Osnovala sam svoju kompaniju dok sam služila zatvorsku kaznu zbog krijumčarenja kokaina

U Svetoj Luciji sam ušla u kola – krenuli smo do kuće u kojoj su se nalazili narkotici. Bila sam sa „Noom“, da ga tako nazovem, kao i sa nekim njegovim prijateljima. Bili smo tamo da bismo preneli kokain u Kanadu.

U kući mi je jedna žena uzela meru, i onda smo svi krenuli u tržni centar. Otišli smo tamo da kupimo haljinu za mene, u kojoj ću moći da sakrijem drogu. "Ja ću da kupujem, ali ću da kupujem za tebe. Ti ćeš se pretvarati da biraš haljine koje ti se dopadaju, ali ja ću doneti konačnu odluku“, podučila me je. Iako mi je oduzela pasoš, pretvarale smo se da smo prijateljice. Nisam namerno postala kurir za drogu. To je počelo preko romanse, i odvijalo se brzo. Kasne jeseni 2014, upravljala sam kompanijom za društvene mreže za različite firme, u Liberti Vilidžu u Torontu. Jednog dana sam imala promociju nove usluge koja će brže povezivati klijente sa ciljnim grupama, i tražila sam pratioce da je ispitam. Tog dana sam upoznala Nou, klijenta, i on je pristao. Otišla sam na sever Toronta da se susretnem s njim, i na kraju smo se ludo zabavljali u sedištu njegove kompanije, sa njegovim prijateljima, naručili picu i družili se. Noa je postao naš lojalni klijent, a nas dvoje smo postali dobri prijatelji. Tokom te zime smo počeli da se zabavljamo. Noa mi je činio lepe, iskrene stvari, kao kada je otišao sa posla da mi pomogne da se preselim u Hamilton, kada sam menjala stan. A onda je počeo da me zasipa poklonima. Kupovao mi je vino, televizor, sat Majkla Korsa, kao i stereo uređaj. Ali počela sam da sumnjam da su ti pokloni ispadali iz kamiona, pošto sa njima uvek nešto nije bilo u redu. Vino je bilo jeftino, gadno desertno vino. Časovnik nije imao baterije. A stereo uređaj (koji nikada nisam raspakovala, jer mi nije bio potreban) je na kraju otpakovala moja majka, i ispostavilo se da je kutija bila puna cementa. Noa je odbijao da transfere obavlja preko interneta, pa sam čitava jutra provodila putujući od Liberti Vilidža na sever Toronta, da bih uzimala čekove na 600-700 dolara. Ali nakon nekoliko meseci, čekovi su se vraćali, jer su bili bez pokrića. Naredni poklon je bio auto, i tada je manipulacija postala očigledna. Noa mi je rekao da zaslužujem novu mašinu. To bi bilo kul, pomislila sam. Ko ne želi dobru pogodbu? I ja sam mu poverovala. Beli BMW iz 2008. je uskoro trebalo da bude moj. „Ali moraš da platiš punu cenu, odjednom“, rekao mi je. Kada sam mu dala novac, nisam dobila auto. Nastavio je da me voza i da me zamajava dok sam ga čekala. Prošlo je dva meseca. „Ne brini, dušo, nadoknadiću ti to“, govorio bi mi. Stalno je izmišljao nove izgovore zašto kola nisu stizala. Svaki put kada sam htela da ih vidim u salonu, postojao je neki razlog zašto ne mogu da odem, na primer, probušena guma, ili izgrebana farba. Već je bio jun kada je Noa rekao, „Moram da razgovaram s tobom“. Uz čašu vina, pozvao me je da narednog meseca odem sa njim na Karibe, i pomognem mu da prokrijumčari drogu odatle. Apsolutno ne, rekla sam mu, i on je otišao. Ali te večeri smo izašli u provod, i ponovo me je molio da krenem na put, i rekao mi da ne moram da nosim drogu, ako neću. Jako sam želela ta kola, i bila sam spremna svašta da istrpim da bi ih dobila. I tako sam krenula s njim. Na kraju nikada nisam dobila ta kola.

