Priča o paru koji je imao seks u MRI mašini zbog nauke

Ida Sabelis se priseća da je bila uzbuđena i nervozna, ali ne baš i napaljena. Bila je subota ujutru i ona je sa svojim dečkom putovala tri sada iz Amsterdama na sever, do grada Groningen, na samom kraju Holandije. Tamo je ćaskala sa tri naučnika u laboratoriji sa magnetnom rezonancom (MRI) kada joj je nešto palo na pamet.

“Shvatila sam da sam jedina žena u prostoriji,“ priseća se ona i opisuje koliko ju je to iznerviralo. “Bila sam u fazonu, naravno da sam jedina žena koja je uključena u istraživanje o ženskom telu!”

Ida je pristala da učestvuje u ovom projektu delom kao uslugu, ali većinom zbog toga što je strastveni antropolog, a provela je svoju mladost u bobi za ženska prava. I iako ju je asimetrični rodni balans u prostoriji nervirao, takođe ju je i pokrenuo, tako da je lupila rukom po leđima svog dečka. “Dakle,“ rekla je ona, “hoćemo li?“

Ostala tri naučnika odmah su usmerili pažnju ka njoj, kao i njen dečko Džap, koji je požurio do toaleta kako bi piškio. Jedan od naučnika izvukao je metalnu podlogu iz mašine, a onda su Ida i Džap skinuli odeću i legli tamo goli. Originalna ideja bila je da Džap legne na Idu, i da onda u misionarskoj pozi odrade šta treba, ali je Ida promenila plan. “U ovoj pozi jedva da osećam išta,“ objasnila je ona. “A i Džap bi mi bio pretežak u toj malenoj cevi.“ Tako da je legla okrenuta leđima ka njemu.

Ostala tri istraživača otišli su u sobičak za upravljanje MRI mašinom kako bi kroz debelo staklo posmatrali šta se dešava. “Da li nas čujete?“ pitao je jedan od njih preko mikrofona koji sprovodi zvuk do mašine. “Da,“ odgovorila je Ida, a čuo se i Džap koji se kikotao. “Spremni smo kad kažete.“

Samo godinu dana ranije, na jesen 1991, Idu je telefonom zvao partner njenog najboljeg prijatelja, lik po imenu Menko Viktor “Pek” van Andel. Ida i Pek su se uvek dobro slagali, ali ga je ona oduvek smatrala pomalo ekscentričnim, tako da nije znala šta da očekuje od ovog poziva.

Pek joj je preko telefona objasnio da je dobio ideju o veoma posebnoj i jako originalnoj “telesnoj umetnosti.“ A to je značilo da je želeo da napravi fotografiju ženskog reproduktivnog trakta tokom seksa koristeći magnetnu rezonancu, poznatu kao MRI mašina. Baš kao i rendgen zraci, ove mašine omogućavaju doktorima da vide unutrašnjost ljudskog organizma bez potrebe za operacijom - ipak, niko nikada, makar kako kaže Pek, nije ovu mašinu koristio kako bi video unutrašnjost ženskog tela tokom odnosa. “To nikada nisu uradili!“ ponavljao je Pek preko telefona. “Nikada!“

Ida je isprva bila skeptična, ali i zaintrigirana. Pek je možda stvarno bio ekscentričan, ali je imao i diplomu iz medicinskih istraživanja, a i učestvovao je u osmišljavanju veštačke rožnjače. Imao je veze i pristup MRI mašini, ali, što je još važnije, ima je akademsku težinu koja bi osigurala da ovaj projekat neće postati pornić. I nakon razmišljanja i dugog razgovora sa Džapom, ona je pristala.

Pek je bio u pravu kada je rekao da niko do tada nije koristio MRI kako bi istražio ženske unutrašnje seksualne organe, ali su neki definitivno pokušali to da urade uz pomož imaginacije. Najpoznatiji primer bio je Leonardo da Vinči, koji je u nekom momentu između 1492. i 1494. skicirao ilustraciju muškarca koji svoj polni organ u erekciji gura u polu-providnu vaginu. Telo žene, kao ni lice, nisu prikazani na crtežu, već samo reproduktivni trakt, a on izgleda kao cilindar između njenih nogu koji se proteže sve do donjeg dela njene kičme.

Ova skica nastala je pre gotovo 500 godina, ali se nismo mnogo pomakli od tada. Skoro svaki dijagram koji možete naći na kutijama tampona, ili u knjigama za seksualno obrazovanje prikazuje vaginu kao ravni tunel. Penisi ne moraju da se savijaju okolo ili da se prilagođavaju ženskom telu na bilo koji način. Oni samo ulaze i izlaze, baš kao što je da Vinči pretpostavio. Ipak, niko nikada nije proverio ovu “činjenicu“ uz pomoć MRI mašine, tako da niko nikada nije ni mogao da potvrdi da li je da Vinči bio u pravu.

