Quantcast
Sport

Boba Živojinović za VICE o sendviču koji mu je obeležio karijeru, jagnjetu i još po nečem

Pre nego što je Srbija upoznala Novaka, imala je Bobu Živojinovića.

PisaoDaniel BukumirovicilustracijeAleksa Gajić

Pre nego što je Srbija upoznala Novaka, imala je Bobu Živojinovića. Stariji ljubitelji sporta se sećaju avantura beogradskog tenisera, koji je svojevremeno imao nekoliko "bliskih susreta" sa samim kremom tadašnje ATP liste, i dva puta igrao "gren slem" polufinala. Naravno, svi dobro pamte legendarnu zgodu sa sendvičom na "Australian Openu" 1985., kao i nesrećni poraz od Lendla na Vimbldonu 1986.

Mnogi se, takođe, i sećaju čuvenog egzibicionog susreta sa velikim Borisom Bekerom na beogradskoj "Marakani" 1987., kada je deset hiljada ljudi došlo da pozdravi nemačkog teniskog asa i jednog od najvećih igrača u istoriji ovog sporta. Kako je prvi dan oktobra ujedno i trideseta godišnjica ovog za ono vreme nesvakidašnjeg događaja, našli smo za shodno da malo popričamo sa gospodinom Živojinovićem i podsetimo se kako je profesionalni tenis izgledao u njegovo doba.

Pročitajte, dakle, šta Boba ima da kaže o egzibiciji sa Bekerom, ali i o svom rivalstvu sa Mekinroom, o onom sudbonosnom sendviču, i o tome da li će se Novak vratiti jači nego ikad.

Dame i gospodo, Boba Živojinović.

INTERVJU MOŽETE PROČITATI U CELOSTI ILI POGLEDATI KAO VIDEO OVDE:



VICE Srbija : Bobo, hajde odmah da počnemo sa onim legendarnim mečom protiv Bekera na Marakani. Prvog oktobra se navršava trideset godina od tog susreta, koji ste odigrali na našem najvećem fudbalskom stadionu. Kakva su vaša sećanja na to?

BOBA ŽIVOJINOVIĆ : Trideset godina, vau. To je stvarno jedan ozbiljan vremenski period...pa, to je jedan od mečeva koji će mi ostati u trajnom sećanju. To je pre svega bilo prvi put da je na ovim prostorima organizovana takva neka egzibicija. Bilo mi je zadovoljstvo da ugostim Borisa Bekera koji je bio moj dugogodišnji dubl partner, u stvari mi smo započeli našu tenisku karijeru par godina ranije kada Boris Beker nije bio "taj" Boris Beker, a ja nisam bio u samom vrhu tenisa. Naše prijateljstvo datira iz tih dana, dok smo igrali kvalifikacije po raznim turnirima, i ostali smo partneri u dublu i prijatelji. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da ga ugostim i napravim tako veliki spektakl.

To je sve inače bila moja ideja. Želja mi je bila da naša publika vidi jednu tako veliku zvezdu kao što je Boris Beker. Imali smo mi Dejvis kup, okej, ali sam hteo da dalje afirmišemo tenis.

Foto: Nebojša Paraušić

Kako je bilo organizovati takav meč, montirati sve, pronaći teren? U to vreme nije baš bilo previše terena kao danas gde imate balone na svakom koraku. Pa onda još sve to doneti na stadion...

Prvi balon u Beogradu je napravljen 1981.godine na teniskim terenima Partizana. Ja sam kao junior završavao sezonu u oktobru jer nismo imali zatvorene terene. Bilo je tu nekih kao školskih sala gde smo mogli da radimo, ali eto, prvi balon tek 1981.

Što se organizacije tiče, nekako još dok sam igrao tenis sa želeo da se bavim organizacijom mečeva, turnira, i tako tih stvari. Posle završetka igračke karijere, zajedno sam sa mojim kumom Jonom Tirjakom organizovao nekoliko turnira, a što se ove egzibicije tiče, pa, imali smo podršku grada pre svega. Međutim, to nije bilo toliko lako. Ja sam pre tog meča bio na američkoj turneji, i kad sam se vratio shvatio sam da postoje organizacijski problemi, i da ja moram da se uključim u sve to lično.

To je bilo moje vatreno krštenje u menadžerskim vodama. Za početak, trebalo je nabaviti teniski tepih, a tada niko to kod nije ni pravio. Otišao sam u Sintelon i pitao ih, "da li vi možete da mi napravite tepih za tenis", a oni me gledaju, "čekaj, kakav tepih za tenis" (smeh). I onda ja njima objasnim, oni su to uradili i ostali posle u tom biznisu.

Sećam se da je bilo vrlo naporno napraviti konstrukciju, koja je bila na drvenoj platformi i morala je da legne na atletsku stazu. Konstrukcija je 38x20 metara, to je puno kvadrata, trebalo je sve to uraditi kako valja.

Na kraju se sav trud isplatio. Egzibicija je prošla fenomenalno, tribine su bile prepune, i od dela novca koji smo prikupili napravili smo betonske terene na Adi Ciganliji koji su i dan danas tamo.

Spomenuli ste pune tribine - u publici su tada bili ljudi koji su bukvalno na tom meču učili pravila tenisa. To su bili povoji tog sporta u našoj zemlji. Da li ste osećali da se tenis budi kao sport, da zauzima svoje mesto uz fudbal, košarku i druge...

Haha...a pazi sad ovu priču. Ja sam osvajao teniske turnire kao junior, i onda, sećam se moje prve godine u gimnaziji, jednoj poznatoj beogradskoj gimnaziji blizu Tašmajdana. Spazi ti tu mene profesor fizičkog vaspitanja, a on je bio onako malo jači, krupniji čovek, i dozove me. "Živojinoviću, dođi 'vamo". Ja dođem, izvolite profesore, a on će meni, vidi, gledam te, jak si trebalo bi da ideš na boks ili neku borilačku veštinu, daj da te pošaljem kod nekih mojih prijatelja. Ja mu kažem, profesore, izvinite, ja se već bavim aktivno sportom - čuj bavim, ja već prvak države do 16 godina. On pita, kojim sportom? Ja kažem - tenisom.

A on će zabezeknuto - "tenisom? Ode ti u pedere…" (smeh) Tako da znaš, tenis tad, u smislu nekog imidža, nije baš bio za svakoga. Ja sam sticajem okolnosti rođen blizu teniskih terena, odrastao na teniskim terenima, ali ja sam pre svega iz jedne radničke porodice. Bavio sam se ja i drugim sportovima - tenis je, međutim, moja prva i jedina prava ljubav.

1985. je bila neka prelomna godina, početak onih legendarnih Dejvis Kup nastupa u Pioniru kada je publika mogla da oseti koliko tenis može da bude uzbudljiv. Kako se vi sećate mečeva sa tadašnjim "top 10" igračima, tada ste recimo dobili Janika Nou i Anrija Lekonta.

Mogu da kažem da nikad nisam poražen u nekom meču u Beogradu. Čak i taj egzibicioni sa Bekerom sam dobio, i to je eto neki moj uspeh. Ponosan sam na to.

Dejvis Kup, sve do 1984. i ulaska u svetsku grupu igrali smo takoreći rekreativno. To je bilo po principu, "hajde da se nađemo i igramo malo". Nismo imali uniforme, ni odela, nije bilo zvaničnih večera, nije bilo ni sponzora. Ali kad smo ušli u svetsku grupu, to je postala jedna sasvim druga priča. Skrenuta je pažnja javnosti, počeli su da dolaze navijači, Recimo, Monika Seleš je kao devojčica dolazila na mečeve iz Novog Sada.

Pre mene, Dejvis Kup reprezentaciju činili su pre svih Željko Franulović i Nikola Pilić, i kada su se njih dvojica povukli nastala je rupa. Ta rupa je nažalost trajala malo duže, a onda su došli novi igrači, Goran Prpić, Goran Ivanišević...evo, da spomenem da mi je Ivanišević skupljao loptice protiv Australije u Splitu 1985., kada sam dobio Peta Keša.