***

Noa je znao kako da me navede da radim ono što on želi. Plašila sam ga se, ali sam mu i verovala. Osećala sam se ugroženo, ali sam bila i opčinjena. Dok smo bili u Svetoj Luciji, ponovo je postavio pitanje droge, i znala sam da će biti neizbežno da je prošvercujem kući. Kada je došlo vreme da napustimo Svetu Luciju sa drogom, znala sam da moram to da uradim. Na tom putovanju sam često bila pijana, i postepeno sam sebe ubedila da to uradim. Jednom kada sam se otreznila, počela sam da gubim veru – pa sam ponovo počela da pijem, da se ne bih pokolebala. Došao je trenutak da se ukrcamo u avion. Žena iz kuće sa narkoticima mi je ušila paketiće u postavu haljine. Teško da bi neko pomislio da ispod plavo-bele cvetne haljine na bretele nosim 2 kilograma kokaina, jedan napred i jedan pozadi, u stezniku, kao da sam natrpala ubruse u donji veš. Osećala sam se mlohavo i mlitavo. Jedna od stvari koja me je umirivala povodom dolaska na aerodrom sa drogom u donjem vešu je bilo to što mi je Noa rekao da mogu da skinem drogu u toaletu, i da će je on preneti kroz carinu umesto mene. Nisam bila smirena, kao takva – znala sam da su brojne odluke koje sam već donela na tom putovanju značile da je prekasno da se predomislim. Takođe sam i užasan lažov, ali kako što sam rekla, Noa me je umirio. Ali kada smo sleteli u Toronto, Noa mi je jednostavno predočio, „Sada je prekasno“ da odem u toalet i dam drogu njemu da je prenese. I tako sam krenula kroz carinu sa drogom u svom donjem vešu.
Trudila sam se da se ponašam što je moguće normalnije, kada su mi carinici postavljali svoja rutinska pitanja: Gde si bila? Zašto si bila tamo? Koliko dugo? Imaš li nešto da prijaviš? Na kraju ispitivanja, nažvrljali su neki broj na carinsku deklaraciju i krenula sam niz poslednji hodnik da uzmem svoj prtljag. Mogla sam da vidim kola koja kupe putnike. Samo što nisam izašla napolje.
Ali jedan od poslednjih carinika u nizu je video broj na mojoj carinskoj deklaraciji, i tražio je da me ponovo pregledaju. Tada sam znala: to je bio kraj. I nisam se čak ni iznenadila. Bilo je nemoguće da ovo upali. Noa je jednostavno bio suviše očajan i suviše ubeđen da hoće. Ispitivanje je počelo jednostavno: „Dobar dan, gospođice O’Brajen, čime se bavite? Kako plaćate porez“? Noa mi nije dao nikakve instrukcije o tome ko smo mi, šta treba da kažem, šta da radim ako nešto krene po zlu – ništa. Tako da nisam imala predstavu koga bi trebalo da predstavljam: Jesam li ja Noina devojka? Ko sam trenutno? To si bile misli koje su mi se rojile po glavi. Onda su počeli da postavljaju pitanja kao što su, „Gđice O’Brajen, da li volite provod“? Rekla sam da volim. Pitali su me da li imam drogu u koferu, i rekli da će proveriti. Ali nisam bila zabrinuta zbog kofera – već zbog toga koliko je očigledno da imam drogu kod sebe. Nosila sam džemper – što je samo po sebi bio znak upozorenja za carnike, pošto sam dolazila iz tople zemlje. Onda su me pitali da li imam drogu kod sebe. Zaćutala sam na deset sekundi, a onda mi je zdrav razum rekao da ne mogu da se izvučem iz ovoga. Rekla sam da imam. Zadržali su me na par sati dok su službenici testirali drogu, nakon čega su me zvanično uhapsili na aerodromu, 4. jula 2015.

