Sport

Kako se Srbija vratila na mapu svetskog fudbala

Nije bilo atraktivno, nije mahom bilo ni prijatno, ali je sada evo konačno i gotovo, i kraj je zadovoljio sve prisutne.

pisao Miloš Jovanović; fotografije MN Press
10 Oktobar 2017, 6:43am

Foto: MN Press

Nije bilo atraktivno, nije mahom bilo ni prijatno, ali je sada evo konačno i gotovo, i kraj je zadovoljio sve prisutne. Posle dve godine, i trnovitog početka protiv Iraca u Beogradu, Srbija je uspela u nameri da se kvalifikuje za svetsko prvenstvo u fudbalu koje će se 2018. održati u Rusiji. Po prvi put posle osam godina, i tek treći put od 2000., naši fudbaleri biće ponovo deo neke velike fudbalske smotre - veliki uspeh za srpski fudbal, koji ionako ove jeseni doživljava svojevrsnu renesansu.

Ako pratite srpski fudbal, vi ste čovek čeličnih živaca. Ono što je Srbima servirano pod firmom "reprezentacija" u minulih sedam godina slomilo bi i naizgled mnogo žilavije od nas. "Preporod" Radomira Antića ispostavio se kao vešto realizovan blef - nakon tog kratkog bljeska, usledio je kolaps za kolapsom.

Prvo smo ispustili plasman na Euro 2012, u kampanji koju je obeležila gotovo nasilna smena Antića i nerealizovan penal Nemanje Vidića. Zatim, imali smo pokušaj revolucije u režiji Siniše Mihajlovića, sa sve forsiranim pevanjem himne i svađom sa nekim ključnim igračima, pa onda i par meseci Dika Advokata, slučaj "dron", možda i najnekompetentnijeg selektora u skorijoj istoriji u vidu Radovana Ćurčića, koji je takođe voleo da sa igračima ulazi u konfliktne situacije (ili oni sa njime, je li), i sve to začinjeno medijskim tretmanom o kojem ipak ne bih opet ovom prilikom. Ukratko, i zidovi u "kući fudbala" u Pazovi bi proplakali da su mogli, ali su eto stoički podnosili celu ovu ujdrumu.

Vesnik boljih dana bio je žreb za kvalifikacione grupe za SP u Rusiji, gde je Srbija, jednom u životu, imala ludu sreću da joj iz prva dva šešira ulete Vels i Austrija, čime su izbegnute sve velike fudbalske sile ali i još pregršt "tradicionalno neugodnih" pride. Ostalo je onda još samo naći selektora, a kada je FSS za tu poziciju imenovao Slavoljuba Muslina, ljudi su mahom ostali rastrzani između nostalgičnih sećanja na Crvenu Zvezdu sa početka 21. veka (što je dobro) i poslednjih desetak godina klupske karijere novog selektora (što je loše). Koji nam je Muslin došao na klupu, onaj koji je stabilizovao posrnule crveno-bele i osvojio tri titule sa njima, ili onaj što već godinama ne uspeva da se održi duže od par meseci na klupi nekih pacera iz bivšeg istočnog bloka?

MN Press

MUSLINOV PEČAT

Muslin se brzo dao na posao, i u relativno kratkom roku isklesao respektabilan tim. Nije tu bilo nekih revolucionarnih rezova, osim možda onog taktičkog - njegova formacija sa tri čoveka pozadi i dva krilna beka koji imaju zeleno svetlo da divljaju od jedne do druge korner zastavice relativna je novina, i dosta hrabar manevar, uzevši u obzir da je Mihajlović svojevremeno zamalo bio razapet zbog sličnih eksperimenata. Ključevi napada dati su Dušanu Tadiću, klasičnom "latebloomeru" u reprezentativnom dresu, a objektivni manjak kvaliteta u špicu navale kompenzovan je formacijom u kojem bi Aleksandar Mitrović bio jedini konvencionalni centarfor na terenu.