Iste godine, mi igramo u Beogradu, u Pioniru, za opstanak u svetskoj grupi protiv Francuske. Za Francusku, kao što ste rekli, igraju Janik Noa i Anri Lekont, obojica top 10 igrači, i pritom su bili još i odlični u dublu. To je nešto fascinantno, da ja koji sam tada 80ti na ATP listi, i Prpić koji je dvesta-i-neki na svetu, da mi dobijemo jednu od najjačih ekipa u istoriji Dejvis kupa sa 4-1.

Kakva je bila atmosfera u Pioniru tada? Bilo je, sećam se, nekih fudbalskih momenata.

Atmosfera u Pioniru...Pionir ima nešto što samo on ima. Čak i onaj miris kad uđeš u Pionir. Ma, fenomenalna atmosfera. Da, bilo je zaista na momente malo "fudbalski" doduše.

Francuzi su se posle žalili na to.

Ma jesu, ali znate šta, ne zaostaje njihova publika ni malo za našom. Nisu oni baš tako fini kao što se prave.

Znam puno ljudi koji vole sport i koji su baš kritični oko te "teniske tišine". Zašto su teniseri privilegovani da igraju u tišini? Zašto, recimo, jedan košarkaš može da izvodi slobodna bacanja dok mu svi zvižde i urlaju?

Pa ne znam...zašto se ne navija kad igraju šah, naprimer?

Mislite li da je teniseru teže nego tom košarkašu na bacanju?

Mislim da jeste. Mislim da je svaki udarac - slobodno bacanje. A ti nekad u toku jednog poena imaš i po petnaest, dvadeset udaraca. Tenis je jedan jako kompleksan sport, mnogo kompleksniji nego što ljudi misle. Ima tu svega, nije samo fizička priprema već i strategija, dinamika udarca, svega...tenis je uz golf - po meni - najteži sport da se savlada.

Evo vidi ovako, naprimer...igraš turnire. Napraviš pauzu tri dana između turnira, i četvrti dan uzmeš da igraš - treba mi, bogami, barem sat vremena da bih se "vratio". Prvih pola sata mi je neobično, to je neverovatno. Nije to sad ono, pauziraš pa ti posle deset dana bude isto. Pa onda, razlika u lopticama. Sada je to malo univerzalnije, ali u naše vreme bile su Pen, Šlezinger, Danlop i svaka je bila različita, različito su letele. Pa podloga - šljaka, trava, veštačka...lopta koja je brža, sporija, pa skače manje, više.

Teniseri imaju ubedljivo najviše povreda - ti kad uđeš u tenisku svlačionicu, ono je sačuvaj bože, svako drži led na nekom delu tela. To je zbog razlike u podlogama. Recimo, sad igraš travu, ona je meka. Pa sledeće nedelje na beton. Pa sa betona na šljaku. To sve telo trpi...fudbal igraš samo na travi, košarku na parketu, vaterpolo u vodi. A tenis je zbog toga strašno specifičan.

A psihički deo borbe? Psiha je ipak veliki element u tenisu, sam si, konstantna borba i sa sobom i sa protivnikom.

Ma na to se navikneš, uđeš u sistem. To ti na kraju kao da ideš na posao, u stvari, nama je to i bio posao.

Znaš šta je meni najteže padalo? Pakovanje i raspakivanje, hotel, promena jastuka, putovanje, vremenska razlika. Vidi ovako, jedne godine sam igrao u Bazelu. Iz Bazela sam leteo u Sidnej, leteo Frankfurt-Singapur-Sidnej. Sletim utorak ujutru, utorak popodne u tri igram meč. I znaš šta je najgore? Što sam dobio (smeh). Ej, letiš dvadeset i četiri sata do Australije i onda istog dana moraš da daš svoj maksimum.

U Australiji sam ostao do kraja, Beker i ja smo pobedili u dublu, i onda iz Australije direktno u Tokijo, devet sati leta. Slećemo u ponedeljak ujutru, opet hotel, raspakivanje, malo se dozovemo sebi i u utorak - opet na teren. Pa iz Tokija u Pariz. Eto, sad ti zamisli sve to, to je meni bilo najnapornije u profesionalnom tenisu.

