Kako sam preživeo (skoro) 24 sata na predstavi "Olimp"

U Beogradu su jako retki „veliki" kulturni događaji. Da, filmovi i predstave imaju premijere, otvaraju se izložbe, ali gotovo nijedan od tih događaja nikada ne okupi sve ljude „relevantne" za tu disciplinu na jedno mesto. To ima veze i sa siromaštvom u kom živimo, ali i sa samom prirodom posla. Ljudi imaju rezličite preference i obaveze, a gotovo nikada ništa dovoljno „veliko" da bi se celo „selo" okupilo, kao što su, na primer, bile praizvođenja tragedija u antičkog Grčkoj.

Ovog vikenda, „Olimp" Jana Fabra, predstava od 24 sata koja je otvorila ovogodišnji BITEF festival (umetnički direktor Ivan Medenica) bila je dovoljno zanimljiva, intrigantna, „nahajpovana" da se celokupna pozorišna zajednica Beograda okupila u Sava centru u subotu u šest popodne. I ta reč je ključna. Predstava se igra „u slavu kulta tragedije" a tragedija kao žanr uvek govori o zajednici. Plus, palanačko u svima nama je zahtevalo da budemo tu, makar samo da bi imali veći legitimitet da je hejtamo.

Pre polaska sam se spakovao. U torbu za laptop sam stavio odeću za presvlačenje, čarape, veš, vlažne maramice, pastu za zube i četkicu, dezodorans i kremu za lice. Sve što koristim svakog dana, kao i lap-top i punjač za telefon. Niko ozbiljno nije planirao da gleda predstavu svih 24 sata, ali je osnovni cilj bio da obezbedim sebi uslove da mogu da preživim na javnom mestu ceo dan i noć.

Kako sam došao, tako sam sretao ljude koje nisam video mesecima ili godinama. Ljude sa kojima se družim svakodnevno i ljude koje ne poznajem lično ali ih „znam", kao što oni mene „znaju". Naravno, bili su i ljudi sa kojima iz ko zna kako banalnih razloga ne govorim. I svi smo bili uzbuđeni. Ne otvoreno i eksplicitno, ali svako javljanje i razgovor su imali podtekst lagane euforije. Kao da su svi istovremeno imali svoje premijere. Razmenjivali su se planovi preživljavanja, prepričavali klipovi predstave sa Jutjuba, pravili su se planovi za viđanje „povodom onoga što treba da radimo zajedno".

I svi smo ušli unutra, našli mesta, onda našli malo bolja mesta od onih koja su pisala na kartama i onda je počelo. Prvih sat vremena uvoda je bilo „tverkovanje preko EDM bita u slavu Dionisa". I tako, dok je cela trupa đuskala, publika se polako prilagođavala na koordinatne sisteme ove predstave. Predstave traju između sat i dva i uglavnom je prvi prioritet pobediti dosadu ako praviš predstavu, i preživeti dosadu kao publika ako ovi prvi nisu uspeli u svojoj nameri.

Ovde je prvih sat vremena bilo manje više neprestano plesanje i uspostavljanje nekih osnovnih tema. U tim okolnostima, očekivanja se promene. Publika projektuje sebe na scenu, a pošto joj je glavna briga umor i spavanje, fizička izdržljivost i spremnost glumaca su bili povod za prvih desetak spontanih aplauza. I posle sat, dva, niko nije izlazio napolje. Jer je valjda logično da se sve postavi u okvir takmičenja „koliko mogu da izdržim".

Ali već posle tri sata, igra je ušla u fazu eliminacija u kojoj niko ne pobeđuje. Oko velike sale Sava centra su se nalazili lejzi begovi u delu za odmor, poseban deo za spavanje sa veštačkom travom je postavljen u najudaljenijem delu foajea, a pored šanka je platno na kom je išao prenos predstave, emitovan na RTS3 tokom svih 24 sata. Taj prenos, zbog korišćenja krupnih kadrova, u nekim trenucima bio je i korisniji za praćenje od samog gledanja predstave iz poslednjih redova.

Već posle četiri, pet sati, zajednica se polako preselila u foaje, „ispred" predstave. Jako je teško izdržati duže od nekoliko sati gledanja na scenu. Koncetracija popusti, umor preovlada, misli o „a ima još 20 sati do kraja" ubijaju volju. Plus, sam koncept predstave zahteva mnogo od gledaoca. Sve je svedeno, sve traje, repeticija je osnovno sredstvo kojim se Favr koristi jer ona, em ubija vreme - treba popuniti 24 sata, em uvlači gledaoca u taj svet grčkih tragedija koje se igraju tako što se uzme jedan motiv iz teksta oko koga se pravi par sati predstave. Sve ide jako polako, smireno, postpuno, staloženo. Svaki pokret je bitan jer je svih 24 sata o komunikaciji između ljudi i bogova, gde bogovi predstavljaju užase života.

I kao gledalac, nekako možeš da uđeš u predstavu, ali je jako teško da dugo ostaneš u njoj. Jer te samo u jednom trenutku izbaci. Postane naporno, postane teško, postane dosadno - pogotovu u slabijim delovima kojih ima dosta. Jednostavno, moraš da izađeš napolje.