Ono što je ovde možda i najbitnije je činjenica da je selektoru od samog starta bilo jasno da ne treba izmišljati sad ovde toplu vodu, i sprovoditi "smene generacije" i ostale megalomanske svinjarije koje katkad padnu napamet taktičkim umovima sa ovog podneblja. Propuštanje i četvrtog uzastopnog velikog turnira imalo bi velike posledice - ne samo što bi se ljudi možda i konačno kompletno odrodili od nacionalnog tima, već bi nas i nepovoljni koeficijent osudio možda i na četvrti šešir pri daljim žrebanjima, a sami znate koliko je teško uspeti se nazad uz te lestvice kada jednom padnete nisko. U pohodu na Rusiju, dakle, učestvovale su mahom proverene snage koje su predvodili veterani Bane Ivanović, Aleksandar Kolarov i Nemanja Matić - talasanja nije bilo previše, i na kraju se to i isplatilo.

Prvi segment kvalifikacija na jesen 2016. odrađen je na najbolji mogući način. Inicijalni kiks sa Ircima ispravljen je ubedljivom pobedom nad nejakom Moldavijom te trijumfom nad Austrijom u Beogradu, a godina je završena remijem u Kardifu sa Velšanima koji je pogotkom u 86. minutu obezbedio Aleksandar Mitrović. Na proleće 2017. Srbija rutinski rešava Gruziju u Tbilisiju, ali proklizava protiv Velsa na "Marakani" u meču koji je potencijalno mogao odvojiti naše od ostatka grupe i obezbediti nešto mirniji finiš. Odlične partije u revanšima protiv Moldavije i Irske, gde je osigurano maksimalnih šest bodova, ipak su Muslinovu Srbiju stavili na pol poziciju u kvalitetom dosta ujednačenoj grupi D. Pred "orlovima" se tada nametnuo naizgled prost zadatak - pobediti jednu od dve preostale utakmice, bilo protiv Austrije u Beču ili protiv Gruzije u Beogradu.

Jasno, ti laki zadaci se nekako uvek ispostave kao jako teška rabota. Srbija je svoj najgori meč kvalifikacija odigrala upravo na "domaćem terenu" u Austriji i izgubila sa 3-2, posle sijaseta grešaka kakve i amaterski klubovi beogradske zone retko sebi dopuste. Protiv Gruzije kiks nije smeo da se desi i nije se ni desio - trebalo je Srbiji, doduše, čak sedamdeset i pet minuta da slomi motivisane momke sa Kavkaza, ali nakon Prijovićevog gola sve se ipak završilo na najbolji mogući način.

Šta je ovde najveći uspeh?

MN press

DVA NAJVEĆA USPEHA

Ja ga vidim u dve stvari. Prva, nakon osam godina Srbija će ponovo proživeti period "fudbalske groznice", koji će startovati još prvog decembra kada je zakazan žreb u moskovskom Kremlju. Od te tačke počeće odbrojavanje do početka Mundijala, i kako vreme bude odmicalo ljudi će se sve više i više zanositi nekom idejom da "naši" mogu dogurati daleko. Od toga, svakako, možda ništa i ne bude, štaviše vrlo verovatno ništa neće ni biti, ali sama "groznica" je veliki kulturni kapital koji stimuliše rast fudbala i jako utiče na mlađe naraštaje. Najveća motivacija za rast novih sportista su uspesi ovih sadašnjih, a izlazak na najveću svetsku scenu definitivno je veliki uspeh.

Druga stvar je sprečavanje daljeg potonuća Srbije na relevantnim lestvicama svetskog fudbala.

Neodlazak na turnir je uvek dvostruki udarac za jednu zemlja koja se ne može pohvaliti fudbalskom infrastrukturom Engleske, Francuske, Nemačke, Italije ili Španije - Srbiju su svake propale kvalifikacije koštale ne samo ekonomskog benefita igranja na SP ili EP, već i dobre polazne pozicije za naredne cikluse, što nam je donosilo sve teže i teže rivale na putu do velikih takmičenja. Četvrti uzastopni ćorak dodatno bi poslao Srbiju u zapećak fudbalske Evrope, a kada mala zemlja jednom padne toliko nisko, povratak je uvek jako težak.

