Fotografija: Ayman Arif

Hoćete da postanete fudbalski navijač? Evo šta treba da znate

Od Svetskog prvenstva ste zavoleli ovaj sport, i sad biste da mu se potpuno posvetite? Nažalost, moram da vas obavestim da ste idiot.

|
18 Jul 2018, 12:28pm

Fotografija: Ayman Arif

Sa osam godina sam prvi put zaplakao zbog ishoda fudbalske utakmice. Igralo se Svetsko prvenstvo 1998. a Zinedin Zidan se u skoku izvio iznad statičnih odbrambenih fudbalera protivničkog tima, i glavom dao gol za vođstvo Francuske protiv Brazila od 2-0. Nekoliko nedelja pre tog trenutka, ja sam razvio strahopoštovanje za originalnog, brazilskog Ronalda – igrača sposobnog da fudbal svede na fundamentalnu jednačinu: sakrij loptu od protivnika, onda je šutni u mrežu. Bilo je tako jednostavno.

Navijač koji svoju lojalnost ne duguje roditeljskom ili nacionalnom nasleđu zaista je nešto posebno. Ja sam na tom Svetskom prvenstvu izabrao Ronalda, i uz njega reprezentaciju Brazila. Što je najvažnije, prvi put u navijačkoj karijeri odlučio sam da svim srcem poverujem da je jedini moguć ishod utakmice baš onaj koji sam želeo.

A onda Zidan. Glavom. Dva-nula za Francusku.

Suze.

*

Četiri nedelje gledamo Harija Magvajera po baštama kafića, četiri nedelje se iskradamo sa posla pre isteka radnog vremena, i BBC anketira ljude i pita gde će ko da gleda tekmu, i penjemo se na stolove, i pričamo o turniru 1996., četiri nedelje VAR-a i nigerijskih rezervnih dresova, i Instagram ispovesti o spontanoj radosti, i patriotizma bez mučnih primesa rasizma, i vere u sposobnost sugrađana da skine sako i samouvereno pokaže prsluk pod pritiskom. I posle svega, vi biste da postanete fudbalski navijač.

Čim je Erik Dajer uspeo da zabije odlučujući penal protiv Kolumbije, izleteli ste na ulicu vrišteći uz Atomic Kitten remiks – srećni zbog svoje sreće, ali još srećniji zbog sreće svih ostalih oko vas. Rekli ste sebi: „Najzad. Najzad kapiram. Najzad kapiram fudbal“.

Ali stvar je u tome da kapirate samo deo fudbala. Ako zaista želite da uskočite u taj voz, obavezno ostavite za sobom svo dostojanstvo i kontrolu nad osećanjima. Obećavam da vam na destinaciji neće biti potrebni.

*

Imao sam deset godina kad mi se na aerodromu u Lagosu ukazao Nvankvo Kanu. Stid nije mogao da me kontroliše tako mladog, tako disorijentisanog prizorom fudbalera Arsenala u njegovom prirodnom prebivalištu. Zatrčao sam se ka njemu, nikome nisam rekao ni gde idem ni šta ću uraditi kad stignem tamo.

Naravno, kad sam stigao do njega samo sam se ukopao i ćutke ga gledao. Gledao je i Kanu mene, čekao da mu kažem šta želim kako bi mogao da nastavi svojim putem. Ali ja sam bio bez reči.

„Molim vas, zagrlite mog sina“, rekla mu je moja majka iz sažaljenja kakvo nikad pre ni kasnije nisam osetio u njenom glasu. Kanu me je zagrlio.

*

Želite da budete fudbalski navijač jer vas ništa nikad neće zaslepiti kako vas zaslepilo Svetsko prvenstvo pod suncem. Ako dobro pogledate to takmičenje, videćete u njemu samo ljubav i veru i nadu u šta-bi-bilo-kad-bi-bilo princip.

Ali moram da vas upozorim: tipičan navijač 80% vremena provodi u pokušaju da suzbije mržnju za svoj tim, koji se bezbroj puta ogrešio o njega; 15% vremena provodi u bezuslovnoj ljubavi za onih par puta kad su uspeli da ga obraduju; 5% vremena provodi pitajući se ima li izlaza iz ovog košmara.