***

Kao mala sam išla u katoličku školu. Svake nedelje smo išli u crkvu, i svi u mojoj porodici su bili bliski. I kada sam bila uhapšena, to im je palo veoma teško, naročito mojoj majci. Nismo zaista bili upoznati sa pravosudnim sistemom. To neznanje nas je ubijalo. Saznanje da sam osuđena na četiri godine, nakon paklene 2,5 godine kućnog pritvora, bilo je prvo olakšanje posle dugo vremena.

Nisam bila oduševljena što moram u zatvor, ali sam bila spremna. Kada te uhapse, prema tebi se ponašaju kao prema najgoroj osobi na svetu. Mnogi meni bliski ljudi su se uplašili više nego ja. Ali mene je više plašilo to što ću morati da budem trezna, nego što ću morati da idem u zatvor. Pila sam 10 godina – nisam bila alkoholičarka, ali sam se previše provodila. Moja pomisao je bila: zatvor će biti tako dosadan.

Ali jednom kada sam otišla u zatvor, počela sam pametno da trošim svoje vreme. Skinula sam se s alkohola i postala inspirisana. Jedne noći, dok smo gledali superfinale američkog fudbala, primetila sam da zatvorenice stavljaju začine u kokice. Pomislila sam, kako bi bilo da pokrenem neki posao sa kokicama? Njihova ideja da koriste začine je bila toliko pametna, i ja sam želela da profitiram na tome. Osim toga, nije bilo ničega što bi me omelo. Nema poziva, poruka, sastanaka. Ali bilo je vremena. Šta sam drugo mogla da radim?

Onda sam kontaktirala neke ljude napolju i od njih tražila da mi na internetu nađu informacije o trendovima u hrani i o kokicama. Pre odlaska u zatvor sam pročitala mnogo knjiga o marketingu, a onda sam osmislila svoj sopstveni model brendiranja.

Zbog dobrog vladanja, pustili su me nakon 10 meseci.

Uspešna reintegracija u društvo kakvu ja imam bi trebalo da bude pravilo, ali nije. Kada sam ja otišla u zatvor, znala sam da za to postoji razlog. Posao sa kokicama je bio način da pokažem svima da svako može da uradi ono što sam ja uradila. Ali takođe sam želela da stvorim mesto za svakoga ko želi da uči na svojim greškama. Što više prihvataš ljude, lakše ćeš oprostiti sebi i drugima.

Sada moja privatna kompanija, „Robijaši i zrna“, želi da zapošljava svakoga, uključujući i bivše robijaše, kao što sam ja. Sastavili smo tim od tri honorarca, volontera, a tu i je moj poslovni partner. Razvijamo veštine, radimo u bezbednom okruženju – a činjenica da su bili u zatvoru im neće visiti nad glavom. Ovde možeš da se smeješ i razgovaraš o svemu, ili da naučiš kako da pokreneš sopstveni posao. Moj posao raste, pa čak postoji i kratki serijal o mojoj priči na Jutjubu: Criminally Acclaimed.

Kažu da zatvor predstavlja rehabilitaciju, ali uspešna reintegracija je i dalje problem, zahvaljujući društvenim preprekama za ljude sa niskim zaradama ili za one koji su beskućnici. Povrh toga, dok si unutra, vidiš i zašto su ostali tu. Neprekidno slušam priče o problemima kao što su siromaštvo, traume, zavisnost, o zločinima protiv zatvorenica kao što su porodično nasilje, pokušaji ubistava od strane partnera. Biti „oštar prema zločinu“ ne rešava osnovne probleme koji su zapravo i uzrok tog zločina. Bilo bi mnogo manje kriminala kada bismo se fokusirali na stvari kao što su mentalno zdravlje, dinamika moći i rehabilitacija od zavisnosti.

Krijumčarenje kokaina se nalazi na najnižoj lestvici u trgovini drogom. Bilo je isuviše lako uhapsiti me. Ali to je i dalje bilo pogrešno.

Zbog toga ovo želim da pretvorim u najbolju stvar koja mi se ikada dogodila. Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE CA