Koliko je tu stil života bitan, ono, sportski stil da kažemo. Koliko ste se vi pridržavali toga?

Pa pridržavao sam se koliko sam mogao (smeh). Šalim se...ma gledaj, mislim, mi smo imali turnire svuda po svetu, i ja sam zaista svugde bio - godišnje po dva puta u Australiji, pa dva puta Tokijo, pa Amerika...i onda stekneš tamo neke prijatelje. I tako, kad dođeš tokom sezone u Sidnej i Melburn, tebe dočekaju tvoji prijatelji i normalno moraš da izađeš sa njima. Bar na neku večeru.

Ali, vidi, bez redovnog treninga i redovnog odmora - ne možeš sve to da izdrziš

Novak Đoković je u ovo današnje vreme pokrenuo neku revoluciju sa svojim stilom ishrane, brigom o telu i tako dalje. Šta mislite, da ste vi pratili njegovu dijetu, jel' bi ste imali bolji plasman od tog 19. mesta što vam je bio maksimum.

(bez razmišljanja) Apsolutno.

Stvarno?

Ma da. Pa ja sam umeo da pojedem pola jagnjeta i izađem na teren, jer sam mislio da ako se dobro najedeš da ćeš dobro da igraš. Profi sport je u svakom pogledu napredovao u odnosu na moje vreme, i to je sasvim normalna stvar. Ja sam bio poznat u TK Zvezda kao neko ko izađe na teren sa sendvičem, pa malo jedem, malo treniram, tako sam se "zagrevao". Mislim, nisam ja imao nekog ko bi me usmerio, rekao mi kreni ovako, kreni onako. Toga kod nas nije bilo, ja sam mislio, ako pojedeš biftek bićeš jak. (smeh)

"Hrana na usta ulazi" što bi rekli.

Tako je, tako je kod nas oduvek bilo.

Jeste zato pojeli onaj sendvič u Australiji?

Ah taj sendvič...vidi, neverovatna stvar. Bilo gde da odem, ne samo kod nas ili u eks-Jugoslaviju, ali bilo gde da odem - taj sendvič me prati, poslednje trideset i dve godine me prati, i verovatno je i simbol moje teniske karijere.

Ali evo ovako, da objasnim. Vidi, Džon Mekinro je jedan vrlo inteligentan sportista. U tenisu, kad se igra na tri dobijena seta, ti možeš da igraš pet-šest sati. Nema šanse da teniser bude skoncentrisan baš svaki poen, i da igra najbolji tenis od početka do kraja. Ima tu oscilacija - gem, dva, tri nisi baš "pravi", pa se vratiš i tako u krug.

Elem, kada sam ja uhvatio ritam i počeo da vladam na terenu, Mekinro je to osetio i onda je, kako to kažu u teniskom žargonu, hteo malo da me "ohladi". On je mislio, sad ću ja tu da stojim, on će malo kod sudije, nešto tobož da mu objasni i tako to. Međutim, ja sam to shvatio. Ja poštujem Džona kao jednog od najboljih tenisera na svetu, ali ja sam odrastao na beogradskom asfaltu i nisam hteo da budem deo te njegove predstave. Odmah sam se povukao sa terena, tu je pored bio neki boks, ja mislim da je bio Fordov boks, Ford je bio jedan od glavnih sponzora. U Australiji, inače, je poznato da u boksovima uvek ima hrane i pića.

I meni super, ja dobijem stolicu, sednem, dignem noge, uzmem i sendvič, gladan sam je li, dugo igramo. Ovaj pored, neki Australijanac, mi dodaje šampanjac ali mu se zahvaljujem, moram da nastavim ipak. Fino je bilo, sendvič je bio super...i onda odjednom ceo stadion se digao. Aplauz, energija...ne može televizija da prenese tu energiju. To je bilo nešto fascinantno, i ta slika je obišla ceo svet.

