Ima tu ona stara priča o tome kako je „najteže pobediti u unapred dobijenim utakmicama". Ali, znate šta je još teže? Još teže je pobediti kada vas polu-stručni arbitri jedne čestite organizacije uzmu na zub, dozvole ragbi na parketu, protivnik vam nekažnjeno isprebija glavne igrače, ostanete bez još jednog beka, a njihov najbolji igrač ubaci svojih trideset. E to je, priznaćete, prilično jebena situacija u kojoj se jedan košarkaški tim može naći, i u takvom pičvajzu se Srbija i našla negde sredinom treće četvrtine svog polufinala protiv Rusa. Takve situacije rutinski mogu da slome neku ekipu.
Reklame
Osim što Srbija nije „neka" ekipa.Mnogo ste se vi preračunali, dragi prijatelji, ako ste mislili da ovakvi detalji mogu zaustaviti reprezentaciju koja je na turnir došla bez osam – da, osam – bitnih igrača, pa onako „slučajno" stigla u polufinale. Mislite da se živ mrtvac plaši smrti? Nismo mi baš poveli, kako je to nadasve duhovito jedan Hrvat primetio na Indexovim komentarima, „dragačevske trubače", ali nije ta „dijagnoza" bila ni predaleko od istine kada se sagleda neto kvalitet koji je ostao pred televizorom. Ovi koji su došli došli su sa jasnom idejom šta se od njih očekuje i kakve su im uloge. I sada definitivno možemo reći da su u tome i uspeli.Rusija je odigrala lep turnir. Isporučili su kadrovi Sergeja Bazareviča barem triput više od onoga što su im mnogi prognozirali (ja prvi), cepao je Aleksej Šved mrežice kao na treningu, razigravao, pravio štetu, ali nije ni ovakva Rusija bila dobar rival upornoj i čvrstoj Srbiji. Predvođeni ponovo izuzetnim Bogdanom Bogdanovićem (24 poena, 4 asistencije, 3 skoka), Srbi su nametnuli svoj ritam i držali ga dugo, dugo, dugo – sve do kraja, uz male oscilacije. Rusi su od podbacivanja bili primorani da jure rezultat, izjurili ga nisu, mada nije da nisu imali svojih prilika.Osim Šveda, odlično su za bivše Sovjete odigrali i Leandro Leskano, Panajotis Anastopulos i Manuel Maconi. Nisu rodom iz Rusije da ja znam, ali su za ovu priliku naturalizovani po kratkom postupku –zulumćari u prugastim uniformama bi, da je Rusija nekim slučajem pobedila, verovatno zavrednili MVP počasti, što bi svakako bilo zasluženo. Puštala je „crna trojka" Rusima ama baš sve – nesretni je Boban Marjanović dobio toliko batina da će mu uz medalju uručiti i neko ratno odlikovanje, Ognjen Kuzmić faulirao je pogledom, a Šved je na liniji slobodnih bacanja mogao komotno da postavi tezgu koliko su ga puta tamo slali. Kada tome prirodamo i rolu Timofeja Mozgova, čiji je „stil" košarke u ovoj utakmici naličio na ono kada upalite cheat u igrici pa niko ne može da vas rani, jasno vam je sa čime smo mi ovde sve imali posla.
Reklame
Ali džaba. Džaba, jer svaki put kada bi dušmani došli do zidina, mi bi smo ih odbijali. Imao je naš stručni štab, predvođen smirenim Aleksandrom Đorđevićem, rešenje za svaku nevolju. Trojke su pogađali Lučić, Milosavljević, pa i Micić i Gudurić kada se „lomilo". Boban Marjanović postigao je 18 poena, i svaki je koštao barem litar krvi. I naravno, opet Bogdanović. Zabadao je novi bek Sakramenta „bodež" za „bodežom" u ruska srca, komandujući napadom kao verovatno nikada pre.
Moram ovde izdvojiti i jedan momenat koji mi se učinio ključnim. Krajem prve četvrtine, Bogdan je, po mišljenju stručnih lica, faulirao Šveda tokom šuta za tri poena. Svih sedamdeset i pet uglova kamere pokazali su da to nije bio slučaj, ali sudijska se ne poriče, i tako je as Himkija pristupio izvršenju kazne. Dok je on pucao svoje penale, Bogdanovo lice se najednom transformisalo. Nije Bogdanović sad neko ko previše gestikulira tokom meča – nije on jedan od onih koji urla i lupa pesnicom o grudi. Ne, on vam uđe pod kožu onako na „podvalu", ta njegova klimanja glavom, sitni osmesi i ostale stvari. Pa verujte jednom ciganu kad vam ovo objašnjava, valjda mi to znamo bolje od ostalih.U svakom slučaju, od tog trenutka, Bogdan je ušao u Brus Li mod – izraz lica mu je podsetio na onu scenu kada se legendarni kung fu majstor nađe oči u oči sa zlim Hanom u hali sa ogledalima, i samo mu uz hladan pogled kaže : „you have offended my family and you have offended the Shaolin Temple". Vrag je odneo šalu. Sada je svaki poen bio gol u devedesetom minutu, i svaka odbrana oštrica brijača. Pogotovo su impresivni bili oni poeni koje je, narodski rečeno, „vadio iz dupeta" u četvrtoj četvrtini. Stop & pop, step-back trojke, sve je bilo na meniju.
Reklame
A šta tek reći o selektoru? Imao je on svojih kritičara (opet, ja prvi!) na momente. Koliko je na SP u Španiji i OI u Riu držao stvari pod kontrolom, toliko je i kumovao neuspehu u Francuskoj pre dve godine. Sada, čini se da je dosta naučio iz svojih grešaka, i da je spreman da i kao trener postane osvajač. Jer srebra su okej, svi mi volimo srebra, pogotovo kada vam zlato odnesu Amerikanci. Ali ponoviću ovo hiljadu i jedan put – reputacija se grad na svom bunjištu. Na evropskim prvenstvima su se kalile ranije generacije heroja. Zna Đorđević to dobro – jedan je od njih.Ima li nečega da nam pokvari ugođaj? Nije dobro legla povreda Stefana Jovića, koji je do tog kobnog momenta igrao još jednu partiju za instrukcijske filmove o tome kako treba da se ponaša plejmejker u modernoj košarci. U ovom trenutku, nemamo informacije koliko bi mogao da odsustvuje (na klipu ispod kaže „boli, jebe keve")– bez njega, Srbija ima samo Vasu Micića, kao i ono malo Bogdana što odigra na pleju. Kako ćemo sa time pred Dragića i Dončića, boga pitaj. Eto, i to su situacije koje mogu da slome neku ekipu.Ali šta ono rekosmo? Srbija nije „neka" ekipa.Ovo je bre Srbija, zemlja košarke. Idemo po to jebeno zlato. Makar i na štakama.POGLEDAJTE JOŠ:
PROČITAJTE JOŠ: