Originalni papirić iz Atine
Ovo je priča koju ne pričam svakome. Ovo je priča koju pričam samo ljudima za koje procenim da me neće osuditi. Nije da se stidim, ali nije baš ni da se ponosim ovom epizodom iz svog života. Kad vidim da neko ima liberalnija shvatanja onda mi je zanimljivo da mu ispričam.Bilo je leto 1995., kraj jula ili početak avgusta, nije ni važno. Dolazim u Grčku, na Krit, da nađem posao. Nije mi prvi put, išao sam tamo i ranijih godina u mesto Hersonisos, poznato u to vreme kao top destinacija sa savršenim noćnim životom. Moji prijatelji i ja radili smo tamo uglavnom po kafićima, diskotekama i restoranima. Ostajali smo po par meseci dok traje sezona i bili smo presrećni da možemo da pobegnemo iz mraka u kojem je tada Srbija bila. Međutim, te godine stigao sam u jeku sezone, i jednostavno nisam mogao da se snađem.
Već je bilo puno ljudi koji su konobarisali na crno, jer turistička mesta ovog tipa su bila svima primamljiva da nešto dodatno zarade. Ostajem na ovom ogromnom ostrvu nedelju dana kod drugara u smeštaju, zadužujem se jer trošim a ne radim, i polako me hvata panika. Čak sam pomalo padao i u depresiju. Oko mene sve šljašti, svi se provode, sunce, kupanje, žurke… A ja ne mogu da se opustim nikako.
Zovem telefonom prijatelja iz Beograda koji je u Atini bio već neko vreme, i on me ubeđuje da se pokupim i dođem kod njega. Kaže da ima posla samo tako. Normalno, pun entuzijazma spakovao sam stvari i krenuo na brod, nisam ni razmišljao o kakvom se poslu radi. Samo sam imao neku slatku jezu zbog nečeg novog što će mi se dogoditi i izvući me iz lošeg tripa u koji sam upao. U Atini me čeka šok.
Taj prijatelj mi nudi da radim isto što i on, a to je begging ili žickanje, prošnja! Posao se sastoji u tome, da se svako veče obilaze kvartovi sa pregršt kafića, i da se prilazi od stola do stola sa papirićem na kojem je napisan kratak tekst na grčkom. Tako se zarađuje lova. Uf, znači to je taj bajni posao koji me čeka.
Nisam imao mnogo vremena za razmišljanje, jer svakim danom dugovi su mi rasli, i vrlo brzo sam pristao iako sam bio blago rečeno zblanut predlogom. Ortak je zarađivao na “begingu” oko 100 tadašnjih maraka za veče, i meni je to bilo jako primamljivo, s obzirom da se radi faktički samo dva sata. Posle ću shvatiti koliko su teška ta dva sata.
Bilo kako bilo, trebalo je platiti hotel, hranu, a i vratiti dugove koji su narasli na nekih 300 maraka (otprilike kao danas 300 evra). Tako da sam krenuo sa poslom već isto veče. Neki Grk, koji je živeo sa nama u hostelu, mi je sastavio cedulju na grčkom i na njoj je pisalo: 'Ja sam siromašan student iz Beograda, molim vas da mi date malo novca i pomognete mi da završim fakultet.' Patetično do bola, ali nije bilo boljih opcija. Kako god da sastaviš cedulju poniženje je neminovno.
Negde oko osam-devet sati uveče, nas tri drugara smo se skupili u sobi hostela, da bi se pripremili za 'posao'. Priprema se sastojala u cirkanju Metakse (užasno, ali morao sam) sa Koka- kolom , da bi ubili tremu koja je neizbežna. Onda smo odredili kvart gde će ko to veče da žicka i krećemo svako na svoju stranu. Prvo veče sam sa trga Omonija ( u čijoj smo blizini živeli) otišao taksijem u deo grada koji se zove Kipseli, negde u širem centru. I umesto da svoje prvo veče u Atini završim u nekom ludom provodu, ja tek što sam stigao počinjem sa neplaniranim blamiranjem za koje nisam ni u snu mogao da zamislim da će me zateći.
Onako omamljen od alkohola, dolazim na odredište. Desetine kafića, vrvi od ljudi, sve bašte su pune, vreme letnje i prelepo. Ali ništa ja to ne konstatujem, nisam smeo mnogo da razmišljam, nego sam samo krenuo da “radim”. U pitanju je jedna ulica za šetanje i sa obe strane su lokali. Posle oko pola sata na jednoj strani ulice uzeo sam 50 maraka žickajući. I od silne frke kada sam trebao da pređem na drugu stranu i počnem sa novom turom kafića, samo sam stao i vratio sam se nazad u hostel. Sećam se da sam tada pomislio da je to najteži posao na svetu. Ideš od stola do stola, i praviš paćeničku facu da bi ti neko udelio koju drahmu. Užasno.
Ljudi su svakako reagovali, neki su me terali u majčinu, neki su me sažaljevali i davali mi, ali sve vreme dok sam to radio osećao sam neviđenu neprijatnost koja prosto ne može da se opiše. Da nisam bio na alkoholu, ne znam kako bih sve to podneo.
Bilo je tu različitih smešnih situacija, čak mi se desilo da me je jedna Grkinja koja je inače studirala prava u Beogradu žestoko isprozivala na srpskom: “Sram te bilo, Srbine, brukaš svoju zemlju!”. Međutim, nekako mi je najteže bilo kada dođem do stola gde sede mladići i devojke slični meni i nekom mom fazonu, koji ne mogu da veruju da neko kao ja radi ovako nešto. I onda me gledaju, propituju, lagano čitaju cedulju… U takvim situacijama me je najviše bilo sramota. Sećam se da sam nosio “starke” i “501”, i da sam sasvim pristojno izgledao, ništa lošije obučen od mladih urbanih Grka.
Nisam imao izbora u tom trenutku, u Atini, u Grčkoj. I rešio sam da bez obzira na sve nastavim sa “begingom”. I radio sam tako sledeće dve nedelje svako veče, i to uvek neki drugi deo grada, i uvek nacirkan. Uzimao sam u proseku između 70 i 100 maraka, sve u zavisnosti koliko ima kafića u određenom kvartu. Sećam se samo nekih: pomenuti Kipseli, pa Kifisia, Burnazi, Kolonaki…
U početku sam mislio da ću moći fine pare da uštedim, međutim, sve mi je nekako odlazilo vrlo brzo i jedino sam uspeo da plaćam troškove života, kupim neke fensi “Najke” i da vratim dugove. Retki lepi momenti su bili odlasci na bazen koji je bio na krovu jednog hotela u centru grada, negde blizu Omonije. U svakom slučaju, sad kad razmišljam, sve je to bilo jedno vrlo interesantno iskustvo, pogotovo kada posmatram iz današnje perspektive, posle toliko godina. Kao neki životni izazov koji ti ostavi trag i koji ćeš uvek kasnije dobro pamtiti.
Zanimljivo je da su moji roditelji tih dana bili na letovanju takođe u Grčkoj, u mestu Pefkohori kod Soluna, pa su me zvali da svratim kod njih na par dana. Po završetku mog dvonedeljnog boravka u Atini, spustio sam se do njih i oni su me i dalje gledali kao dobrog i finog sina koji studira prava i jednog dana će možda postati ugledni advokat. Naravno da pojma nisu imali iz kakve sumanute priče upravo dolazim.