Mekinro se tu našao u čudu.On je završio svoju priču kod sudije, ja se vratim na teren, kad ono - aplauz. Ogroman aplauz. Ja dolazim na liniju, on servira, treba da nastavimo, on udari lopticu onako par puta, stane, pogleda me i kaže - you're gonna pay for this. Platićeš mi za ovo. Pa kao krene da servira, a ja samo kažem not ready, nisam spreman da vratim servis.

E sad ja idem kod sudije. Kažem ja sudiji, izvinite molim vas, jeste li čuli šta mi je rek'o? On meni preti! Kako ću ja da nastavim da igram meč? Opomenite ga molim vas. I tu je bio kraj, i zato se peti set i završio 6-0 za mene. Zadnji retern mu je otišao preko stadiona. (smeh). Dobio je i kaznu zato što se nije pojavio na konferenciji za štampu posle meča, bio je i suspendovan na tri meseca. Inače, svaki put kada bi posle igrao sa mnom, a igrali smo još par puta, on bi na kraju bio kažnjavana ili suspendovan (smeh). Kontam da me je baš dobro zapamtio...

Imam još jednu anegdotu vezanu za Džona. U to vreme sam bio jako dobar sa Ivanom Lendlom, trenirali smo zajedno i družili se. I sad, dolaze i on i "Mek" na Australijan Open, i situacija se složi da onaj koji na turniru prođe kolo dalje završava godinu kao prvi na ATP listi - u prevodu, ogromni finansijski bonusi od sponzora, milionski ugovori i sve što ide.

U četvrtfinalu, Lendl igra protiv Lekonta, a ja protiv Mekinroa. Priđem ja njemu u svlačionici i kažem mu, vidi Ivane, šta ja dobijem ako nabijem Mekinroa? On kaže, šta hoćeš. I dobro, završe se četvrtfinala, on dobije Lekonta ja Mekinroa, on uđe u polufinale i završi godinu kao broj jedan. Posle par nedelja, nađemo se negde u Americi i odjednom tokom treninga, kaže on meni - e, 'ajmo sad ono što smo se dogovorili. A tad izašao neki sportski Mercedes, 190 AMG, baš mi se sviđao i ja mu kažem - hoću auto. Može, dogovoreno.

Par dana kasnije na Floridi, pita on mene, gde da ti isporučimo auto. A ja ću njemu, neću auto, predomislio sam se. Kako bre nećeš auto, pa jesmo se dogovorili...jok, predomislio sam se, kažem ja. On je inače uzgajao vučjake, i ja njemu kažem, daj ti meni jednu kucu. Štene. Sutradan, na vrata mi DHL-om, prvom klasom, stiže jedno štene nemačkog ovčara...eto, menjao sam auto za psa (smeh). Moj prvi veliki poslovni potez.

Jeste li posle pričali sa Mekinroom oko tog sendviča?

Pričali smo pre jedno sedam-osam godina. Sedeli smo u Zagrebu, bio je neki turnir veterana, igrao je i Borg itd. Sedimo mi svi tako u "Vestinu" u Zagrebu, kad on odjednom počne nešto da me provocira, da zeza, i ja mu kažem - "Džone, slušaj me, svaki put kad si igrao sa mnom posle toga nisi igrao tenis dva ili tri meseca. Jel' ima neki problem?". On je samo ustao i rekao "izvini, molim te".

Inače, na Mastersu u Hanoveru sam mu jednom prilikom ispričao za onaj "dil" sa Lendlom, i mogu ti reći da mu nije bilo prijatno (smeh). Ali ostali smo prijatelji, ispričamo se svaki put, baš smo OK sada.

Inače, prvi naš susret se zamalo završio tučom. Ja sam se tada družio i sa Vojtekom Fibakom, koji je bio dobar sa Lendlom, i sad u Hjustonu neki turnir Fibak igrao protiv Mekinroa i opet budu neki incidenti, zamalo se pobiše, i to se sad prenelo u svlačionicu. E sad, u svlačionici ja ustao da branim druga, a Mekinro pretio da će da pozove tatu i brata (smeh).