A onda su Ida i Džap legli u taj MRI skener, tako da su im samo stopala virila. Džap je brinuo da li će moći da postigne erekciju, ali je onda Ida pružila ruku i skontali su da to neće biti problem. Onda su se namestili i, kako Ida opisuje, “postalo je prijatno toplo u cevi, a onda smo zaista uspeli da uživamo jedno u drugom na poznat način.“

S vremena na vreme začule bi se instrukcije preko monitora, a onda bi oboje prasnuli u smeh. “Erekcija je u potpunosti vidljica, uključujući i koren,“ neko je rekao iz kontrolne sobe. “Ostanite u tom položaju.“ Na to bi, u pokušaju da se ne smeju, Ida i Džap ležali što mirnije, Džap u Idi, dok je MRI mašina čangrljala oko njih.

Nećemo previše detaljno zaći u opisivanje načina na koji MRI mašina funkcioniše. Dovoljno je reći da je ona zapravo velika plastična kutija puna metanih namotaja. Otvor na mašini prolazi kroz centralne zavoje namotaja koji su namagnetisani iz pomoć električnog kola, što izaziva da namotaji podrhtavaju i lupaju. Kada MRI mašina skenira, to je kao da kutija puna obručeva pod naponom koji skaču okolo i čangrljaju jedan o drugi, što verovatno stvara najglasniji zvuk među svim medicinskim mašinama koje postoje. A Ida i Džap su vodili ljubav usred te buke, zaustavljajući se samo kako bi se usnimila određena poza - dok je Džap pokušavao da održi erekciju - sve dok, napokon, oko 45 minuta kasnije nisu dobili instrukciju da “završavaju.“ Što su i uradili.

Nakon što su izvučeni iz mašine, goli i oznojeni “kao pecivo iz rerne,“ Ida i Džap su se obukli i požurili do kontrolne sobe kako bi videli slike koje su nastale.

“Kada sam ih videla, pomislila sam, aaa znači tako se uklapamo“, rekla je Ida. “Bile su prelepe! Mogla sam da vidim svoju matericu, a tu je bio i Džap, na mestu koje sam poznavala samo iz sopstvenog osećaja, odmah ispod grlića materice. Jasno su se videli detalji, uključujući i mesto gde su se naši stomaci spajali. Bilo je toliko detalja da sam ostala bez teksta.“

Jedina osoba u prostoriji koja nije ostala bez teksta bio je Pek van Andel. Gledao je slike i odmah primetio da je Džapov penis bio prisiljen da se iskrivi u određeni oblik sličan bumerangu. Posmatrano iznutra, iz Džapovog tela, on je bio pod uglom od približno 120 stepeni, što je nešto što Leonardo da Vinči nikada nije nacrtao. I u tom trenutku Pek je znao da su postigli nešto mnogo značajnije od umetničkog projekta; oni su ispravili grešku koja je nastala u pretpostavki od pre više od petsto godina.

Bilo kako bilo, kao što se često dešava kada se radi o umetnosti i nauci, i Ida i Pek su gotovo odmah završili u žiži interesovanja javnosti. Pekovi preliminarni skenovi kao i otkrića poslati su magazinu Nature, a Ida je bila potpisana kao koautor, a onda su odbijeni bez objašnjenja. Ona su se holandski tabloidi dokopali ove priče i obrnuli je tako da su implicirali na to da zaista bolesni, ljudi kojima se ne može pomoći, nekada predugo čekaju na skener koji bi mogao da im spasi život, dok Pek mašinu koristi za svoje ideje. To nije bilo istina, pošto su svakako koristili laboratoriju za vreme neradnih sati, ali, u svakom slučaju, bolnica je na ovo odreagovala burno, te nisu dozvolili Peku da ponovi eksperiment. I to je značilo da će iscrpnija naučna studija biti nemoguća za izvesti.

“Bio sam potpuno razočaran,“ kaže Pek. “Otkrili smo neistraženu oblast, a niko nije želeo da nam dopusti da završimo posao zato što su bili zabrinuti kako bi to moglo da izgleda u njihovim portfolijima.“

Pek se, ipak, nije obeshrabrio. Nakon što je odlučio da bi iscrpnija studija morala uključivati nekoliko parova, proveo je naredne mesece u lobiranju menadžmenta bolnice u Groningenu sve dok načelnik ženske medicine i načelnik radiologije nisu dali zeleno svetlo za ovaj projekat, uz obećanje da će ovo ostati potpuna tajna, kao i da rezultati nigde neće biti objavljeni. Pek je pristao, pretpostavljajući da će već nekako zaobići ovaj deo obećanja kada već bude pri kraju.

