Ujutro 6. avgusta 1945. godine, bombarder boing B-29 Supertvrđava nazvan "Enola Gej" uzleteo je s ostrva Tinian i uputio se ka Hirošimi. Kad je dobio potvrdu da postupi po naređenju, avion je ispustio bombu sa 64 kilograma uranijuma-235 nazvanu "Dečko". U 8:15, na nekih 600 metara iznad centra Hirošime, Dečko je eksplodirao udarom ekvivalenta 16 kilotona TNT-a i izbrisao sve u krugu od dva kilometra od hipocentra. Direktno je ubijeno najmanje 70.000 stanovnika ovog živahnog japanskog grada. Do kraja decembra 1945. godine, od povreda i izloženosti radijaciji stradalo je oko 140.000 ljudi.
Reklame
Danas su oni koji su preživeli eksploziju u Japanu poznati kao hibakuše. U Mirovnom parku Hirošime 6. avgusta svake godine održava se memorijalna ceremonija. U 8:15 nastupa minut ćutanja, u sećanje na žrtve i u slavu preživelih. Tokom svog obraćanja 2017. godine, gradonačelnik Hirošime istakao je važnost očuvanja sećanja na hibakuše, čije je prosečno godište sada preko 81.Prisustvovao sam ceremoniji u nedelju i posle toga razgovarao sa troje preživelih. Slede njihove priče o 6. avgustu 1945. godine kako ih je preneo prevodilac.
Hiroko Vatanabe, 83
Hiroko je imala 13 godina kad je atomska bomba eksplodirala nad Hirošimom. U to vreme je kao učenica bila mobilisana da pomaže u rušenju zgrada oštećenih bombama blizu Tsurumi-čoa, 1,5 kilometra od hipocentra. Ona rumeni kad je fotografišem i kaže mi nešto na japanskom. Njen prevodilac se smeje i objašnjava mi: "Kaže da je njeno lice lepo, samo ne na fotografijama i da bolje izgleda u kimonu."Ujutro 6. avgusta, napustila sam svoju kuću u 7:30 da pomognem pri radovima na rušenju zgrada. U jednom trenutku sam podigla pogled ka nebu i videla kako nas nadleće avion. Primetila sam da avion ne nosi oznaku naše zastave. Onda sam videla kako nešto pada iz aviona. Odjednom je došlo do bljeska i ja sam izgubila svest. Nemam predstavu o tome koliko sam dugo bila bez svesti. Kad sam otvorila oči, napolju je bio potpuni mrak, a gomila ljudi trčala je oko mene. I dalje sam ležala na zemlji i shvatila sam da se nalazim na nečijem telu. Nisam mogla da ocenim je li muško ili žensko. Taj neko nije više bio živ.
Reklame
Počela sam da trčim. Bila sam gotovo naga, moja odeća i telo bili su gotovo u potpunosti izgoreli, a ono što je preostalo bilo je u ritama. Čak mi je i donji veš bio pocepan, ali ja sam samo trčala ka mestu na kom sam mislila da mi se nalazi kuća. Na kraju sam stigla do mosta Curumi, gde sam videla gomilu ljudi kraj reke. Gledala sam kako ranjeni ljudi jedan za drugim ulaze u reku. Počela sam da im vičem: "Vratite se! Vratite se! Udavićete se! Visoka je plima!" Vikala sam i vikala, ali me oni nisu slušali. Jedan za drugim ulazili su u vodu i više se nisu vraćali.Pošla sam dalje od reke i ugledala drugaricu iz odeljenja. Ona je dozivala majku i nije mogla uopšte da se pomeri. Na putu nazad do svoje kuće, mnogi ljudi su mi se obraćali imenom: "Hiroko! Hiroko!" Pomislila sam kako mi lice onda sigurno nije toliko oštećeno, ali nisam mogla da ocenim ko su oni zato što im je svima kosa bila spaljena, a lica su im bila natečena od eksplozije. Zašto moje lice nije bilo toliko oštećeno? Pomislila sam da je to možda zato što sam pokrila lice levom rukom kad sam digla pogled ka nebu u trenutku bljeska A-Bombe. Nije ni čudo da mi je leva ruka bila toliko opečena!Kad sam stigla do svoje kuće, videla sam da je srušena. "Mama! Tata!", vikala sam iz sveg glasa. Moj otac se ubrzo posle toga pojavio iza srušene kuće. Zatim sam ugledala majku, kojoj su slomljeni komadi stakla i posuđa bili zabijeni u desnu ruku. Uz to, imala je sićušnu rupu na grudima koja je obilato krvarila. I moj otac je imao veliku rupu na leđima, ali je prvo krenuo da se pobrine za moju majku.
Reklame
Kasnije su oficiri počeli svima da dele namirnice, tako da su ih moji roditelji molili da daju lekove njihovim ćerkama. Oni su mojim roditeljima odgovorili da im je dozvoljeno da lekove daju samo izglednim pacijentima, što je značilo samo pacijentima koji deluju kao da će preživeti. Oh ne, pomislila sam, umreću uskoro. Neko je pitao mog oca da li sam ja dečak i tad sam shvatila da nemam više kosu. Moj otac mi je umotao glavu u peškir i položio me u krevet. Nisam mogla ni da se pomerim. Danas sam živa i zdrava zahvaljujući ocu koji se toliko dobro starao o meni. Ne bih preživela bez njegove pomoći.