Inače, posle smo igrali jednom i na US Openu i on me je dobio, ali onda, e...on osvoji neki veliki turnir u Japanu i sada bude neki veliki egzibicioni turnir u Atlanti, igra cela ova naša ekipa, on, ja, Lendl, Beker itd. Izlazimo mi na teren a ja njemu kažem, vidi, sa'ću te dobijem za manje od sat vremena. Ozbiljno, dobacim ja to njemu. Pobedio sam za 54 minuta (smeh).

Eh, nije ni čudo što vam je trebalo dugo da se sprijateljite. A recite mi, ako su taj Dejvis Kup sa Francuzima i taj "Ozi Open" bili zenit vaše karijere, šta stoji kontra toga? Koji vam je poraz najteže pao? Možda onaj od Lendla na Vimbldonu?

Uh, jeste...jeste, Lendl 1986. Ja sam u petom setu znao da je moj, bio sam siguran. Ali to je splet okolnosti neki...kada sam nazvao Vimbldon da pitam kad igram, oni mi kažu da igram prvi meč. I ja uhvatim da se spremam uveče pred taj meč, dolazi jedan prijatelj da me pita kad igraš sutra, ja kažem - prvi meč. Jesi siguran? Pa jesam, rekli su mi. Ma daj da proverimo, kaže ovaj. Ja se skroz organizovao, trening, ovo ono...i opet nazovemo i kažu sada, ne igraš prvi igraš drugi. I to me je malo poremetilo recimo.

Šta se još desilo - loptice su bile strašno teške i hladne prva tri, tri i po seta, i ja uopšte nisam mogao da imam toliko asova. E onda je došao četvrti set, pa peti, i ja imam brejk loptu. I onda ja osetim, baš kao protiv Mekinroa, znaš već, to je ta sportska intuicija. Kažeš sebi - to je to, imam ga! On servira prvu loptu i to je ogroman aut. Linijska sudija je momentalno rekao "aut", a glavni kaže, ne, nije, što je nebuloza. Mi tada nismo imali "hawkeye", nije bilo te tehnologije. Sve posle je istorija.

To je bio stoti Vimbldon inače, i verujem da su sudije tu imale mali zadatak da ja ne budem u finalu, nego da finale bude Beker-Lendl, da to bude onako "na nivou" za stoti Vimbldon, eto.

Foto: Nebojša Paraušić

Mnogi misle da je igrač vašeg talenta mogao mnogo više, da ostavi veći trag u tenisu. Osvoji poneki grend slem, ostvari bolji ATP rejting...

Ja sam 1985. i 1986. imao dva grend slem polufinala, osvojio turnir u Hjustonu, igrao polufinale u Tokiju...da se tada bodovalo kao danas, ja bih bio u prvih pet-šest igrača. Međutim, moj problem je bio što sam odlazio na neke turnire gde bih gubio u prvom kolu, i tad su se bodovi delili sa turnirima, a ne koliko osvojiš. Znači, odigram recimo neki turnir i osvojim sto bodova, onda sledeći turnir ispadnem odmah i to se deli sa dva. Nije ti prosek sto, nego pedeset.

A što se ostalog tiče, evo vidi ovako. Mats Vilander i ja smo se klali kao juniori - on mene, ja njega. Finale juniorskog evropskog prvenstva 1981. me on dobije u tri seta, ja dobio prvi set. To je bilo u avgustu, a u junu sledeće godine je on osvojio Rolan Garos. Šta je bio moj problem - do svoje osamnaeste godine ja sam vežbao po osnovnim školama. Zamisli sad, treniraš samo pet-šest meseci, nemaš kontinuitet u radu.

Te 1981. ja nisam mogao da dobijem nikakav "vajldkard" za bilo kakav turnir. Igrao sam satelite po Bugarskoj, Rumuniji, tako tim zemljama dok su svi iz moje generacije uredno dobijali prolaz na velike turnire. Moj put je bio najteži.