Fotografija: Alex Rorison

Posle dovoljno utakmica bez golova protiv Vest Broma, zaboravićete šta uopšte znači lepota. Tražićete strim onlajn pola sata, i uključiti se u utakmicu taman na vreme da vidite kako vašima Piter Krauč zabija gol već dvadesetu sezonu zaredom. Da vas čujem onda kako pričate o „lepoti sporta“.

Ako postanete fudbalski navijač, u jednom trenutku će vas život dovoljno gaziti da eksplodirate od besa upućenog 19-godišnjem levom beku – koji trči za loptom u stranoj zemlji, hiljadu kilometara od kuće – jer nije ispratio svog čoveka. Ja sam sasvim miran, neki kažu čak i ljubazan čovek. Ipak, ne mogu da kažem da nisam poželeo da se izvesni tinejdžer povredi kako ne bismo morali da ponavljamo utakmicu u FA kupu. Isto će se desiti i vama, posle dovoljno vremena.

U fudbalu zaista ima mnogo radosti. (Jednog dana kad mi VICE urednik bude otišao na godišnji, objaviću svoj tekst od 10,000 reči posvećen zvuku koji sam proizveo kad je Santi Kazorla dao gol u finalu kupa 2014.) Ali to su izuzeci koji potvrđuju pravilo, a pravilo je čist očaj koji vas preplavi svaki put kad dotrči neki visoki Hrvat i u produžetku zakuca gol i gurne vas još dublje u noćnu moru koje niste bili ni svesni. Sećate se one iznenadne, nepodnošljive tišine koja je zavladala u pabu pošto je Engleska primila drugi gol i ispala? Tišine nas obuzima iznutra i spolja, u kojoj svi samo zurimo u kran, zbunjeni, kao da nismo dobro videli šta se desilo? Ta tišina, ako započnete navijačku karijeru, pratiće vas do groba. Kad odete da spavate, reći ćete sebi da ne možete više, previše ste omatorili da biste se toliko nervirali, ali kad se budete probudili nešto vam ipak neće dati mira.

Da li to zaista želite?

*

Sa 19 godina sam čuvao svog nećaka prvi put. Slaveći gol Andreja Aršavina za pobedu, okliznuo sam se i izbacio dete iz kolica.

Satima je plakao.

*

Ako mislite da možete da podnesete emotivnu torturu koja prati život pravog fudbalskog navijača, zapitajte se i da li imate dovoljno slobodnog vremena. Ne za same utakmice – one traju manje nego par vezanih epizoda prosečnog Netfliks serijala – već za sve propratne aktivnosti u koje ćete morati da uložite emocije.

Imate li dovoljno vremena da zaronite duboko u YouTube ponore, gledajući kompilacije poteza ovog ili onog igrača, praveći se da ste profesionalni skaut i pitajući se kako je moguće da trener ne vidi ono što vi tako jasno vidite? Možete li da odvojite svaki ponedeljak prepodne na detaljnu analizu ocena igrača u medijima kako biste ustanovili koja sportska redakcija najviše mrzi vaš tim? Ako još nikad niste otvorili pet tabova u brauzeru da pročešljate sledećih pet utakmica koje čekaju vaše momke i zaključite kolika je verovatnoća da ćete vezati svih pet pobeda, onda opsesija još nije uzela maha. Ali uzeće.

Danas ste vi – kao nenavijač – još uvek emotivno stabilna osoba, raspoloženja nevezanog za klupsku lojalnost, identitetsku apstrakciju koja bukvalno ne postoji. Koliko sutra – kao pravi navijač – vi krizirate tvitujući nalogu @MessiHolic96 pitanja o zadnjem veznom iz Perua kog glasine odnedavno dovode u vezu sa vašim klubom.

*

Imao sam 21 godinu kada mi se duboki unutrašnji šapat manifestovao na usnama kao krik bola. „Mrzim te!“ viknuo sam u sred paba, nikome naročito, pošto je moj tim uspeo da primi i sedmi gol te večeri. Tada sam se zakleo da nikad više neću proći kroz to. Nikad više neću dozvoliti sebi da se tako osećam.