Kazuhiko Futagava, 71
Kazuhiko je rođen osam meseci posle bombardovanje Hirošime. Dok je njegova trudna majka tumarala po nultoj tački u potrazi za nestalim mužem i ćerkom, velika je verovatnoća da je bio izložen visokom stepenu radijacije. On je sada član Mreže hibakuša in-utero . Kazuhiko je srdačan i pribran dok pristaje da mi da intervju. On mi čvrsto stiska ruku dok sedamo da razgovaramo.Rođen sam 1. aprila 1946. godine, osam meseci nakon eksplozije A-Bombe, tako da sam jedan od najmlađih hibakuša. Moj otac i najstarija sestra su umrli, ali mi moja majka nikad nije pričala o bombi, tako da je moja priča zasnovana na pričama koje sam čuo od tetaka, rođaka i drugih članova familije. Moja porodična kuća nalazila se na 8,8 kilometara od hipocentra, ali je eksplozija ipak raznela naša vrata i porazbijala sva stakla.
Reklame
Kazuhiko pokazuje poslednju uspomenu koja mu je preostala od sestre; rezervnu školsku bluzu koju nije nosila u vreme pada bombe.Pre bombardovanja, moj otac je radio u pošti, koja se nalazila 300 metara od hipocentra. Mora da je tek započeo smenu kad je bomba eksplodirala. Eksplozija i vrelina su ga sasvim sigurno na licu mesta ubili. Imao je 47 godina. Moja najstarija sestra takođe je stradala, a ona je imala samo 13 godina. Pred kraj rata, mnogi japanski gradovi bili su izloženi rasprostranjenom bombardovanju zapaljivim bombama, tako da su u Hirošimi mnogi školarci bili mobilisani da ruše zgrade — to je radila i moja sestra kad je poginula. Radila je na oko 600 metara od hipocentra. Od oko 8.400 učenika angažovanih na rušenju zgrada širom grada, ubijeno je skoro 6.300. Moja sestra bila je jedna od njih.A-Bomba u potpunosti je razorila centar grada, čitav grad je bio u plamenu, tako da niko nije mogao da uđe. Moja majka je tek naredni dan užurbano stigla do oblasti hipocentra gde se nalazila pošta mog oca i gde je radila moja sestra. Lutala je obalama reke i gradom svaki dan, dan za danom, tražeći ih. Ali oni nikad nisu nađeni. Ona je u to vreme imala 32 godine i bila je dva meseca trudna sa mnom.
Keiko Ogura, 80
Slika Keiko posredstvom HIPKeiko, u to vreme osmogodišnji đak osnovne škole, nalazila se na puteljku blizu svoje kuće u Ušiti, 2,4 kilometra od hipocentra. Ona je danas direktorka Prevodilaca Hirošime za mir. Prijateljski raspoložena i artikulisana, Keiko ne koristi prevodioca za intervju.
Reklame
Na dan bombardovanja, moj otac mi je rekao: "Keiko, danas ne bi trebalo da ideš u školu, nešto bi moglo da se desi." Imao je neku vrstu predosećanja. Kad je pala bomba, nalazila sam se na puteljku blizu moje kuće. Odjednom se video ogroman bljesak i sve je pobelelo, kao da su mi oči bile prekrivene belom krpom. Tad sam izgubila svest. Kad sam otvorila oči, mislila sam da je veče zato što je sve bilo u mraku, ali zapravo je samo nebo bilo zaklonjeno prašinom i otpadom. Tad sam videla da nam kuća gori i odjednom sam se strašno uplašila. Prvi zvuk koji sam čula bio je plač mog mlađeg brata. Pošla sam da ga tražim i videla da su klizeća staklena vrata uništena i da je hiljade staklenih komadića iz vrata zabijeno u zidove i tavanicu. Izašla sam iz kuće i osetila kako nešto pada. Digla sam pogled i videla da je to crna kiša.Ispred Stanice Hirošima nalazi se brdo, a ja sam živela iza tog brda, što me je praktično spaslo. Ali ljudi koji su došli da pomognu nisu znali da je opasno ući u grad. Mnogi ljudi koji su kasnije ušli u grad su se razboleli i umrli. Što su bili mlađi, bili su podložniji dejstvu radijacije. Nismo znali zašto ljudi koji ulaze u grad oboljevaju. Patili smo tolike godine — ljudi bez ikakvih ožiljaka samo bi naprasno umrli.
Kuća muža moje sestre nalazila u centru onoga što je danas mirovni park. On je očajnički pokušavao da dođe do bilo kakvih informacija o tome šta se njoj desilo. Preživeli su prvo pokušavali da saznaju da li su im članovi porodice još živi. Potom, čak i ako su mrtvi, i dalje su želeli da nađu njihova tela. Upoznala sam mnogo preživelih koji bi videli članove svoje porodice nekoliko sekundi pre kremacije i vikali: "Stanite! To je moja ćerka!" Ljudi bi im na to govorili: "Oh, imali ste sreće što ste našli svoju ćerku." Bilo je teško doći do ikakvih informacija. Ljudi su se trudili da pronađu nekoga ko je prisustvovao smrti članova njihove porodice. Moj zet nastavio je to da radi narednih 60 godina, sve dok na kraju nije odustao.