Krajem 1981. sam ja kao junior osvojio seniorsko EP u tenisu, tada ozbiljan turnir sa tradicijom. Turnir nije bio profesionalan ali je bio jak, igrali su Rusi, Česi, ozbiljni igrači. Ja sam postao prvak Evrope u singlu i u miksu, bio dobitnik Oktobarske Nagrade i bio zaslužni sportista bivše Jugoslavije. Ali odatle do 1984., eto, te godine mi fale. Trebalo mi je vremena da se probijem iz amaterizma u profesionalni tenis.

Svoj drugi teniski život počeli ste 2001. kao čelnik teniskog saveza. Za vreme vašeg mandata je stasala ova nova generacija neverovatnih tenisera i teniserki.

Kada smo mi preuzeli savez 2001., morali smo bukvalno da molimo neke televizije da prenose Dejvis Kup. Njima to uopšte nije bilo interesantno, i to je bio veliki problem. I kad pogledamo to, moramo reći da je prosto neverovatno da smo u tako kratkom vremenskom roku mi dobili Novaka Đokovića, Janka Tipsarevića, Nenada Zimonjića, Viktora Troickog, Anu Ivanović, Jelenu Janković...sve što su oni uradili, ne znam da li će ikada jedna mala zemlja u tako kratkom vremenskom periodu uspeti da ponovo uradi tako nešto.

Mi smo, kao zemlja od sedam miliona stanovnika, imali jedno vreme broja 1 na ATP listi i broj 1 na WTA listi.

I osvojili Dejvis Kup i igrali finale Fed Kupa. Neverovatno, eto, prosto neverovatno...kad me pitaju razni predsednici saveza, Englezi, Francuzi, šta je to, kakva je to priča, to ne može niko da objasni. Mi smo prosto talentovani kao nacija, pa pogledajte i fudbalere, košarkaše, odbojkaše, vaterpoliste. Sport je nešto što ova zemlja gaji i voli, i gde smo možda i najjači.

Hajdemo malo i o Novaku. Čini se da se on u ovom trenutku nalazi u nekoj krizi?

Mislim da nije u krizi, ne.

Hoće li se vratiti onda?

Ne vidim nijedan razlog zašto ne. Vrlo je teško opstati kao broj 1 - iza tebe su svi, dišu ti za vrato, a ispred tebe je niko, samo juriš neke rekorde. I onda, naravno, sva ta pakovanja, raspakivanja, putovanja...u nekom momentu, čovek oseti nešto drugo osim sporta. Evo, on je i sad dobio drugo dete, porodica, i tako to. Mi smo svi emotivni ljudi, pogotovo mi Balkanci.

Ova pauza je po mom mišljenju odlična za njega, malo da se odmori od svega, jer on dugo nije imao pauzu. Šta ima, oko nove godine neki mali odmor, desetak dana, i onda idemo, pripreme za Australiju, i gde to staje? Pa to ide svake godine. Svi su imali neku pauzu, eto i Nadal je imao i vratio se, tako da ja ne sumnjam da će se i Novak ubrzo vratiti.

Vaših pet najboljih tenisera u istoriji sporta su...

Apsolutno Novak na prvom mestu. Onda, Mekinro, uzeo bih i Roda Lejvera iz te neke stare garde. Uzeo bih i Džimija Konorsa, koji i dan danas drži rekorde po osvojenim turnirima, čovek je igrao dvadeset i pet-trideset godina, igrao je i sa drvenim reketima i sa ovim modernim. I onda...ej, može šest?

Može, što da ne.

E onda dodajem Pita Samprasa i Andrea Agasija. Agasi zato što je u marketinškom smislu unapredio tenis, odveo ga u jednu sasvim drugu sferu. Ma, ima ovde mesta i za Borisa Bekera...teško je reći, pet je malo, šest je malo, ali evo, nek bude ovako.

A recite nam...jel' se još palite na tenis? Jel' ustajete rano kad je Australija, ležete kasno kad je Amerika, gledate tenis kad god možete? Jel' vas još to sve "radi".

Pa gledajte, tenis je moj život. Rođen sam na teniskim terenima, i to vam je to. Pratim, nego šta, aktivan sam u svetskoj teniskoj federaciji, pomažem napretku tenisa. Eto.

Bobo, hvala na razgovoru i sve najbolje.