Između 1991. i 1999, osam parova i tri singl žene imali su seks u bolničkoj MRI mašini, ukupno trinaest puta. Svi ovi eksperimenti odrađeni su u misionarskoj pozi, a volonteri su svi bili stariji od osamnaest godina, i rečeno im je da mogu prekinuti eksperiment u bilo kom trenutku. To niko nije učinio, ali Ida ukazuje - pomalo smutljivo - da nijedan muškarac nije bio u stanju da završi test bez pomoći vijagre.

“Bili smo jedini par koji je uspešno odradio priču bez vijagre,“ kaže ona ponosno. “Za mene lično, ovaj eksperiment ostaje kao svedočanstvo moje i Džapove sreće. Mislim da to nedostaje: u kojoj meri par mora biti povezan kako bi se snašli pod ovim uslovima.“

Napokon, nakon osam godina i tri propala podneta zahteva, magazin British Medical Journal objavio je njihovo istraživanje 24. decembra 1999. godine. Članak je naslovljen Magnetic Resonance Imaging of Male and Female Genitals During Coitus and Female Sexual Arousal, i do dan danas, i Ida i Pek tvrde da je to njihov najcitiraniji naučni rad.

“To će verovatno biti moja zaostavština,” priznaje Ida, koja je danas profesorka na predmetu Organizaciona antropologija na Vrije Universzitetu u Amsterdamu. “Ipak, srećna sam. Ne biramo mi šta će ostati iza nas, a neki ljudi za sobom ni ne ostave ništa.“

Osim toga što su primetili da se penisi savijaju, u ovom istraživanju otkrili su još nešto zaista neočekivano: radi se o efektu koji seks ima na žensku bešiku. Kao što mnoge žene mogu da posvedoče, postoji nešto vezano za vaginalni seks što ubrzava punjenje bešike, a što je primetila i svaka ispitanica tokom svih trinaest eksperimenata. Do dan danas, naučnici nisu sigurni zbog čega se to dešava.

“Na kraju svakog skena na slici se mogla videti uvećana, puna bešika, čak iako su mnoge od ovih žena bile u toaletu pre nego što je eksperiment počeo,“ objašnjava Pek uz komičnu oduševljenost. “Mislimo da to može biti način na koji evolucija tera žene da uriniraju nakon seksa. Možda su naši preci ovu funkciju razvili kako bi se izbegle infekcije urinarnog trakta, ali to ostaje samo hipoteza.“

Danas, Pek je u penziji i živi sa svojim partnerom na prostranoj farmi u seoskom delu Holandije. On kaže da je ponosan na ovo istraživanje, iako kaže da je u toku njegovog izvođenja, a i nakon toga mogao samo da se uveri u kukavičluk koji postoji u naučnim krugovima. On opisuje kako je nakon objavljivanja članka 1999. ovaj članak preuzeo čak i magazin Science, a svi oni koji pre toga nisu želeli da imaju veze sa njima sada su pokušavali da se ogrebu za neke zasluge.

“Ljudi koji su prethodno aktivno radili na tome da nam upropaste projekat odjednom su davali izjave za medije, ili navodili ovaj projekat u svojim portfolijima,“ žali se Pek, dok odmahuje glavom. “Uspehu izgleda mnogi žele da kumuju.“

Ida kaže da je i ona otkrila nešto vezano za ljudsku prirodu što je zaista frustrirajuće. Svi se kače samo za seks. Do dan danas, njeni prijatelji i porodica i dalje joj se smeju zbog toga što se jebala sa dečkom u MRI mašini, iako su mnogi od njih zaista visoko obrazovani pojedinci blizu penzije. Konkretno, ona se sa ovakvom reakcijom retko sreće na univezitetu, gde se njene kolege akademici bave socijalnim naukama u jednom od nejnaprednijih gradova na svetu.

“Mislim da idemo unazad, na mnogo načina,“ kaže Ida. “Odrasla sam u vreme kada se oko seksa nije pravila velika frka, išli smo goli na plivanje, a ljudi su bili otvoreniji nego sada. Danas ljudi deluju daleko konzervativniji.“

Ni manje ni više, Ida kaže da je neverovatno ponosna na mali doprinos koji je dala kako bi se postigla rodna ravnopravnost u okviru nauke. Nije imala pojma u šta će se uvaliti tog jutra 1991, ali je neverovatno srećna što je to učinila. Čak iako su eksperiment vodili većinom muškarci.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE AU.