstvo interdimenzijalnih kosmičkih sranja, ali bledi pokušaji da film ima nekakvu osnovu u naučnoj realnosti u ovakvim trenucima obično prilično spektakularno lete kroz komore za dekompresiju. Dokaz B: likovi iz ovog filma koji su astronauti nekako uspevaju da potpuno izgube kontrolu kada njihova svemirska stanica počne da rotira. To nameće pitanje: kako je bilo koji od tih genija dobio dozvolu da otputuje u svemir? I zar nikome ne padne na pamet da pogleda kroz prozor i vidi kako se kreću sunce ili mesec? U svakom slučaju…

Netfliksov „prvi blokbaster“ iz prošlog decembra, Bright – koji pokušava da odgovori na pitanje „Šta bi bilo kada bi Srednja zemlja zapravo bila današnji Los Anđeles, a ljudski panduri bili rasistički nastrojeni prema orcima?“ – kritičari su takođe masakrirali. Bez skoro ikakve odlike koja bi ga iskupila, u pitanju je nesputana, iskreno neublažena katastrofa od umetničkog dela. Ali prema Netfliksovom misteriozno osobenim aršinima gledanosti, bio je veliki hit među korisnicima ovog servisa za striming.

Film počinje time što lik koga igra Vil Smit, koji je pandur nedefinisano rasističkih pogleda (prema orcima, u slučaju da ste zaboravili), metlom ubija vilu, zato što je poharala njegovu hranilicu za ptice. To je tip narativne logike kojom je film vođen do kraja. Ako tražite reference na stvarni svet, teško ćete ih naći. Je li ova vila nalik vevericama koje su štetočine? Ko, dođavola, zatuče vevericu nasmrt?

Ako vam ovo nije dovoljeno, on se onda okrene okupljenim posmatračima i objavljuje da „život vile u današnje doba nije bitan“. Čekajte, šta vila treba da predstavlja? Je li to analogija na Životi crnih su bitni? Zamislite da ste beli senarista koji misli da bi ta replika dobro prošla kada bi je izgovorio crni policajac (Konteksta radi, pomenuti beli scenarista je Maks Landis, personifikacija nepotizma i sranja kao takvog.).

Ostatak film je neprijatan niz rasističkih stereotipa (ali oni su svi orci, kapirate?) kombinovanih sa bledim zapletom Mračnog gospodara koji se uzdiže, koji sadrži i čarobni štapić i patuljke koji znaju kung fu.

U Netfliksu tvrde da je Bright strimovan 11 miliona puta u prva tri dana na sajtu. Mada, moram da se zapitam da li to išta govori o samom filmu. Bez sumnje, popularan je kod nekih delova publike – ili barem kod onih koji su dovoljno ostrašćeni da mu pruže svoju podršku na Rotten Tomatoes. Uprkos oceni kritike od 27%, kritika publike dostiže impresivnih 86%. The Cloverfield Paradox je generalno značajno manje voljen, sa 18% od kritike, i 55% od publike.

Ali lepota Netfliksa je u tome što sebi možemo da priuštimo da sa mržnjom gledamo ovakvo đubre. Meni nije smetala moja pretpostavka da je Bright sranje pre nego što sam pritisnuo plej, i nisam imao nikakvih nedoumica tim povodom, osim blagog bola koja ide uz saznanje da će me računati kao nekoga ko želi više ovakvog sadržaja na Netfliksu. Generalno govoreći, time što sam ga pogledao nisam ništa izgubio. Moj mesečni račun za Netfliks će ovog meseca biti isti kao i prethodnog.

Bez obzira na ocene publike ili kritike, filmovi kao što su Bright i The Cloverfield Paradox su izuzetno profitirali od uvrnuto sabijene svetlosti reflektora i dostupnosti, i izgleda da im to što ih je kritika ocrnila nije mnogo naškodilo. Tradicionalno, počeli bi da ih prikazuju u bioskopima bez mnogo pompe. Neki bi otišli da ih gledaju. Nekima bi se čak i dopali. Drugi bi uštedeli na bioskopskoj karti. U mesecima između prikazivanja u bioskopu i izdanja za kućne medije, ljudi bi uglavnom zaboravili na njih, i to bi bilo to.

Ali tu na scenu stupa Netfliks.

Sa pretplatom na ovaj servis, niko ne mora da protraći 13 dolara na film za koji nisu sigurni. Ali ipak smesta mogu da zadovolje svoju radoznalost. Praksa gledanja iz mržnje ili odavanja priznanja filmu koji je toliko loš da zapravo postaje dobar postaje laka, jeftina, i neposredna.