I ja sam tako „blejao" po foaeju. Pio kafu, pisao, sedeo sa prijateljima, družio se i komentarisao predstavu dok se odvijala na platnu iznad nas. Kada je nekome nešto izgledalo mnogo dobro, vraćao se unutra, ostali, ako nisu delili entuzijazam, vadili su se na umor ili na potrebu za cigaretom ili klonjom. Vreme kao kategorija je polako postajala izvrnuta i izvađena iz svakodnevnice. Ništa se ne planira i ne radi u roku od „24 sata". Pogotovu ne danas, u vremenu instant komunikacije. Ovo nije osuda već stanje stvari. Šest sati na poslu je „još malo i kraj". Šest sati na „Olimpu" je „prošli smo početak tek".

Kako je vreme prolazilo, tako se u kombinaciji umora i sporog tempa predstave sve polako pretvaralo u neki kolektivni hodajući san. Ljudi su delili zajedničko iskustvo i svi su bavili samo njime, bilo rečima, bilo pogledima u mimohodu ka toaletu ili odlasku na cigaretu ispred zgrade. Predstava je tokom noći postala samo gorivo za tu vrstu međusobnih povezanosti u kojima pada gard, nestaju potrebe za pozama, prestaju da važe granice međusobnih odnosa koji su uspostavljeni ranije - i koje će se ponovo biti uspostavljene sutra. Svi smo razumeli jedni druge jer smo svi proživljavali isto. Pokušavali smo da ostanemo budni da bismo gledali predstavu koja nam je služila kao most za lakšu međusobnu komunikaciju dok bismo stajali iznad kafe i cigareta ispred prostora predstave.

Ali ljudi su polako odustajali. Što je do zakona prirode. Ja sam odlazio često da se umivam, posle nekih 10 sati sam već imao „moj" toalet i „moj" ćošak o foajeu. Mesto u sali sam uvek menjao da bih svaki put video predstavu iz novog ugla. Posle „Fedre", vrhunca noćnog dela predstave, ljudi sa kojima sam gledao su polako odlazili ili planirano, ili više nisu mogli da izdrže. Ja sam pio kafe, šetao, prao zube, menjao odeću. Ćaskao sam i dalje sa poznanicima, ali sve se pretvaralo u sigurno izgubljenu bitku. Oko šest sam pokušao da legnem u „prostoru za spavanje", praveći poslednji u nizu kompromisa sa sobom- leći ću par sati, pa ću nastaviti dalje da gledam.

I naravno da nisam mogao da zaspim. A opet, nisam više mogao ni da budem budan. Pa sam u trenutku najveće krize iskoristio to što je jedan poznanik išao kolima ka delu grada gde ja živim i 15 minuta kasnije- u nedelju ujutru ne postoje problemi sa saobraćajem u Beogradu - iz sopstvenog kreveta gledao prenos na RTS3.

Kada sam se probudio nekoliko sati kasnije, osetio sam grižu savesti nalik onoj kada se setite da niste uradili nešto što ste obećali. Izdržao sam do pola, što svakako može da se brani kao uspeh, ali cilj je bio duplo duži.

Istuširao sam se, presvukao i krenuo nazad u Sava centar. Međutim, nije više bilo isto. Ličilo je kao kada u video igri izgubite ceo napredak koji ste postigli i morate nazad na početak. U toku noći, kad god bih izašao, nije mi bio nikakav problem da se vratim u predstavu u trenutku kada bih seo na mesto u sali. Ali sada, prvih pola sata sam gledao u scenu bez bilo kakvog kontakta sa onim što se dešava na njoj. Jer ti ljudi, i na sceni, i u sali, koji su ostali, nastavili su da budu u tom kolektivnom iskustvu, a ja sam se isključio.

Svi mi koji smo otišli kući smo se pokupili kada se približio kraj. I pod kraj mislim na nekoliko poslednjih sati. Igrale su se Elektra, Medeja, Antigona. U ćaskanju sa ljudima, vratio se taj osećaj lagane euforije. Kako god da smo to uradili, svi smo proživeli ovo.

Poslednji sat je ličio na ogromnu rejv žurku. Pozorišne konvencije su se izgubile. Ljudi su aplaudirali na svako ponavljanje replike „Give me all the love you got" koju je trupa vikala sa scene dok su jedni druge obasipali bojama, sjajem i konfetama. Poslednjih 30 minuta, kako je rejv dostizao vrhunac, svi smo stajali i tapšali u ritmu. Svi su se smejali.

Nekoliko hiljada ljudi je posle 24 sata u Sava centru grupno doživljavalo sreću. Poznanici i prijatelji koji nisu došli na predstavu su mi se javljali da gledaju prenos na televiziji. Tragedija bi trebalo da izazove katarzu i ovo je verovatno najbliže njoj što je moguće doživeti u savremenom pozorištu. Ili savremenom bilo čemu.

Aplauz je trajao pola sata nakon čega je hiljade nas izašlo iz Sava centra i svi smo proživljavali različite stepene osećanja "pročišćenja".

I ono će verovatno iščeznuti u ponedeljak ujutru, sa povratkom u stvaran svet. Koji je i uzrok potrebe za tim osećanjem. Ali doživeli smo ga, ovog vikenda, grupno, kao zajednica.

Još na VICE.COM:

Anfiteatar - pozorišni festival za mlade ljude sa margine

VICE intervju: Rade Šerbedžija o Jugoslaviji, Krleži i novoj knjizi

Pitali smo glumce u Srbiji koju ulogu nikada ne bi prihvatili