Osmi gol smo primili devet minuta kasnije.

*

Znači, preispitali ste sve i zaključili da imate i dovoljno vremena i dovoljno gneva. Vreme je da vam nađemo klub. Ništa lakše, ima ih bezbroj. Možda ste u prolazu i čuli neka imena – Junajted, Siti, Orijent, Roversi. Ali ako pošaljete SMS ljubiteljima fudbala u svojoj okolini i pitate ih za koji tim bi trebalo da navijate, nastaće haos. U ovom sportu nema jedinstva. Zato je Svetsko prvenstvo i bilo tako posebno – sve te ljude spajao je isti očaj, iste nade upućene u istom pravcu. Život pravog navijača je usamljen, jer je eventualna radost samo vaša ali tuga pripada svim onima koji se vašem porazu raduju.

Nešto vam govori da vas ne bi dobar drug namerno uputio ka klubu koji će vas bez sumnje izneveriti. Naivni ste, ali biće vam sve jasno kad taj klub bude prodao svog najboljeg igrača direktnom rivalu. (Poređenja radi, zamislite da je Engleska Džordana Pikforda dala Francuskoj, a onda on sa njima osvoji turnir, pa posle kaže da se oduvek duboko u sebi osećao kao Francuz. Meni se to desilo pet puta, a ja još navijam za veliki klub.)

Vaši ortaci žele da budete jadni i bedni kao što oni sami već jesu. Prošle godine je samo šest od dvadeset timova u Premijer ligi uspelo više golova da postigne nego da primi. Engleska je ovog leta zavila šest više nego što je primila, a opet ste se posle svega osetili posrano. Zamislite onda kako se tek oseća 75% navijača širom ove zemlje, iz godine u godinu, i to po sopstvenom izboru.

Ali kako je to moguće, pitate se sad vi? To onda znači da prosečni timovi najveći deo sezone provode gubeći od drugih prosečnih timova? Nego šta.

Fotografija: Ayman Arif

Ako još niste izgubili svu nadu, izabraćete neki tim od najboljih šest kako bi vam patnja bila što manja.

E onda ovako: Totenhem je poslednji trofej osvojio pre skoro 30 godina; Arsenal je odličan izbor ako volite da vas uz poraze ljudi još okrutno podjebavaju; Liverpul je tako davno bio šampion da su neki fudbaleri šampionskih timova imali vremena da se penzionišu i izrode sinove koji su odrasli i sami postali šampioni; Čelsijevom vlasniku i glavnom sponzoru država trenutno ne dozvoljava da radi unutar UK; Mančester Junajted vodi čovek koji smatra da se golovima samo povlađuje razmaženim navijačima; a o Mančester Sitiju i katarskom novcu kojim kupuju uspehe bolje da i ne pričam.

Čujete li me? Nema u ovom životu nikakve slave. Nema načina da vas ne postidi povratni pas u nadoknadi vremena koji loše odskoči po razrovanom terenu jer je vaš klub bio prinuđen da otpusti ljude iz održavanja jer ste ispali iz lige. Na svakom koraku vreba poniženje. Ne jednom u četiri godine, već svakog trećeg dana.

*

U 28. godini, počele su da mi stižu desetine poruka – ljudi su pitali da li sam dobro, kako podnosim vest da se Arsen Venger povlači sa mesta menadžera Arsenala. Nisam bio dobro. Godinama sam u šali govorio da mi je Venger kao otac, do te mere da je moj pravi otac – jedna sasvim prisutna, divna osoba – počeo da Vengera zove „ćale“.

Arsena Vengera sam samo jednom sreo – ako se susretom uopšte može nazvati jedan stisak ruke i promrmljano „čestitam“ ili „hvala“. Ipak, bio sam najiskrenije očajan kada je ovaj čovek – jedan enormno privilegovan stariji gospodin – praktično izjavio da mu je zauvek dosta fudbalskih navijača. Znam da je glupava reakcija, ali prokletstvo je prokletstvo. Eto šta fudbal napravi od čoveka.

Ako efekat Svetskog prvenstva još niste stigli da pretočite u slepu lojalnost nekom klubu, za vas još možda ima nade.

@DipoFaloyin