Privlačno je razmisliti o tome koji još filmovi bi možda profitirali od ovakvog modela prikazivanja. Jupiter Ascending je pušten nakon više meseci odlaganja, što je donekle ublažilo uzbuđenje koje se javlja svaki put kada se pojavi neki film koji potpisuju Vačovski. Dočekan je sa lošim kritikama, i generalno je otišao u zaborav. Spektakularno je loš, ali takođe ga je i veliko zadovoljstvo gledati. Za razliku od filma Bright, njegova naučno-fantastična premisa o integalaktičkim plemićima koji uzgajaju ljude zarad večne mladosti je kemp, afektirana, ali najvažnije, zabavna (treba videti Čeninga Tejtuma koji igra vojnika koji je napola čovek, a napola vuk, i zuji unaokolo u hover-sličugama). Možda bi na internetu našao svoje mesto.

Ili bi možda film kao što je Gigli, koga je 2003. kritika ismejala, našao svoje kultno sledbeništvo gledalaca koji bi mogli da uživaju u tome što je toliko loš da je dobar, u trenutku dok se pera kritičara još uvek lome oko njega.

Naravno, pošto je 2018. godina, ova rasprava se proteže mnogo dalje od ekonomije predstavljanja filma, pa čak i od ličnog ukusa. Trenutno besni bitka na internetu, koja je rezultat razmimoilaženja kritičara i publike po pitanju umetničke vrednosti treš filmova koju su preplavili sajtove za striming.

U stvarnosti, mnogi popularni i uspešni filmovi su i ranije imali loše kritike, ali rasprava je sada drugačija. Kao kada politički nepismeni seronja viče „lažne vesti“ svaki put kada na televiziji čuje mišljenje sa kojim se ne slaže, obožavatelji filma Bright su zaključili da u samoj srži filmske kritike ima nečeg trulog. A među njima se ističe glavni rukovodilac Netfliksa zadužen za sadržaj, Ted Sarandos, koji kaže da se kritičari „Obraćaju određenoj publici kojoj je stalo do kvaliteta, ili toga koliko je fim objektivno dobar ili loš – a ne masama koje su od kritičnog značaja za određivanje toga da li film zarađuje novac“.

(Da, Sarandos je stvarno to rekao. Branio je Bright time što je rekao da je objektivno loš, i da pretplatnici Netfliksa koji su od njega napravili hit nemaju ukusa. Čovek mora da se zapita kako onda opravdava nabavku festivalskih filmova sa dobrim kritikama, kao što su Okja i Mudbound, pored takve filozofije).

Ali Netfliks svakako nije bio u stanju da ućutka kritičare, u oba ova slučaja. I ljudi su uvek imali opciju da pogledaju film sa lošim kritikama u bioskopima (do kog nastavka Transformersa smo sada stigli?). Pošto je nastavak Bright-a trenutno u pripremi, teško bismo mogli da tvrdimo da su kritičari pokvarili bilo čiju zabavu.

Ono što je puštanje u distribuciju filmova Bright i Paradox promenilo je priroda dizanja prašine oko filmova – ili njihovog preteranog oslanjanja na odlaganje i široko rasprostranjenu distribuciju.

Originalni Netfliksovi filmovi verovatno neće u potpunosti izmeniti igru, ali ipak dodaju na raznolikosti mešavine. Kasnije ovog meseca, novi film Dankana Džonsa, Mute, koji je u neku ruku nastavak njegovog filma Moon, će biti pušten na sajtu za striming. Njega željno očekujemo, a verovatno ne bi ni bio snimljen bez podrške Netfliksa. S druge strane, Netfliks tek treba da prikaže film kritičarima, a poslednji Džonsov film je bio Warcraft, tako da bi možda bilo mudro već sada prilagoditi očekivanja.

Dok ovo pišem, Marvelov Crni panter dokazuje snagu vidljvosti prikazivanja u bioskopima. Već je digao veliku prašinu uz pomoć ranih kritika i zatvorenih projekcija. Obara rekorde u pretporadaji karata i verovatno će udahnuti novi život Mravelovom kinematografskom univerzumu, i sve to potpuno tradicionanim sredstvima.

Kao i većina inovacija, Netfliksovo okretanje premijerama filmova teško da će ukinuti ono što je bilo pre. Ali kao i uvek, to će nam dati više opcija, i bez rizika ćemo moći da gledamo smeće koje smo već platili u okviru mesečne pretplate.