Naravno, ne možemo reći da su kvalifikacije protekle savršeno i bez kontroverzi jer nisu. Kao i svaki selektor Srbije, i Muslin se suočio sa kritikama oko njegovog odabira igrača, a najviše žuči prosuto je oko mladog Sergeja Milinkovića-Savića, bivšeg "zlatnog orlića" iz Novog Zelanda i današnjeg asa rimskog Lacija. Slučaj "SMS" ušao je u par navrata i u domene ozbiljne konspiratorike (bilo je tu nekih implikacija da čelnici FSS namerno blokiraju Sergejov ulazak u A tim zbog njegovog agenta, bivšeg "izgrednika" Mateje Kežmana), međutim sve je ipak ostalo na marginama javnosti, mahom zahvaljujući dobrim rezultatima koji su ostvareni i bez njegove pomoći. Selektoru je takođe zamerano da ne koristi previše mladih igrača, ali i ovo je ostala prazna kritika kad saberemo konačni ishod kvalifikacija.

MN Press

ODNOS NAVIJAČA

Specifična priča bio je i odnos navijača i javnog mnjenja prema nacionalnom timu, omiljena tema našeg javnog medijskog servisa koji tome posveti barem dvadeset minuta u svakoj analizi. Srbiju je protiv Irske sa tribina bodrilo ni osam hiljada duša (preciznije, 7896), a i ti malobrojni su "orlove" na odmor ispratili zvižducima, što je jako zasmetalo stručnom konsultantu RTS-a Milanu Jovanoviću koji je okrivio upravo nezadovoljne simpatizere za loše prvo poluvreme. Protiv Austrije je broj entuzijasta narastao na 14,200, Vels je već u Beogradu gledalo skoro 47,000 ljudi, a slično je bilo i protiv Gruzije u velikom finalu. Sve vreme, međutim, vodi se isfabrikovani "rat" na relaciji fudbaleri-javnost, uz konstantne medijske apele i "opomene" da treba stati iza svog tima.

Iako je očigledno da je krajnji cilj ovog lažiranog "sukoba" bio ponovno utemeljivanje reprezentacije kao pojma na srpskoj fudbalsko-medijskoj mapi, to se na kraju nije desilo zbog toga jer su "navijači stali uz nas". Navijači će, po prostoj prirodi stvari, uvek stati uz uspešan proizvod, a činjenica je da bezrezervna podrška ne može da se stvori preko noći. Košarkaši, recimo, imaju bogatu istoriju trijumfa i izgaranja u nacionalnom dresu, nešto čime se fudbaleri ipak ne mogu podičiti. Spočitavati ljudima zbog par zvižduka nakon sedam godina Toleta Karadžića, Dika Advokata i njima sličnih u najmanju ruku je nesuvislo.

Kada su se na kraju i stvorili uslovi za masovnu podršku, ona se i desila - videli ste koliko je ljudi bilo protiv Gruzije, što opet nije sprečilo RTS da na poluvremenu u studiju analizira koliko je bilo zvižduka sa tribine i zašto su se desili. U svakom slučaju, sada se možemo vratiti na onaj deo o fudbalskoj groznici - prvi znak iste je da su ljudi zainteresovani, pa makar i zviždali i gubili živce. Jer i to je neki izraz brige za nacionalnim timom - setite se da su kvalifikacije počele pred jedva osam hiljada navijača. Dobre igre i rezultati direktno su kumovali broju ljudi na tribinama.

Sve je to sada, doduše, prošlost, i kvalifikacije za SP u Rusiji stavljamo od desetog oktobra i zvanično ad akta. Voz spasa za reprezentativni fudbal nije propušten, a videćemo gde nas dalje vodi. Prva stanica je Rusija, i ono što nam svima želim je da što više uživamo u vožnji koja nas očekuje. Vremena za dalje analize i pametne poteze biće napretek - važno je da smo na neko neodređeno vreme sada ponovo gospodari sopstvene fudbalske sudbine.

Hoće li tako i ostati, opet zavisi samo i isključivo - od nas.

PROČITAJTE JOŠ:

RTS - Vaše pravo da ne znate ništa


Poslednji kultni heroj: VICE u gostima kod Marka Pantelića